Bračno i porodično savetovalište – pitajte doktora

Ne znam kome da se obratim. Imam problema, ali ne ja lično. Mislim da problem nije u meni već u mom dečku. Ima 38 godina, još se nije odvojio od mame, otac mu je umro pre 9 meseci i sve se izmenilo. Prestali smo da se viđamo, radimo zajedno pa je to njemu dovoljno, od kad mu je otac umro a tome ima već 9 meseci imali smo seksualne odnose 3 puta, viđamo se jednom ili nijednom nedeljno van posla jedno vreme, tj. 6 meseci nismo bili intimni, nisam ga prevarila jer ga volim i niko me ne zanima. Prva 2 meseca nakon očeve smrti, nije hteo da prenoći kod mene, nakon mojih upornih molbi, došao je, zatim ja 4 meseca imam ja problem, jer svaki put kada treba da vodimo ljubav kad je on hteo, meni se njegova majka javi ispred očiju - zbog čega - zbog činjenice da je od očeve smrti počeo da joj se javlja svaki put kada dodje kod mene u goste, tako oko 5 popodne, majka ga zove već u osam uveče da pita kada će kući. Inače bili smo 2 godine u vezi kada sam je upoznala. Dve godine nisam bila dobrodošla kod njih iz nekog razloga.

Prvi put kad sam se našla ispred njegove kuće rekao mi je pozvao bih te ali nisam te najavio mami. Tek nakon 2 godine sam bila u stanu u kom živi. Otac mu je u međuvremenu umro, tad smo bili godinu i 2 meseca zajedno. Iz neke ljutnje i inata nisam bila ni na sahrani jer smatram da u takvim okolnostima ne treba nikog upoznavati. Jednom prilikom kada sam je konačno upoznala, tj. majku pitala ga kad će kući, iz šetnje, a zatim ga zvala u 22h jer on još nije stigao a već je deset sati i ona mora da spava. On može realno da se osamostali, ima sve uslove, ali uvek se nađe neki razlog da se od nje ne odseli. Kada smo bili na letovanju zvala ga je 5 - 7 puta dnevno. Rano ujutru, kasno noću. Sada se nešto posvađao sa mojom majkom, sitna čarka za koju mu se moja majka već izvinula, pa je odlučio da ne dolazi jedno vreme. Odnose smo imali poslednji put 28. aprila, to je taj treći put nakon mog oporavka kada nisam mogla da ga dodirnem 4 meseca. Kod njega ne mogu da prenoćim jer njegova majka to ne dozvoljava, jer nema gde da gleda televiziju osim u njegovoj sobi, on ima kuću koja je u adaptaciji i objašnjenje zbog čega smo tamo prestali da provodimo vreme zajedno, nema. Nekada jesmo ali sam uvek morala na vreme da idem jer ne bi bilo u redu da nas zateknu njegovi roditelji! Otac je umro? I tek sad tamo ni ne odlazimo uopšte.

Da li su u pitanju roditelji ili samo mama? Imamo sve uslove za zdravu vezu ali nemamo je. Kako ja sada da imam zdravu vezu kada neće da prespava kod mene, kod njega prisustvo devojke tako kasno noću je nepoželjno, jer je mama stara i nema gde da gleda televizju osim u njegovoj sobi, a u kući njegovoj koja se adaptira nismo bili mesecima? Takođe ne voli nigde da izlazi, pre je hteo i da šeta a sada neće ni to, govori da je umoran i da je njegovo ponašanje sasvim normalno i da sam ja ta koja je nenormalna. On inače nijednu odluku bitnu ne donosi pre nego što pita mamu, pa makar se radilo i o kupovini na pijaci kg paradajza. Završila sam filozofski fakultet, smer pedagogija, susretala sam se sa raznoraznim teorijama, sada mi vi recite: da li je u pitanju ozbiljan oblik edipovog kompleksa, patološke vezanosti sina za majku ili on mene malo zeza? Mislim da je ovo prvo, jer na pomen varanja potpuno se normalno ponaša, onog momenta kada pomenete odnos sa njegovom majkom, počinje grickanje noktiju, čupanje zanoktica, vrpoljenje u stolici i oštri napad na moju majku koja je jedna savremena žena puna razumevanja. Takođe na pomen braka i dece, počinje da se preznojava da gubi dah i da se guši, pa makar to bilo i u šali, on počinje da gubi kontrolu nad sobom i ne sastavlja rečenice baš uspešno.

