Bračno i porodično savetovalište – pitajte doktora

Poštovani

imam mnogo problema i molila bih za Vaše mišljenje i savet. U braku sam 12 godina. Imamo dvoje dece: dečaka od 9 i devojčicu od 6 godina. Sa mužem sam se uvek dobro slagala, mogu da kažem da smo imali idealan brak sve do novembra kada je on promenio posao i svoje ponašanje. Postepeno je počeo da se hladi i prema meni i prema deci. Posumnjala sam da ima drugu što se kasnije pokazalo kao istina. Pre nedelju dana sam saznala da je to naša kućna prijateljica koja u zadnje vreme ne dolazi ali se povremeno čujemo. Oni ne sumnjaju da ja znam. Teško mi je zbog dece. Inače ona je sveže razvedena i ima dvoje dece koji su ostali sa ocem. Molim Vas za savet jer u ovoj situaciji mi svašta pada na pamet, i ne znam kako da reagujem. Unapred zahvalna

Da li biste mogli da mi date adrese i brojeve telefona bračnih savetovališta u Beogradu u okviru državnih zdravstvenih institucija? 

Poštovani,

imam gomilu problema koji bi ukratko mogli da se opišu ovako: supruga i ja smo u braku 6 meseci i nemamo seksualne odnose. Pri tom, ona ima ozbiljne probleme u komunikaciji kako sa mnom tako i sa svojom porodicom, nezadovoljna je poslom i svojim životom uopšte. Veoma je psihički nestabilna, lako se naljuti i govori kako je niko ne poštuje, ne razume i tome slično. Mislim da je i pre braka imala takvih problema samo što ja u to baš i nisam upućen. Situacija je poslednjih mesec dana kulminirala pa sad govori i da joj je sve jedno šta će biti. Porodica je pritiska u smislu "ne može to tako, mora normalno da se ponaša". S duge strane, ni popustljiv stav (moj) ne daje dobre rezultate. Ja se trudim da se prilagodim situaciji tj. njenom ponašanju ali se događa da to što je danas dobro za nekoliko dana ispadne loše. Ne uspevam da joj se približim jer me u trenucima kad je "uhvate" crne misli kojima je sklona odbacuje i svrstava sa svima ostalima. Molim Vas za savet šta da radim jer mi ponestaje ideja?

Unapred hvala!

Poštovani

molim za Vaše mišljenje. U braku sam 20 godina ja imam 42 godina a muž 47. Od pre nekoliko godina više se neslažemo u seksu. Naime on po mom mišljenju ne smatra ljubav bez seksa. Ja to ne mogu stalno da mu priuštim jer sam zaokupljena drugim stvarima. Ja sam ustvari anksiozna depresivna osoba pijem anti depresiv ludiomil i rivotril. A takođe se lečim i od tinitus otoskleroza i u glavi mi je haos. Takođe pijem i bromokriptin zbog povećanog prolaktina. Pokušavam da mu objasnim da su ovi lekovi krivi za sve naše probleme ili grešim ne znam. On to nikako ne može da shvati i kaže da nema svrhe da spavamo u istom krevetu ako nemamo seks. Razgovor više ne vredi. Napominjem da imamo dvoje dece 18 g. i 12g. Molim Vas dajte mi neki Vaš savet. Hvala

Gordana.

Molila bih Vas da mi odgovorite i pomognete. Pretpostavljam da je problem za Vašu branšu. Moja drugarica ima problema sa bivšim deckom. Ostavila ga je pre 3-6 meseci, nakon veze od 9 godina. Sad je u drugoj vezi. Ali bivši je stalno zove, šalje pisma, piše da je voli, ali joj i preti. Ona mu ne odgovara ni na šta, i jasno mu je stavila do znanja da ne želi više ništa s njim. Ali on to ne shvata, uporan je i moja drugarica sad živi u strahu. Zvala je i njegove roditelje, ali njega je to još više razbesnelo. Preti da će je naći gde god, da je posmatra i da ako je vidi s nekim drugim, svašta može da uradi. Mi joj savetujemo da mu javi da ne gaji lažne nade i da je pusti. Ali ona kaže da on loše razume njen poziv, jer time misli da ona i dalje nesto oseća čim ga zove. Svi smo uznemireni i ne znamo šta je pametno uraditi. Da li su to samo njegovi zadnji pokušaji ili se treba plašiti? Kakav je taj njegov sklop ličnosti? On je sklon tuči, nervozan tip. Pomozite savetom.

