Molim Vas da mi napišete da li i gde u Beogradu postoji bračni savetnik u državnim ustanovama? Problem je složen i bojim se da ne bih mogla na pravi način da ga izložim ovde. 

Moj bračni život je u krizi. Ruši se kao kula od karata. Razlog mi je dobro poznat ali ne mogu nikako da ga podjelim sa mužem. Ne mogu da postignem orgazam ni sama ni sa njim. Meni su 38 god, a mužu 42, oboje intelektualci. U braku smo 10 godina, imamo 3 male djece, oboje radimo, solidna primanja. Uvijek sam orgazam glumila, ne da bih skratila odnose, vec da ga ne bih povrijedila. Opšte je poznata stvar da muškarci vjeruju da je ženski vrhunac isključivo njihova zasluga i osjećaju se loše ako ga žena ne doživi. Zato sam ga ja i glumila. Lijepo mi je dok imamo odnose, nije da ne uživam, ali do vrhunca ne dođe. Mora da se pitate zašto sam glumila tolike godine i zašto mi sad to stvara problem? Odgovor neznam ni ja sama, godinama me je to jelo i ne mogu više. Neznam ni kako da mu to kažem. Trebala sam mu još reći na početku, ali sam mislila da će do mog vrhunca nekako doći samo od sebe, kroz odnose. Nisam se samozadovoljavala dok sam bila djevojka, valjda mi je bilo glupo da to radim sama sa sobom. Nisam ni znala da je to tako bitno. Sada kada bih to i htjela, ne bi imala kad i gdje. Uvjek je gužva u kući. Sama skoro nikada nisam. Naši odnosi su sve rjeđi i rjeđi. Nije da ne želim seks, već ne mogu više da se pretvaram. Suprugu je jasno da nešto nije u redu a nezna šta. Nekad je odnose inicirao on, nekad ja, a sad smo u fazi dječijeg durenja. Ne želi da spava sa mnom jer to dugo nisam htjela ja i tako do unedogled. Čini mi se da nam je tako od početka braka. Često mi prebacuje i govori da za mene nema lijeka, da sam nezrela, da sam stigla do dna, da nismo stvoreni jedno za drugo u krevetu, da živimo kao brat i sestra. Njegovo raspoloženje zavisi od toga da li smo imali odnose ili ne. Ja ga zbog toga i ne krivim. Vjerovatno misli da ja seks uopšte ne želim, da ga na neki način kažnjavam, ali nije tako. Ja jednostavno neznam kako da to postignem. Još veći je strah od posljedica kad bi mu rekla. Da li će me ostaviti, naći drugu, mrziti. Ne vjerujem da bi me podržao u psihoterapiji, da li bi išao samnom. Možda bi meni dozvolio. To je teško i izvodljivo, jer najbliži terapeut za takve probleme je 300 km minimum od našeg grada. Ćitajući dosta o tome (knjige, članke, mišljenja psihoterapeuta) i slična iskustva drugih žena su me porazila. Žene su uglavnom ostavljali muževi kao da su poluosobe, nekompletne ličnosti ili zaražene nekom neizlječivom zaraznom bolesti. Pogotovo je to bio slučaj kod žena koje nisu ušle nevine u brak (kao i ja uostalom) . Djevice su na sreću bolje prolazile, jer su njihovi muževi zauzimali stav učitelja i kazanova koji trebaju svemu da ih nauče. Nažalost, čak i većina psihoterapeuta dijeli mišljenje da muževi često i ne žele da se strpljivo sa svojim ženama bave tim problemom, jer problem nije njihov. Kako da ja muža naučim šta treba i pali kad neznam ni ja sama. Probala sam i različite poze, čini mi se sve što obećava sretan vrhunac ali ništa. Problem je izgleda u glavi, a ne toliko u pozama, ali šta vrijedi kad je neznam kako se to prevazilazi. Da sve bude gore, moj muž u krevetu je dosta i sebičan, čini mi se da toga nije ni on svjestan, uvijek traži da radimo ono što on želi. Kad ja nešto predložim, ako mu ne odgovara glatko me odbije ili nevoljno ispuni. Zato i imam strah da od njegove strpljivosti samnom u krevetu nema ništa i da bi brzo odustao. Sa druge strane, po pitanju svega drugog se sa suprugom lijepo slažem i nemamo drugih velikih problema. Volim svog supruga i zato vam se i obraćam, jer ne želim da ga izgubim. Vjerujem, ako se ovako nastavi da je to neizbježno. Žarko želim mišljenje vašeg seksualnog terapeuta šta da radim i koko da prestane ovaj moj košmar.

Interesuje me gde svrstavate maltretiranje devojaka od strane roditelja i kome ja mogu da se obratim u slučaju da stvarno više ne mogu da izdržim. Imam 28 godina i sa dečkom sam već 5 godina, ne možemo da stvorimo porodicu jer su nam plate male, a i nemamo krov nad glavom. Moji roditelji ne dozvoljavaju da se uselimo kod mene (inače moja srednja sestra živi kod njih sa mužem i decom, pa moj otac čuva kuću za unuka i plaši se da je ja ne uzmem), za stan nemamo para čak ni privatno. Ja mislim da ćemo se mi jednog dana uzeti, ali kad stvorimo uslove za to, međutim, moji roditelji smatraju da sam ja više stara da čekam, a njega ne vole. Traže mi oni momke i teraju me da izlazim na sastanke sa njima, a kad ja odbijem onda imam problema jer se svađaju sa mnom i vređaju me. Čak mi i prete, ako se ne uzmem u pamet, da će da me istuku i na silu nateraju da se udam, naravno za nekog ko njima odgovara. Šta da radim i kome da se obratim? Imam problema kod kuće, imam problema na poslu sa kolegama koji me ponižavaju i počinjem da se plašim za svoje zdravlje, a i ne mogu više da izdržim maltretiranja.

Problem je brak moje sestre. Pre 3 godine je ostala trudna i udala se za momka sa kojim se zabavljala 2 godine i od tada nastaju problemi. Kako ona kaže, prestala je da ga voli i svađe su učestale, ona je nesrećna i nezadovoljna svojim životom i krivicu prebacuje na njega. Pre 2 dana mi je rekla da je on primorava na seksualne odnose od samog početka i pokazala mi modricu na ruci koju joj je on napravio. Kome da se obrati? Da li možemo nekako da stupimo u kontakt sa Vama? Ne mogu da je nateram da ode u savetovalište i potraži pomoć. Mislim da je u depresiji jer je udaja skroz poremetila njen tok života. 

Imam 21 godinu, u braku sam već godinu dana i 3 meseca. Moj suprug je 11 godina stariji od mene. Kao i većina žena, obožavam decu, i želela bih bar jedno da imam, ali imam problema sa mužem. Ne postoje nikakve ozbiljnije svađe, ali svi mi znamo da idealan brak ne postoji. On se stalno premišlja da li uopšte želi decu ili ne. Znam i svesna sam toga da je imati dete jako velika odgovornost i jako velika promena rasporeda u porodici, ali ja jednostavno ne želim biti bez dece i ne želim celog života tražiti utehu u tuđoj deci. Znam da kada bi čuo da će postati tata, da ni sam ne zna šta bi radio od sreće. Možda i ja sama preterujem zato što sam čak i školu za vaspitačicu upisala. Živim za to da dobijem bebu. Šta da radim dalje i kako? Nisam bila na razgovorima sa lekarima, zato što on to jednostavno ne želi i traži od mene period od 5 godina čekanja za dete. Razvesti se od njega ne mogu zato što ga previše volim, a živeti sa njim bez dece takođe ne mogu. Šta da radim?