Ljuti se na svoje drugove kada ga pitaju tako nešto. Kada je najviše radio bio je najodmorniji za mene. Imao je i pre pritisak od strane nje ali ne toliko očigledan kao sada. I tada ga je cimala i zvala ali ne tako često kao sad i tako intezivno. Sa svim ovim sam ga suočila da bi rekao da mi uopšte nemamo problem i da sam ja luda, i da nema veze što nemamo odnose, da je to normano bože umorni smo, ja inače sada radim mnogo više nego pre, a on mnogo manje, uvek je umoran i stalno mu se spava! Naravno ako ga slučajno prevarim ja sam promiskuitetna, a na pitanje kada misli da vodimo ljubav on mi kaže pa ne znam kada se ukaže prilika, kad odlučim da dođem kod tebe ili ti kod mene ali u kuću ne u stan, i možeš slobodno da dođeš. Ako mogu što to ne radi već 9 meseci? Ne mogu ja da se pozivam kod njega. Molim vas pomozite mi jer mislim da za nas nema budućnosti, ovo su moji poslednji trzaji.

Hvala unapred, ne želim da znete moje ime sramota me je

Poštovani!

Imam 29 godina. U braku sam već 8 godina. Takođe imam i kćerku od 7 god. Moj brak je mogu reći stabilan zahvaljujući mom suprugu koji ima strpljenja za sve. Ja lično sebe smatram problemom u tom braku. Moje psihičko stanje je u potpunosti nestabilno. Izgubim svaku želju za životom, jednostavno od 1 mjesec ja sam 25 dana neraspoložena, gnjevna, sve mi smeta, burno reagujem i na bezazlene stvari. U datom trenutku ja sam pod nekom hujom da mi se čini da bi mogla i nekoga da ubijem, koliku silu osjetim u sebi i snagu. Nekad mi se čini da mi nije ostao ni jedan živac zdrav. Poludim recimo i ako me je kći upitala nešto dva puta. Ne osjetim u sebi ništa zdravo. Postala sam jako osjetljiva i kad mi neko nešto kaže ja se prepuštam razmišljanju i po par dana (iako svjesna da je recimo glupost i da se ne bi trebala time zamarati), čak ne mogu da nekad i zaspim. Svaku riječ vagam. Kad naiđem na problem ne borim se da ga riješim nego najviše poželim da sebi nešto uradim. O tome sam prije razmišljala ali nisam pokušavala da realizujem jer mi na um padne moje dijete, roditelji, muž. Uvijek sam želila da sam deblja, privlačnija kao žena. U tome sam bila i uspjela ali evo poslije 1 godine sam opet čačkalica. S time sam izgubila i volju da se sređujem, šminkam i da jednostavno izlazim među svijet. Lijepo vrijeme me mami napolje, ali ja kad izađem pa me neko pita što sam opet toliko smršala onda na meni to ostavi posljedicu danima. Ljekarima se nisam obračala, jer živim u malom mjestu i kod nas je malte ne sramota posjetit psihijatra, tako da ne bi svoju porodicu izlagala toj sramoti. Ja o svojem unutrašnjem nemiru nikom i ne pričam (samo nešto mužu) nastojim pred roditeljima da se kolko-tolko držim sabrana, mada se u meni tada huja ispoljava na znoj, tako bez obzira ako je napolju i minus meni niz leđa teku potoci. Tako je recimo i pred drugima. Na svoju ruku nekad popijem lexilijum 1.5mg. ili largactil 25mg. - ove tablete popijem pola, i to baš kad mi je stanje dobro poljuljano ili kad nemogu spavati. Ako duša postoji i ako zna da boli onda ja sebe smatram duševnim bolesnikom, jer ja svakodnevno sve više i više ludim i uništavam život ljudima koje volim, koji nisu krivi ni za što. Imala sam želju i potrebu jaku da sve ovo nekom ispričam i potražim barem na ovaj način pomoć i savjet za sebe, jer se bojim da vremenom sebe i svoj brak ne odvedem u propast. Zaboravila sam reći da sam opsjednuta novinama - crnom hronikom, pogibijama, smrti čitam svakodnevno i onda se dovodim u situaciju da se suosjećam sa tim tragedijama i ljudima i zajedno sa njima žalim (previše me pogađaju tuđe tragedije) i zamišljam kako je to bilo na mjestu događaja, a onda patim i svakog mi je žao. Znam da to ne bi trebala da radim ali to je istina koja se događa oko nas.

