Živim u porodici sa suprugom, bebicom od 2 meseca, suprugovim roditeljima i njegovim mlađim bratom. Nažalost, otac moga supruga je alkoholičar, kako mi verujemo. Koliko ja znam, to traje već 6-7 godina i problem se vremenom povećava. Stanje u kući je takvo da smo mu svi "okrenuli leđa", a i on nama, nikoga ne sluša, drzak je, viče, ometa svakodnevni normalan život. Povrh svega, higijena mu nije na zavidnom nivou, što me najviše brine zbog bebe. Smatram da nije rešenje "okrenuti mu leđa", ali ne znamo šta drugo.  

Moja žena u poslednje dve godine nije uopšte zainteresovana za seks. Stalno nalazi neke izgovore, da je umorna, da je boli glava i slično. Ja sam na granici da nađem drugu ženu jer sumnjam da ona ima nekog drugog i ozbiljno razmišljam da se razvedem.

Ja i muž smo u braku, evo još malo 6 god. Nikad nikoga nisam volela kao njega, i on kaže da je kod njega ista stvar. Međutim, dva smo različita sveta, on je miran, staložen, tih, odmeren. Imao je 18 godina kada mu je umrla majka, jako je osetljiv, a ja sam vesela, nasmejana, bezbrižna, ljudi me vole, ma baš vesela za oboje. Imamo dva preslatka klinca od tri i dve godine, i kad se pogleda sa strane - idealno. Problem je u tome što ja i on kad se svađamo, ja sam uvek ta koja u afektu kaže i što ne misli, jednom sam mu čak i rekla da deca nisu njegova. Šta znam, bila sam besna, hteo je da se spakujem i odem bez njih. Rekla sam mu, takođe u afektu, dok sam bila trudna, pošto je rekao: "Ti misliš što si trudna da možeš sa mnom kako hoćeš" da nije problem i da ću da abortiram ako on hoće. Od tada ja sam za njega neko ko je hteo da ubije dete, i zamisli da li postoji nešto gore od toga da muškarcu kažeš da deca nisu njegova. A njegove uvrede, koje ne bih ni da pominjem su ok, njegovi afekti se ne priznaju, i poslednje što mi je rekao jeste, da kad budem otišla kod psihijatra i rekla mu šta sam rekla u afektu i ako mi psihijatar kaže da sam normalna, da će i on tako misliti. Ko zna da li ste me razumeli, ja sam pokušala. poenta je znači da on sve shvata pogrešno, stalno moram da pazim šta govorim, kao da je od stakla, osetljiv je, umišlja reči koje nisam rekla, skonta u svojoj glavi nešto i to je to. A ja blentava, trtljam, pričam šta treba i ne treba, drugačiji smo, ali meni to nije smetalo do sada. Da li postoji neko bračno savetovažlište, psiholog, ja bih ga rado posetila da njemu ispunim želju, pošto smatram da sam normalna?

Oženjen sam sa ženom koju volim i imamo troje dece. Bilo je koškanja i ranije, ali se sve jako pogoršalo od prošle godine. Počela je ekonomska kriza i ja sam ostao bez posla. Ekonomski se to nije jako osetilo pošto su prethodne godine bile veoma uspešne. Moj posao zahteva rad na računaru i česta putovanja van zemlje. Sličan je mornarskom poslu, samo su smene kraće. Znači, većinu vremena provodim tražeći nove poslove. Trenutno imam ponovo izvore prihoda, ali to nije sigurno na duže staze. Moja žena ne može da prihvati realnost i besni nezadovoljna svaki dan. Apsolutno ne pazi šta govori i vređa i mrtve i žive. Ne da mi da tražim posao. Razbija mi kompjuter i udara drvenom klompom po operisanoj nozi. Ne želi da razgovara uopšte i samo priča kako nam je bilo najlepše kada smo svi živeli u jednoj sobici i delili toalet sa bolesnom majkom. Deca naravno pate. Non stop se svađaju i tuku, a ocene padaju. Ne znam šta da radim. Jedino ovim poslom mogu da obezbedim dovoljo finansija za porodicu. Ali ovako više ne ide. Strah me je i da se razvedem i da prepustim decu ženi jer ona nije sposobna ni sebe da kontroliše i prehrani. 