Hvala

Poštovani,

moj problem je sledeći: U braku sam 7 god. Imamo 2 ćerke (7 i 5g). Moj suprug i ja se ne slažemo već duže vreme, i naš brak se raspada. Svađamo se svaki dan oko svega i svačega, njemu sve smeta u vezi mene (stalno pominje da se ne `ponašam` normalno, a neće da mi objasni šta podrazumeva pod `normalnim` ponašanjem), uz to je i bolesno ljubomoran po mom mišljenju jer mu smeta to što sam ja društvena osoba, što imam prijatelje, što volim lepo da se obučem, našminkam, što se smejem. U suštini on misli da ja volim sve i svi su mi preči od njega (posao, kolege, drugarice). Da još jedna stvar: počeo je da mu smeta i moj mob. telefon, kompjuter, frizer, kozmetičar. Nisam pomenula da radimo u istoj firmi, što mislim da je glavni problem. Mislim da naša deca ne treba da žive sa mamom i tatom koji se stalno svađaju i ja želim da se razvedem! Ali ne znam odakle da počnem. Molim Vas da mi kažete kako da rešim ovaj moj problem, pošto sam ja sve pokušala, da spasem naš brak, ali neuspešno. On ne želi uopšte da razgovara na tu temu, jer misli da je on u pravu i da sam ja ta koja treba da ode jer se `ne ponašam` po nekim njegovim pravilima.

Unapred hvala

Prije 5 mjeseci umro mi je otac od ciroze jetre. Za kratko vrijeme otkrivena i za 2 mjeseca umro. Moram da naglasim, da je to bila ciroza sa vodom u trbuhu nastala od alkohola. Povraćao je krv, tu noć pred smrt u bolnicu i za par sati umro. Tu sam bila kraj njega ( 68 godina je imao ). Bilo mi je jako teško. Živim u Americi i rekli su mi doktori da nema spasa ali pored tog velikog šoka uvjek sama razmišljam da je se mogo spasit jer ovim doktorima ne vjerujem. To me mori, stalno razmišljam o tome i još teže mi je kad nastupi noć, pred spavanje. Kad uđem u sobu da legnem ugasim svjetlo, sve mi je pred očima. Sahrana, njega vidim mrtvog kao da je tu u sobi, teško mi je i bojim se tada. To isto moj sin osjeća pred spavanje, sve mu se vrati, jer bio je prisutan kad je umiro. Mori nas to kako da se oslobodim toga.
Svjesna sam svega a pogotovu kako da se riješim te more da sam ga mogla spasiti...
Pozdrav,

Željka

Poštovani,
imam 41 godinu i u braku sam 20 godina. Suprug je stariji 11 godina, imamo dvoje odrasle dece, a od prvih dana braka imamo nesuglasice, koje su često prelazile i u sporadično fizičko nasilje, dok je mentalna tortura bivala svakodnevna. U početku ogroman strah od supruga i njegovih postupaka, a potom i ekonomska zavisnost, kao i deca, koja su nažalost svedoci svih zbivanja, sprečavala su me da se razvedem. Nakon 17 godina braka, prvi put sam, umesto da otrpim, uzvratila udarac. Na moje zaprepašćenje, suprug se povukao. Od tada me nije udario, ali verbalna i mentalna tortura ne prestaje. U pojedinim trenucima se ponaša pristojno, razumno, kao da je to neki drugi čovek. Problem nastaje tada. Ja ne mogu da verujem da se promenio, mislim da je to uvežbano ponašanje, pa imam gard. Ne mogu da odglumim ljubav, jer je više nemam. Takvo moje ponašanje, kod njega izaziva još veći bes, i opet sve po starom. Tvrdi da se on promenio, ali da ja neću. Ja zapravo ne mogu da verujem da se on promenio, već mislim da se samo pritajio. Recite mi molim Vas da li grešim? Da li ako kaže da se promenio, može opet da ima napade ludila i besa? Zašto ne mogu da verujem, zašto ne mogu da zaboravim na sve ružne stvari? Iako ponekad sama sebi kažem da jesam, da li sam ja zaista oprostila batine, uvrede, omalovažavanja, bol? Kako dalje i može li dalje? O svojim problemima nikada nisam pričala nikome, niti tražila pomoć od bilo koje institucije, a od oktobra 2008 dobila sam stalan posao, i ako plata nije velika, osećam se nekako hrabrijom i po prvi put razmišljam o razvodu.
Eto, značilo bi mi da od Vas čujem mišljene jer verovatno ste shvatili iz pisma, da nisam dovoljno jaka ličnost sposobna da donosi ispravne odluke.
Hvala