Ja i supruga smo tri godine u vezi a od toga godinu dana u braku. Nemamo dece pa to stvara neke komplekse. Odavno se svađamo za svaku sitnicu. Kao da je nestalo harmonije koju smo nekada imali. Ja sam postao veoma razdrazljiv a ona veoma senzibilna. Kao da se ni u čemu ne pronalazimo a da se to ne odrazi neurotično po onog drugog. Oboje smo tolerantni ali ponekad isklučivi. Na žalost došlo je i do fizičkih koškanja dva puta - jednom ona mene, drugi put ja nju. Sada ostaje neka napetost koja stalno strahuje ko ce udariti prvi pa se gubi svaka spontanost. Umemo da se radujemo ali sada to biva sve ređe. Ja se lako šmucujem a ona lako zaplače. I kao po pravilu oboje imamo nekada želje koje nisu u skladu sa onim drugim, pa i ono što je banalno može poprimiti abnormalne forme. Tu se čovek zapita gde počinje a gde prestaje logika. Želju za razumevanjem zamenjuje strah od novog sukoba. I tako un edogled. Molim vas za savet.

Nalazim se u teškom depresivnom stanju. Glupo je reći znam jer ima 2 ćerke koje su divne zaista, relativno dobar posao, relativno dobro situirana, napomninjem relativno, muža koji je divan otac, sposoban čovek za sve ali samo ne za mene. Malo je reći da me ne podnosi. Više puta me je varao i ja sam to smatrala time što sam se ugojila pa sam naglo oslabila i dobila u saopouzdanju međutim i drugi put je to učinio, veze, za koje znam, ostalo je i ne znam, je nastala sa kućnomj prijatlejicom koju sam veoma volela. Ove veze su bile duge, prva tri godine a druga mnogo više. I to kada sam najlepše izlgledala. A iko sam za ovu drugu saznala 2004 god a traje još od 1999 bivše kolegince obe, ipak su ovih sigurna sam u makar vezi koja je putem mejlova a verujem i više jer blizu rade. Stalno mislim na to da je u pitanju to što imam srednju školu, malo viška kg a 154 i 60 kg pijem dosta bensedina ponovo, regulus za mršavljenje i letrox za štitnu žlezdu. Nisam u klimaksu. Dosta dobro izgledam kažu ali ipak ja sam pod tabletama i depresijom. Imam bulimiju od 26 i mislim da bez obzira što imam divnu decu, jedna se ćerka čak i udala, ipak nikome nisam potrebna mada me u društvu smatraju jako simpatičnom i dragom ali ne i on. Ne želim kod psihologa jednostavno želim da me nema i da popijem sve tablete i nestanem.

Hvala to je sve

Poštovani,

Imam 30 godina. U braku sam sa čovekom 8 godina starijim od sebe. Da brak iz ljubavi. U braku smo 8 godina i imamo jedno dete. Sve je bilo u redu do rođenja deteta, kada se nedugo zatim razboleo i moj suprug. Od tada pa sve do danas, a to traje 4 godine mi nemamo nikakve seksualne odnose. Problem leži u njemu tj. njegova bolest je napravila da on postane impotentan. Naravno mi glumimo idilu pred drugima i svi misle da smo idealan par. On ne želi da se zbog tog stanja obrati lekaru a ja sam mlada žena kojoj trba pažnja sve više i više. Ponekad mi se čini da ću da poludim i da potražim neku drugu alternativu. Mislim da razvod nije pametna odluka jer imamo dete, a i finansijski momenat nije najsjajniji za odvajanje. Ne svađamo se toliko često jer slabo i komuniciramo ali hormoni rade svoje i bojim se da ću napraviti neku glupost. Da li opravdavate prevaru ovog tipa?

Hvala

Muškarac koji ima 32 godine ima seksualne odnose na svaka četiri meseca, nema želju za seksom i ne misli da je to neki problem. Da li je to normalno i šta je u pitanju? 

Poštovani doktore!

