O doktoru
Prof. dr Bojana Dimitrijević, redovni profesor Departmana za psihologiju na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Nišu, na predmetima kliničke orijentacije. Drži kurseve iz Uvoda u kliničku psihologiju, Psihodijagnostike, Psihodijagnostike dece, Neuropsihologije, Zaštite mentalnog zdravlja. Doktorirala je 2000.godine na Univerzitetu u Beogradu na temu „Psihodinamika agresivnosti delinkventnih narkomana“, a tematikom agresivnosti i socijalno devijantnih ponašanja bavila se kroz brojne naučne članke i dve naučne monografije. U svom istraživačkom radu bavila se i temama primenjene psihodijagnostike, forenzičke procene, ratnim psihotraumatizmom, rizičnim ponašanjima adolescenata, kao i brojnim aspektima primene kliničke psihologije, kao i zaštite i unapređenja menatalnog zdravlja u široj društvenoj zajednici.
Kao specijalista medicinske psihologije radila je više od 25 godina u ustanovama specijalizovane psihijatrijske zaštite, na poslovima psihodijagnostičke procene pacijenata svih uzrasta i najrazličitijih psihopatoloških kategorija. Kao sudski veštak, već oko 30 godina radi na poslovima forenzičke ekspertize kao samostalni veštak, član komisija u psihijatrijskim institucijama u Nišu i Beogradu i član sudsko-psihijatrijskih odbora Medicinskih fakulteta u Nišu i Kragujevcu. Koautor je udžbenika iz oblasti sudske psihijatrije i psihologije. Mentor je specijalizantima u okviru programa specijalizacije iz medicinske psihologije na Medicinskom fakultetu u Nišu i član komisije za polaganje specijalističkog ispita.
Osnivač je i supervizor Psihološkog savetovališta za studente na Univerzitetu u Nišu koji je velika organizacija na volonterskoj bazi i koji već više od deset godina pruža savetodavnu i psihoterapijski psihološku pomoć velikom broju mladih ljudi u rešavanju raznovrsnih emotivnih, porodičnih, adaptacionih i drugih problema. Takođe je edukator u mnogim temama vezanim za probleme adolescentnog perioda i širok spektar psihopatoloških entiteta.
Od 1993. godine učesnik je, koordinator i evaluator brojnih istraživačkih i aplikativnih projekata vladinih i nevladinih organizacija, posebno usmerenih na edukaciju i pomoć posebno vulnerabilnim populacionim grupama.
Imam 33 godine, živim u jednom malom gradu, udata sam i imam dve devojčice od 6 i 4 godine. Naizgled sve bi trebalo da bude lepo. Udala sam se veoma mlada (sa 19 godina). Ja sam po prirodi stidljiva, povučena i zatvorena osoba, a suprug je nešto suprotno i u principu odatle proizilaze naše nesuglasice koje su u početku braka bile izražene. Međutim, vremenom smo se nekako uskladili i nemamo nekih većih problema u odnosu. Moj psihički krah je nastupio kada nam je nastradalo prvo dete koje je tada imalo dve godine. Od tada sam se povukla skroz u sebe, imam strahove i svašta mi prolazi kroz glavu. Posle toga sam rodila dve zdrave i prave devojčice kojima sam se posvetila u potpunosti i koje su ceo moj svet. Sada kada su obe krenule u obdanište, ja sam se vratila na posao jer radim u jednoj privatnoj firmi u knjigovodstvu. Međutim, psihički se ne osećam dobro, imam strahove od smrti, od bolesti, da će deci nešto da se desi. Nisam raspoložena ni za razgovore sa ljudima. Iako imamo svoj krug prijatelja, ja odlazim i družim se sve protiv svoje volje i zbog porodice. Izgubila sam interesovanje za bilo šta u životu i u stanju sam da sedim i zurim ceo dan u jednu tačku. Pre dve godine sam imala i operaciju zučne kese kojoj su prethodili svi oni grozni napadi žuči i to me je načisto slomilo. Volela bih kad bi mogao da mi pomogne samo Vaš savet ili neki antidepresiv koji biste mi predložili jer ne znam kome bih mogla da se obratim za stručnu pomoć u mom malom gradu. Znam da sam tek potrebna deci, a sve više i više gubim snagu i volju.
Gubitak deteta je veoma teška trauma koja često obeležava tok čitavog života i verujem da Vam je trebalo mnog snage da nastavite dalje, a posebno da budete "kao nekad". Iako ste naizgled nastavili sa svojim životom, očigledno da niste proradili dovoljno teret koji je na Vama. Kako u malom gradu zaista može biti problem da nađete pravog stručnjaka za svoj problem, verujem da ipak možete da u prvom većem gradu potražite stručnu pomoć jer antidepresive ne možete uzimati ni bez preporuke niti bez nadzora psihijatra, koji će tokom tog perioda i u razgovorima proći sa Vama problematične oblasti koje Vam zadaju najviše emotivnih problema. Znam da Vas održava ideja da ste potrebni deci, ali da biste njima mogli da date svoj emocionalni potencijal, trebalo bi da radite na prevazilaženju svojih problema, jer nije dovoljno da budete tu, već i da mogu da osete Vašu snagu i podršku. Zato bi snagom volje trebalo ne samo da fizički budete na mestima gde Vas porodica vodi, već da pokušate da se zainteresujete i nađete neko zadovoljstvo među bliskim i dragim ljudima, da uživate u toj deci koja rastu i da nalazite zadovoljstva i u partnerskom odnosu, kao i da svoje misli usmeravate na pozitivne sadržaje, da se uključujete u nove aktivnosti i da pokušate da sadržinski obogatite svoj život, a ne da budete mehanička žena koja će prosto da diše i postoji. Ukoliko osećate da to bez pomoći stručnog lica ne možete, potražite van svog mesta boravka, ako mislite da je tako bolje, nekog profesionalca koji treba, bar za početak, da Vam da oslonac i smernice i da Vas oslobodi sumornih misli.