Javljam se Vama u nadi da ću odgonetnuti uz Vašu pomoć kako i zašto imam problem.
Naime moj suprug je poprilično "drvena" osoba, u smislu da ne pokazuje emocije. U vezi to nije bilo izraženo kao sada. Kad god bi malo pažnje, tipa da legnem pored njega ili da me zagrli on uvek eskivira i na moje insistiranje da kaže šta mu je ,odgovara da sam dosadna i da ga ne smaram glupostima. Da se to dešava povremeno još bi i prešla preko toga ali to je uvek tako. U kucć je ok nije neki da ide sa društvom, da rasipa novac, da nije domaćin....ali intima ravna nuli....
Ne znam kako da protumačim ovo ponašanje?
Proverila sam ga, drugu nema....tek smo 3 godine u braku,  pa se pitam šta će biti za 10?
Hvala Vam unapred

Obrćam Vam se po drugi put, jer prethodno nisam dobila odgovor, (pre otpilike mesec dana) pa se nadam da ćete mi sada odgovoriti. Ne znam koliko možete da mi pomognete ali bih želela da čujem Vaše mišljenje (možda mi bude lakše).
Naime ne znam kako da prihvatim i da se saživim sa trenutnom situacijom u svome braku ako uopste treba da je prihvatim. U braku sam 20 godina. Sve na izgled izgleda super ali mislim da imamo veliki problem. Nakon venčanja sve je zaista i bilo u redu par godina. Nismo imali dece osam godina ali smo zaista zajedničkim naporima dobili dvoje divne dece za manje od tri godine. Prvi problemi su nastali nakon povratka mog supruga sa ratišta u Hrvatskoj. Pod izgovorom da mu je nešto "kvrcnulo" počeo je da me ubeđuje da treba da obogatimo svoj seksualni život da nebismo jedno drugom dosadili. Sve bi to bilo u redu da se njegova ideja nije sastojala u tome da bi bilo najbolje da imamo i druge partnere u seksu, pa čak i sex u troje ili četvoro. Naravno nisam pristala na tako nešto, čak sam i smatrala da tom idejom pokušava da mi skrene misli od problema steriliteta. Međutim kako je vreme prolazilo i moje noći postajale prava noćna mora zbog njegovog ubeđivanja da ostvarimo tu njegovu ideju shvatila sam da nije šala. Prolila sam reke suza, iznosila tone argumenata protiv toga ali nije vredelo. Na kraju sam predložila, nadajući da će odustati da ja mogu da budem nasamo sa nekim muškarcem ali da on ne može sa nekom ženom jer ja to ne mogu da podnesem. Na žalost on je to oberučke prihvatio i ja nisam imala kud, a baš u to vreme jedan muškarac je uporno 2 godine pokušavao da bude samnom i ja sam pristala. Ta "veza" van braka je na oduševljenje i tog čoveka i moga muža potrajala par godina i sve to ne bi bilo tako strašno da nije bilo moje savesti i prinude da posle svakog seksa moram da mom suprugu ispričam sve detalje, pa i one najsitnije o tom seksu. Kada sam konačno ostala trudna odahnula sam jer sam mislila da je moja mora okončana. Posšo sam rodila dvoje dece malte ne jedno za drugim bila sam mirna te 2-3 godine. Ali posle toga tortura se nastavlja još žešće sa insistiranjem da dovedemo makar još jednog muskarca u nas krevet, koji bi imao seks i sa mnom i sa njim. I dalje sam se opirala, plakala ali ništa nije vredelo. Prošle godine