Budući da već nekoliko godina imam psihičkih problema i redovno posećujem neuropsihijatra u lokalnom dz, zainteresovana sam i za neki drugi oblik lečenja, osim medikamentoznog. Naime, moj poremećaj nije baš precizno određen, a šifre se odnose na depresivno-anksiozni i opsesivno-kompulsivni poremećaj. Uzimam flunisan (1 tabletu) i rivotril 2x0. 5mg. Uglavnom se osećam dobro dok sam pod terapijom, ali sam nedavno na velikom broju sajtova videla da se kao efikasna u tretiranju ovakvih poremećaja pokazala kognitivno-bihevioralna terapija. Nezgodno mi je da pitam svog doktora da mi preporuči nekog terapeuta, ona se uglavnom bavi doziranjem lekova i stalno mi preporučuje - skretanje misli! Živim u Beogradu i interesuje me gde bih mogla da se obratim za pomoć, ili još konkretnije, da li biste mogli da mi preporučite nekog terapeuta ili centar. Vrlo sam zatvorena i nezgodno mi je da se u neposrednom okruženju raspitujem, a ni sa doktorkom nisam razvila odnos potpunog poverenja, nažalost. S poštovanjem, Dragana Marković

Molim vas za pomoc!!! Imam problem u braku. Posle rodjenja deteta sam izgubila zelju za sexom. Ne osecam nikakvo uzbudjenje. Mome suprugu to jako smeta. U trudnoci sa drugim detetom mi se zelja vratila i to veca nego ikada, ali posle porodjaja je opet nestala. Bojim se da cu izgubiti supruga zbog toga. Da li postoji neki lek koji bi mi pomogao ili bilo sta i kome da se obratim za to. Molim vas pomozite!!!!

Poštovani doktore,

imam 37 godina, a moj problem se sastoji u tome što imam preteranu želju za sexom tako da se dnevno, osim odnosa sa ženom, moram barem jednom ili dva puta samozadovoljiti. Nekada to bude i više puta i to tako traje dvadesetak godina. Ne znam da li to spada u nešto što se svrstava u normalne radnje ili ne? Osjećam, nakon toga, da se rešim neke napetosti i uvek me iznova nagon tera da to učinim zbog unutrašnjeg olakšanja koje posle toga dođe.

Hvala unapred!

Poštovani,

već dve godine sam u braku a pre par meseci je isti krunisan lepom muškom bebom. Otprilike u to vreme su počeli da nastaju problemi. Naime, radi se o sledećem. Pošto je prvo dete, ni supruga ni ja nemamo nikakvog iskustva pa su nam se mnoge stvari činile strašnim i nismo znali kako da reagujemo ili postupimo. Dodatni problem je i to što je dete rođeno sa određenim problemom pa je odmah po rođenju moralo na hitnu i tešku operaciju, sve se dobro završilo ali smo mi i dalje u grču, šta i kako, da li je dobro ovako ili onako sa detetom zbog posledica operacije i sl.

Supruga je postala u najmanju ruku " nesnosna". Svađa se za najmanju sitnicu, stalno provocira, a ne ustručava se da to nekad uradi i u javnosti ili pred rodbinom. Po prirodi nisam konfliktna ličnost ali ipak veoma dobro znam da se branim kada je to potrebno. Samo, u ovom slučaju to teško ide. Dodatni problem je i to što moja supruga ne želi da posluša ničiji savet a posebno ne u vezi deteta smatrajući da je ona majka i da samim tim sve najbolje zna i ume, (što i sama često napomene) i da je u svakom slučaju njeno mišljenje najmerodavnije. Primera radi. ako je bebac sa zapušenim nosićem, kija i malo je topao, i ukoliko pomenem da bi možda trebalo da mu se za svaki slučaj izmeri temperatura, to biva odmah odbačeno rečima tipa " ma daj, sad ću za svaku sitnicu da mu merim temperaturu" ili ako je npr zacrtala da bebac mora da se okupa npr tačno u 20.00 h bez obzira da li postoje uslovi za to, npr nedovoljno ugrejana soba na 19 c (umesto recimo 23-25 c) ili pak nešto drugo to mora da bude tada i kraj priče. Ako bebca doji gotovo "naopako" pri čemu mu je glava niža od nivoa trbuha pa mora praktično da guta "naopako" pa se zagrcne, prestane da diše i sl. što mene moram da priznam, plaši, brine i nervira.