Možete li mi reći nešto više o autosugestiji? Kako se primenjuje?
Ovo nije pogodan način da se daju uputstva o primeni autosugestije. Da biste savladali te veštine, uputno je obratiti se psihologu ili psihijatru lično, kako bi Vas kroz nekoliko susreta osposobio da ovladate osnovnim pravilima autosugestije, ili se možete informisati kroz mnoštvo psiholoških "priručnika" koji detaljno obrađuju ovu temu na stotinama strana. Nesumnjivo ovladavanjem sposobnošću autosugestije, odnosno savladavanje tehnika autogenog treninga, ima mnogo prednosti u ovladavanju sobom i kontroli sopstvenog doživljavanja i ekspresije ponašanja.
Sto se tice Vase veze, ona je zaista teren na kome treba dobro razmisliti koji su naredni koraci. S jedne strane ste Vi predimenzionirali njegov znacaj u svom zivotu, jer on sigurno nije jedini mladic koji bi Vas mogao voleti i koji bi Vam mogao biti znacajan, a sa druge strane i od njega je neodgovorno da Vas izlaze situaciji da se mirite sa njegovorm dvostrukom vezom, iako zna koliko Vam bola zadaje. Sigurno je da odluka nije laka, ali bi njegovo opredeljivanje za jednu ili drugu vezu bar razresilo neizvesnost koja se ovakvim vodjenjem dvostruke veze samo nastavlja i produbljuje bez mogucnosti razresenja.To sto nalazite za njega opravdanje da ovako postupa jer ne bi zeleo nikog da povredi, samo je delimicno tacno, jer je on sigurno svestan da Vas i ovim stalno povredjuje. Pomoc psihologa, kome biste se neposredno i kontinuirnano obracali u nekom narednom periodu, mogla bi vam pomoci da steknete sigurnost u sebe, kao i da sebe usmerite na raznovrsnije aktivnosti i kontakte, sto biste i sami zeleli. Sama cinjenica da nemate prijatelja i bliskih osoba, vec Vas cini previse ranjivom i nespremnom za resavanje emotivnih problema sa kojima se suocavate.
Imam 33 godine. Prvi napad panike imala sam pre 12 godina, nisam ni bila svesna šta me je snašlo, a već je sve "prošlo" da tako kažem. Posle dve god. našla sam se u istoj situaciji i u periodu terapije Xalolom od tri meseca, opet sam bila ona stara. Pre dve godine (posle bolnog raskida duže veze čijih sam zadnjih tri meseca provela plakajući, a ujedno ostala i bez posla) opet su usledili panični napadi tj. depresija praćena njima, ovog puta sve je bilo dosta ozbiljnije. Prepisana mi je terapija Rivotril i Flunisan. Sve je izgledalo kao da ide na bolje, po završetku terapije počele su da mi se nameću misli, uglavnom agresivnog karaktera. Nekako sam uspela da se izborim sa svim što me je snašlo, pronašla sam novi posao, počela da izlazim i čini mi se pronašla opet smisao života. Moj trenutni posao je dosta stresan, puno radim i nemam dovoljno vremena za sebe. Ponovo počinjem da se osećam anksiozno i depresivno (možda bih pre rekla ravnodušno). A moj najveći problem je u tome što želim da stupim u brak i rodim dete, ali se plašim i svakodnevno razmišljam o tome kako za to nisam sposobna (dosta sam čitala o postnatalnoj depresiji i tome kako je kod žena koje su pre trudnoće bolovale od depresije veća verovatnoća da i po porođaju obole od iste). Takođe me muči saznanje da nisam ona kakva sam bila pre i da takva neću ni biti i teško mi je da prihvatim drugačiju sebe.
I sami kažete da su se Vaše prethodne epizode psihičkih smetnji završavale oporavkom i ozdravljanjem posle relativno kratkog lečenja. Vi ste preosetljiva osoba, koja događaje u životu shvata dosta lično i burno na njih reaguje, ali to nikako ne znači da niste u stanju da uspešno podnesete obaveze koje nosi brak, niti izazove koje nosi trudnoća i odgajanje dece. Čak i ako istraživanja pokazuju da postoji veća verovatnoca od ponavljanja epizoda psihičkih bolesti u trudnoći a osobito posle porođaja kod žena koje su imale smetnje ranije, to ne znači da ste Vi sigurno predodređeni za to - govorimo samo o statistici. Dakle, koliko shvatam, Vi uspešno obavljate svoj stresan posao, iako vam to ne pada lako - nisu Vaši kapaciteti toliko slabi koliko ih nekada vidite. Ipak, ukoliko se rešavate na trudnoću, korisno je da u periodu planiranja i praćenja trudnoće budete pod nadzorom psihijatra koji bi Vam pomogao da sa manje straha i stručnom pomoći iznesete ovaj, za većinu žena manje ili više sresan period. Ukoliko i van planiranja trudnoće osećate da ne možete sami da izađete na kraj sa svojim promenama raspoloženja, potražite stručnu pomoć već sada u ordinaciji psihologa ili psihijatra, kako biste time olakšali suočavanje sa svakodnevnim frustracijama i radom na sebi očvrsli svoje kapacitete za prevazilaženje novih životnih prepreka.
Prikazano 1-5 od ukupno 91 pitanja