sam jednom prilikom posle jedne od nebrojenih ubeđivanja rekla da pristajem ali pod uslovom da se desi (a nisam stvarno imala nameru da to uradim) počeo je da me tera da u toku seksa pričam kako bi to izgledalo, sšo me je u više navrata navodilo na povraćanje ali sam se nekako suzdržavala. Posle izvesnog vremena je izgleda shvatio da od toga nema ništa pa je postao jako sarkastičan i nervozan, kako zbog toga tako i zbog činjenice da je prevalio 40 godina. Naime on izgleda smatra da je njegov život okončan jer ima preko 40 godina a nije ostvario svoje snove jer je njemu "seks jedna od najbitnijih stvari u životu" Oko svog 40-og rođendana je baš imao žestoku krizu koju ja moram priznati nisam mogla da shvatim, iako sam pokušavala. Početkom februara smo se žestoko posvađali jer je tokom jednog seksa ( ne mogu to više ni da nazovem vođenjem ljubavi bar sa njegove strane) rekao da je zamišljao drugu umesto mene. Ja to jednostavno nisam mogla da prihvatim. Došlo je do velike rasprave u kojoj je on na moje pitanje da li mu je do nekoga bar malo stalo osim do samog sebe odgovorio "možda deca, jubav je bila i prošla, idemo ovako pa kako bude, nećemo valjda da se razvodimo". Imala sam utisak da mi se srušilo nebo na glavu. Plakala sam danima i noćima, razmišljala i razmišljala ali nisam mogla da dođem do nekog zaključka. Na sve moje predloge da se obratimo nekom stručnom licu on bi odgovarao da mu ne treba niko da mu kaže da je lud on to zna i sam ali tako hoće. Moram da napomenem da se od tada trudi da bude sve po mojim zamislima, bez komentara, pa čak i kada neki put zatražim nešto što znam da ne želi da uradi on to uradi bez pogovora. Takođe ima problem u odnosu sa decom koja su jednom reči predivna deca, dobri i predobi đaci bez nekog posebnog našeg insistiranja, uspešni i u školi i van nje, sportisti, ali on ne može nikako sa njima. Čim on nesto pokuša oni kao da stvaraju štit pred njim jer mnogo viče na njih ne čekajuci nikakvo objašnjenje. Nikad ih ne sasluša, iako nakon mog insistiranja pokušava da malo "spusti loptu" prema njima vidim i po njemu da to radi na silu a i da kod njih to ne "pali " tako da se bukvalno zalepe za mene i prate me u stopu po kući i bilo kuda i razgovaraju sa mnom o svemu a njega bukvalno ignorišu iako zaista pokušavam da to izbegnem i sve što me pitaju upućujem ih na tatu jer to on možda zna bolje od mene, ali ne pali. Od te naše poslednje svađe sve je naizgled isto kao pre, imamo odnose par puta nedeljno, ne čak ni tako loše kao što bi se očekivalo, ali ja strašno patim i ne znam kako da rešim nastalu situaciju, jer zaista volim svoga muža (bez obzira na sve mislim da u njemu ima nešto vredno za šta se treba boriti) i želim da deca rastu u normalnoj porodici jer su to zasluzili. Ne mogu da prihvatim činjenicu da čovek kome sam pružila sve i koga stvarno volim posle svega kaže da ne voli nikog.
Izvinjavam se na opširnosti ali nisam mogla drugačije da objasnim kompletnu situaciju i molim Vas još jednom za mišljenje.