Više puta sam pokušavao da razgovaram sa njom u trenucima kada je malo bolje raspoložena. I ona tada prividno sarađuje, čak odobrava neke stvari ili pak ponekad kao i prizna da je pogrešila ali već sutradan pravi istu ili drugu grešku. Najgore je to što se svađamo gotovo isključivo zbog bebe jer ja pošto-poto želim da bebi bude dobro, naročito posle svega što je beba preživela. Ipak, moram da kažem da mi se čini da se ponaša odgovorno a ipak neodgovorno prema bebi, odgovorno što brine, a neodgovorno što to radi na pogrešan način a ne želi da joj neko pokaže kako. Pa sam u više navrata morao da joj pokazujem i dokazujem na više načina neke činjenice koje su čak i logične bez obzira imali bebu ranije ili ne.

Kupovinom literatute na tu temu, internet, razgovor sa i pred lekarom. U tim trenucima se ona malo "trgne" i prećutno prizna da greši, ali neretko nastavi sa starom praksom i još nastavi da se svađa ako je slučajno podsetim na to. Što bi naš narod rekao " kao da će joj kruna sa glave pasti ako prihvati nečiji savet ili učenje" Sve to pa čak i po koja promena na bolje ide jako sporo a bebac mnogo brze raste. Pa me iz tog razloga plaši da se u tom raskoraku ne daj bože nesto ne dogodi bebcu.

Pitanje posle svega je kako je urazumiti moju suprugu koja je stvorila takav gard i da čim neko ne odobrava njen pristup, bude obeležen i prozvan, pa se čak zbog slične stvari i sa mojom majkom posvađala. Po prirodi nisam ni "edipovac"ali jednostavno ne prija sitacija i više ni sam nemam načina da izađem na kraj sa njom. Svađe su sve češće i veće. A što je najgore, uvek se ona nađe uvređenom i smatra da svi treba njoj da se izvine. Takođe je moguće da delom možda i ja preterujem prevelikom brigom za bebca ali to sasvim sigurno ne može anulirati neke činjenice i postupke koja ona definitivno čini a koji potvrđeno nisu ispravni. Da su iz tuđih života, potraženi odgovori od tih lica a da ih ona čuje. To je za sada jedini način ali i spor, jer ne mogu svakog dana sa njom da visim kod pedijatra i na sličnim mestima. Na kraju, sve to dovodi i do druge, jako bitne stvari da se i emotivno udaljavamo. Jer posle takvih svađa pri čemu dete trpi (čak ne obraća pažnju da li viče pred detetom kada ono počne još više da plače, na šta joj takođe ukažem a ona još više pobesni) i onda ja neko duže vreme ne mogu da se smirim. Da bi ona posle samo sat dva počela da prebacuje kako smo malo emotivno udaljeni i da sve to ispada sumnjivo. A takođe prebacuje što onda je ne mogu sa njom i sex da imam kada mi zaista onako iznerviranom nije ni do čega. I onda bude još gore, a kad pokušam da objasnim šta se zapravo dešava, neće ni da sluša, ređaju se teorije zavere i sl.

Moram da priznam da je to toliko daleko otišlo da bih se gotovo momentalno razveo samo da nije bebca. A onda sve od početka Što je još gore, poslednjih dana ona počinje da preti razvodom i čim ja krenem na bilo koji način da reagujem i buni se u svađi. Počinje da pakuje stvari, ucenjuje i planira da ode, pa sam prinuđen da sve više ćutim a ona sve više histeriše smatrajući da sada kad ćutim da odobravam to što ona priča, tj da je u pravu, da ima argumente i da ja zato ćutim a samim tim njoj argument više da produbi svađu.

U kom pravcu sada ići, više ni sam ne znam, ali znam da je postalo nepodnošljivo. Sve to ide dotle da ako npr. naiđem na vrata i vidim da je sa bebcom a on se npr. zagrcne i kažem joj da ga što pre podigne, okrene i sl ona me "iskulira" ako sam uporan onda uputi opasku da nije to ništa. Ja nastavim da insistiram jer bebac i dalje ima problem, na kraju pritrčim, zgrabim bebca i kažem joj da se pomeri, da ja to uradim. Onda ona kreće da histeriše, svađa se, psuje, provocira i sl. Onda ja preuzimam inicijativu a pošto jednostavno ne prihvata da joj se lepim kaže dok bebac sve vreme trpi neku sitaciju. kao npr. navedenu. 