Imam problem sa bivšim mužem. Zapravo, mi i nismo bili venčani, ali smo živeli zajedno i imamo ćerku od dve i po godine. Zabavljali smo se 8 godina, a zadnjih četiri smo živeli u Italiji, zbog same situacije kod nas u Srbiji. Sve vreme dok smo bili ovde ja sam se za sve mučila, izdržavala njega i njegove, a on je sve vreme izlazio, provodio se i pio, dok meni nije pukao film. Sve sam mu rekla u oči, ali tada smo već imali ćerku. On nije hteo nikako da ode, da se raziđemo ljudski. Ja sam na kraju sa detetom otišla za Francusku kod prijatelja, da on ne zna, i javila mu se tek kada sam stigla. On se na kraju vratio za Srbiju jer nije ni imao italijanske papire. Nisam ga zvala, nisam mu davala da vidi dete iz razloga što me je puno povredio. Sada vidim da je ipak moja greška, možda. Sada počinju problemi oko male jer mi treba pasoš nov i njegova punomoć, ali on ne želi ni da čuje. Ja sam ponovo našla čoveka koji me voli i koji meni pomaže u svemu i dete smo dobili zajedno. Tako da se sada zbog mene i on se oseća pod pritiskom. Očajna sam, ne znam šta da radim. Da li da se obratim advokatu ili ne znam kome. Znam i vidim da sam morala sve na drugi način, ali on je tako okrutan bio, pa je za mene jedino rešenje bilo da odem sa malom što dalje.

Moj muž je dijete alkoholičara, majke borca koja je izdržala 35 godina u braku sa njegovim ocem i pored svih nedaća i problema ostala u tom braku kako bi dijeca imala svoj dom i oca. Naime, ja i moj muž smo već 4 godine u braku. Od prvog dana smo imali problema što se tiče svega, različite smo nacionalnosti, ali to nam nije bilo važno tada kao ni sada, kada su poćela vrijeđanja od strane njegovih on je bio solidaran i potražili smo drugi dom. Tri godine smo živjeli i sada živimo kao podstanari. Imamo odlične poslove odlično zarađujemo ali nikada nismo zanemarili činjenicu da ne pomognemo njegovim. Ja sam i pored silnih vrijeđanja nasrtanja na mene prešla preko svega podigla ogromnu sumu novca da riješimo stambenoi pitanje i počnemo praviti kuću kod njegovih. Tada sam gledala samo da pomognem negovoj majci da joj vratim sina ali i svom mužu jer koliko god imali sretnih trenutaka u životu on doista nikada nije bio sretan sve do tog momenta kada smo zajedno odlučili da se vratimo na njegov teritorij i počnemo praviti nešto naše. To traje već godinu dana a i sa tom izgradnjom i naš problem. Mi smo istih godišta oboje imamo 27 godina nemamo dijece i tu nastaje moje pitanje. Već godinu dana počeo je izbjegavati me kao ženu, ako ja želim sex on je ili umoran ili ga boli glava; počela sam misliti da je to u istinu tako kada ga pitam i kažem da želim djecu on kaže još malo, to bi trebalo da znači da nije vrijeme, sa njegovim pokušavam biti 100% korektna obilazoiti ih, pomagati im samo da bih njemu dala do znanja da želim brak sa njim i dami ništa ne predstavčlja problem, ali kada sam nedsavno shvatila da me taj moj muž izbjegava i po pitanju sexa ostala sam nemoćna. Naime ja sam med. Sestra. Radim u smjenama, kada sam nedavno došla iz noćne smjene našla sam njegov donji veš pun sperme. To se poćelo stalno dešavati, jako me pogodila činjenica da mu je samozadovoljavanje bolje od sexa samnom. Molim vas pomozite mi šta da radim. Kako da riješim svoj problem a ujedno i taj što on ne želi dijecu. Unaprijed hvala.

Kako da postupim u slučaju kada mi je dete od 21 godine otišlo od kuće zbog neslaganja sa ocem?

Pitanje za bracno i porodicno savetovaliste u vezi sam 7 godina. Tokom zadnje 2 godine izostala je dobra komunikacija, seksualni odnosi nezadovoljavajuci kvantitativno ali ne kvalitativno, sto je dovelo do obostranog odaljavanja i obostrane zelje za raskidom. Medjutim stvari su se promenile jednim iskrenim razgovorom tako da smo oboje ustanovili u cemu smo gresili i kako bi to mogli ispraviti i izrazili zelju da ipak ostanemo u vezi. Stvari su krenule na bolje i veza postala zadovoljavajuca. Mislivsi da je pravi momenat, pokrenula sam pitanje ulaska u brak. Medjutim, partner je odreagovao zbunjeno, potom je nekoliko dana bio neraspolozan, rekao mi da ne zna sta da mi kaze po tom pitanju, da jos uvek nije spreman i slicno. Ja sam mu stavila do znanja da zelim da se to pitanje resi u narednih godinu dana najkasnije. Bojim se da nema hrabrosti da mi kaze da ne zeli brak samnom i da uzalud gubimo vreme. Od tad se jako lose osecam i svakodnevno preispitujem celu situaciju, nocu skoro da ne spavam, iscrpljena sam i umorna. Neznam da li da ponovo pokrenem razgovor na tu temu ili sacekam jos malo? Proslo je mesec dana od prvobitnog razgovora o braku, trenutno je sve ok, on je opusten kao da je i zaboravio na sve to.