Cenjeni,
u pokušaju da rešim svoje dileme molila bih Vas da mi pomognete... imam 25 godina i relativno nesredjen život, što podrazumeva nezavršen fakultet i još gomilu započetih stvari, za koje kao da očekujem da se same od sebe reše... Puna sam nezadovoljstva, dilema, strahova... i u takvom košmaru i moj emotivni život je brodolom. Naime već dve godine sam u vezi sa momkom koji ima 30 godina i za razliku od mene skoro pa savršeno sredjen život...završen fakultet, posao, stan, automobil... Naša veza, ako mogu tako da je nazovem iz mog i iz njegovog ugla izgleda potpuno različito... jer ja sam se vezala za njega, a on i posle toliko vremena govori kako mi nismo u klasičnoj vezi, nego eto u nekoj vrsti seksualno prijateljskih odnosa. Bolno zar ne!?! U svemu tome ni ja ne mogu precizno da odredim šta osećam prema njemu. Jedino što znam jeste da sam se vezala i da mrzim osećaj kada samo pomislim da nekada možda neću biti sa njim. Toliko toga izmedju nas ne valja, a ja sve to trpim, i trpim... i trpim. I to što niko ne zna za nas, što mi ne poklanja pažnju onda kada ja to želim, što je imao i druge pored mene... Kako da prekinem sve to? Šta je to što osećam?....milion pitanja bez odgovora... Molim Vas da pokušate da mi pojasnite makar malo ovo moje stanje... jer zaista ne znam kome da se obratim. Od roditelja i prijatelja ovo krijem, jer su osudili tu vezu u samom startu, pa sam rekla da je odavno gotova. Osećaj je turoban... i želim još da napomenem da se on uvek vraća meni posle svakog prekida i da se radi o veoma \\\\\\\"krutom\\\\\\\" muškarcu, koji ne pokazuje emocije, jer potiče iz takve porodice. Takodje je veoma samopouzdan, siguran u sebe... baš sve što ja nisam.

Hvala unapred!!!!

Poštovani,
Verujem da mi Vi možete dati rešenje, jer sam utrošila skoro svo strpljenje i snagu. Pre 7 meseci sam počela da živim sa čovekom za kojeg sam napokon mislila da je pravi i da smo se "našli". Inače je sam iz manjeg mesta i on je inistirao da dodjem u Bg, da je sit traženja i da je u meni našao osobu za dalji život. Inače smo zreli on ima 47, a ja 39 god. Posle tri meseca, dok smo se sredili, ja sam i pronašla posao, pokušavam na sve načine da se uklopim u život velegrada i zajednice, on pada u depresiju. Kaže da je dugo bio sam i da mu je teško. Napominjem da se ne svadjamo, ali uopšte ne razgovaramo. On čim dodje sa posla legne da spava, smeta mu tv i svetlo pa se ponašam kao senka. Pokušala sam da nadjemo kompromis, ali nemam odgovora. Kaze u pravu si I nastavlja po istom. Iniciram šetnje, druženja, prihvati al je onda još gore, jer sve uradi preko volje. Sad je počeo sa hipohondrijom, stalno je kod raznih lekara pije lekove, ali ne pokušava da se opusti. Nemamo ni odnose, jer ne uspeva da održi odnos do kraja. I oko toga sam pokušala da pričam, i predložim rešenja, ali samo ćuti i kaže da je umoran. Ne vidim da ima neko interesovanje i mimo mene, gde se opušta, da bih mogla da ga podržim u tome. Počinjem da se gušim, i ne mogu više da nosim taj teret, a opet mislim da se sve može rešiti, jer nismo konfliktni. Iako sam komunikativna i imam dosta kvalitetnih prijatelja, počeli su nas izbegavati jer on ćuti celo vreme druženja i svima je neprijatno. Eto, bez problema problem! Verujem da još nije kasno i da svorimo porodicu koju je jako želeo, ali kod "tog" lekara ne želi da ide>. Psiholog mu je rekao da treba da se opusti , da se druži, razgovara, šeta, to je prihvatio ali je trajalo samo dva dana. Molim vas recite, da li vredi i na koji način da se borim jer i ja gubim i snagu i ljubav ovako?

Unapred zahvalna

Molila bih Vas da mi odgovorite...ja sam u drugom stanju, 7 mesec trudnoće, udata sam skoro godinu, živela sam u provinciji a sada živim u Beogradu...kao da se sve desilo od jednom...postala sam jako vezana za svoju majku, što ranije nije bio slučaj, imam neki osećaj da kada nisam pored nje može da mi se desi nešto ružno ili daleko bilo pogubno...to traje već mesecima...najsigurnija sam kada sam u kući kod svojih roditelja i u svom mestu...možete li mi reći da li je to samo zbog trudnoće tako ili postoji nešto...bila bih Vam veoma zahvalana kada biste mi odgovorili na moj mail.

Unapred hvala, Ana.