Da bih presekao sitaciju u jednom trenutku sam joj udario čvrgu, ili uhvatio za uho. Onda ona pobesni, urla da sam je pretukao i unese se u lice rečima "ajd, ajd još jednom, odmah odlazim" ima da te tuzim i sl. . . Moram da napomenem da nikada u životu nikog nisam udario niti bih, ali sve ovo prelazi sve poznate granice da ponekad pomislim da nekim ljudima ne pomaže drugačiji pristup. Naravno, svakako ne planiram da je stvarno pretučem što bi bilo nemoguće iz više razloga. Već upravo zato i pokušavam da nađem neko rešenje pošto je počela sve otvorenije da provocira, da se unosi u lice. Pretnje i ucene ako na bilo koji način reagujem da će otići i sl . A da ukoliko nekom i ispričam šta se dešava da će reći da je tučem i da će pre njoj verovati. Isto tako, predlagao sam joj da odemo zajedno kod psihologa, psihijatra, u savetovalište.  Sve, samo da i iz drugih usta čuje neka mišljenja ali upravo zato joj i ne odgovara, i pogodite, u trenutku rasprave kaže, vazi, hajde, a posle joj ne pada na pamet. Posle svega, izgleda da će se na kraju završiti mojim odlaskom. Gde i kako, videćemo do tada, molio bih vas za bilo koji savet koji bar donekle može ovo rešiti.

Unapred zahvalan.

P. S. Ne zamerite zbog ovako obimnog teksta ali sam jednostavnno morao da dam sebi oduška i izbacim iz sebe ono što me tišti.

Poštovani,

ne znam odakle da počnem, možda od početka. Odrasla sam u porodici gde je otac uvek bio dominantan, odlučivao o svemu, mama je bila ta koja je ispunjavala njegove želje, "trpela" zbog dece, a nas decu strašila tatom, koji je mada fakultetski obrazovan, jedan jako nezgodan čovek koji nikad nije bio zadovoljan našim uspesima (imam još brata) i umesto da nam uvek bude podrška, svoje vaspitanje je je fokusirao na - Ti to ne možeš, nadajući se valjda da ćemo mi u životu postići nekakve zadovoljavajuće rezultate i tako postati odgovorni. Na naki način i jesmo ali mislim da smo jako ogorčeni i nezadovoljni u sebi. Uz sve to se desio i prokleti rat pa smo odvojeni od sredine u kojoj smo živeli. Ja sam pre toga imala jednu ljubavnu vezi koja se završila traumatično, bila sam sa jednim čovekom verovatno iz potrebe za tom toplinom koju nisam osjećala od svojih roditelja, ostala u drugom stanjui pobacila. Osjećala sam da to nije to. Posle sam imala par ljubavnih veza, ne toliko ozbiljnih, ali sam vrlo brzo ulazila i izlazila iz njih. Onda sam upoznala svoga muža kojem sam ispričala tu priču i priču za roditelje, ali koji ni zbog čega nije hteo da se odvoji od mene. Hteo je porodicu sa mnom. Jednu bebu smo izgubili u toku bombardovanja, bilo je vrlo traumatično za oboje. Posle toga sam ponovo ostala u drugom stanju, ali sam stalno bila u strahu da će mi se opet isto desiti i da je sa spontanim bila kao neka kazna za ono što sam uradila sa prvim. Muž je počeo da se bavi priv. poslom i nije ga bilo po celi dan. Otišla sam da se porodim, samo me ostavio u bolnici i otišao da radi. Naravno pošlo je po zlu i beba je jedva ostala živa, reanimirana. A ja sam ga molila da bar ostane samnom. Dete je danas zdravo, hvala bogu. Nakon godinu dana ponovo ostanem u drugom stanju i dogovorim se sa mužem da ostavim bebu i da će mi on maksimalno pomoći oko dece, odnosno učestvovati u njihovom vaspitanju. Naravno ništa od toga. Posao je važniji, jer od čega ćemo da živimo. Svoju decu obožavam i sve bih dala za njih, ali sam do sada bila jako popustljiva, a muž pogotovo, stalno im kupuje poklone, u poslednje vreme najviše igrice, imaju sigurno 1000 raznih cd-ova. Ali do njihove 5-6 godine, na igralište ih je izveo možda 2-3 puta, a kada nedeljom treba da idemo zajedno obično se posvađamo jer ga ja jedno 2-3 sata opominjem da treba da krenemo. Sve je podređeno njegovom poslu, odnosno sticanju. On je odrastao bez majke kojoj je bio oduzet jer je bolovala od postporođejne depresije, sa ocem koji mu je sve dozvoljavao, i koji je posle promenio još dve žene i mlad umro. Stavovi oko vaspitanja (konkretno preterano igranje igrica, crtanih) su nam totalno različiti izazivaju sukobe, muž viče na mene, posle ja na decu. Ukoliko ja nešto zahtevam od dece pred njim i oni se bune, on je uvek na njihovoj strani, onda ja na kraju pobesnim i na žalost istučem decu.  Jer u tom trenutku mi se čini da nemam drugi izlaz. Ne mogu to nazvati pravim zlostavljanjem, (i ja sam kao mala dobijala batine, pa se sad to izgleda ponavlja.) ponekad se i uspijem dogovoriti sa mužem da im zabrani igrice (znali su biti za kompjuterom i po10 sati, a da on spava) ali ne zadugo, kako kad on igra travian po celu noć. Tako nemam poverenja da ih ostavim sa njim u kući, morala bi pozvati po 20 puta da proverim jesu li budni i jesu li odradili domaći. Kad smo ušli u brak ja sam imala svoj posao, pa smo posle toga zajedno osnovali firmu, jer bože moj, šta da radim za drugoga, pošto je privatna firma u pitanju nemam fiksno radno vreme, ali učestvujem koliko god mogu, kontrolišem radnike, prodajem, po struci sam knjigovođa. Međutim ukoliko mu se za bilo šta usprotivim, on mi kaže da šta ja hoću, on me hrani i oblači i imam sve!. Imam li zaista? Bojim se da ne naškodim više svojoj deci i sebi! Da li sam zaista sebična i sujetna?