Poštovani,

Imam problem koji me svakodnevno guši. Imam 24god. i u vezi sam sa dečkom koji ima 30god. Jako sam zadovoljna vezom koju imam, i ništa tu ne bih menjala. Kao da smo rodjeni jedno za drugo. Pričali smo i o zajedničkom životu i braku, kada završim sa školom (apsolvent sam i ostalo mi je jos 4 ispita i diplomski). Problem su moja sestra i moja mama... SESTRA: ima 27god., potpuno nezadovoljna svojim životom, emotivno ne ispunjena, dugo nema vezu, nema pravih prijateljstva koja traju, već se svaki njen odnos zasniva na površnom druženju. I ona ne smatra da je problem u njoj, već u celoj okolini. Nas dve smo potpuna suprotnost, dok ja mislim da je za ljubav potrebno dvoje i da bi uspelo neophodno je uzajamno pružanje, ona u teoriji to isto priča, a u praksi samo traži da se njoj poklanja i ljubav i pažnja... Problem je u tome, što svaki postupak mog dečka ona osudjuje, npr. zašto mi toliko šalje poruke, zašto me zove, zašto je uradio ovo, a zašto ono i svemu tome daje negativnu konotaciju. Na sve to, svakodnevno sugerira mami i svaki naš postupak prepričava kako ona vidi. MAMA: Njoj se ne svidja moj izbor, prvenstveno što po njoj ja mnogo bolje fizički izgledam od njega i da me on ne zaslužuje. Ne svidja joj se što je on buca. Ne mogu da joj dokažem da je meni mnogo bitniji njegov mentalni sklop ličnosti i da mi odgovara onakav kakav jeste i da mi ne smeta njegova kilaža. Prosto i jednostavno volim ga što je takav. Ubedjena je da neću završiti sa školom, kako on pokušava da me odvuče od toga, a ni jedan realan razlog nema za takvim razmišljanjem. Sa njim sam izgubila nevinost i kada sam joj to rekla, na njeno uporno insistiranje, tu je nastao opšti haos. Kaže da sam je razočarala, da sam pogrešna osoba na koju je gubila vreme, što me te njene reči jako bole. Izmišlja bolesti i pokušava time da privuče paznju ( bar ja mislim da pokušava da moju pažnju usmeri sa mog dečka na nju), a kada je konkretno pitam šta je boli, ona mi formalno i ironično kaže da se ne opterećujem time, jer ja imam svoj život. A istovremeno mi i ne dozvoljava da imam svoj život, jer sve voli da zna, pa čak i šta i o čemu pričam sa svojim dečkom. Pokušava da me odvoji od njega, tako što forsira da se vratim u grad u kome oni žive (pošto u drugom gradu studiram), i da dolazim samo za ispite. Takodje joj se ne svidja što moj dečko nije toliko materijalno obezbedjen da sebi priušti "vile i kućne pomoćnice", ali meni to ni ne treba, čitav život živim bez toga. Jedino što mi treba je bogatstvo koje imam sa njim, a to je mir, sigurnost, razumevanje sreca, pažnja, jednom rečju ljubav. Pokušavala sam mnogo puta da pričam sa njom,čak mi je dečko predložio da zajedno popričamo sa njom da ona konačno shavti da on ima ozbiljne namera sa mnom, ali ne vredi. Ne želi da me sasluša, ima neku viziju u svojoj glavi. I često zna da mi kaže: "Stavi prst na čelo, da vidiš da li si normalna". Pa valjda imam pravo da sama izaberem koga ću da volim i da uživam u tome, a ne da mi neko to odredjuje. Nemam ništa protiv ni da mi da negativno mišljenje, ali da je ono pospešeno činjenicama, a ne njenim pretpostavkama, koje sa stvarnošću, ne mogu da se porede. Ne znam šta da radim. Ne želim da žrtvujem ljubav i vezu zbog svoje mame i njenih želja. Ipak ne želim ni da odnos izmedju nas dve bude ovakav, jer je volim. Nadam se da ste me razumeli i da nisam bila konfuzna. Ja ne znam kako dalje, a u Vas verujem,tj. verujem da ćete naći bar neki izlaz iz ovoga.
Unapred sam Vam zahvalna, prvenstveno na vremenu koje ste odvojili, a potom i što se pored svog života zamarate sa nama kojima puno znači Vaš odgovor. Hvala još jednom.