Uunapred zahvalna

Poštovani,

u braku sam 2 godine. Imamo ćerku 6 meseci. Venčali smo se posle 2 godine zabavljanja iz velike ljubavi. Od prvog dana braka do sada se stalno svađamo, on kaže da ga sve nervira kod mene, pun je nekog besa, gneva, isto to osećam i ja. Ipak mislim da se puno volimo, često se i pomirimo, ali na kratko. Često se i posvađamo zbog drugih! Jako sam tužna i uznemirena zbog svega. Probala sam da razgovaramo o problemu, ali on uvek kaže isto kako ja preterujem, da treba da se opustim, da ne slušam šta drugi kažu, da ako hoću možemo da se razvedemo, na meni je da odlučim. Molim Vas za savet! Da li ja zaista preterujem? Da ne zaboravim da smo se zbog tih svađa jako udaljili, 11 meseci nismo imali seksualne odnose!
Unapred zahvalna!

Poštovani,

imam veliki problem, u stvari ne znam ni sama kako tu pojavu da nazovem. Jer sam u totalnom bunilu i konfuziji. Sa mužem sam u braku skoro dvije godine, nazad do pet dana sve je bilo ok među nama, nikakve nesuglasice, ogromna ljubav, poštovanje. Međutim jednog dana je došao, kao da je prevrnuo svijest, počeo da mi navodi neke razloge, na primer: ti si suviše ambiciozna, što možda i jesam, abcija se uglavnom svodila na to da poboljšamo svoj život, idejama, sugestijama, a sve u cilju naše dobrobiti. Odmah je rekao da stvari ne funkcionišu među nama, da sam puna mana i da bi trebali da se raziđemo. Ubijeđena sam da ne postoji ni jedna druga žena. Znam da me voli, kao i ja njega. Do neba. Čemu takvo stanje i stav, svi oko njega mu zavide na meni, i on je to uporno tvrdio, da sam dobra, poštena, iz dobre familije, obrazovana, lijepa. Imam više nego dobre odnose sa njegovim roditeljima, koji su i sami u čudu, šta se dešava sa njim. A ja sam mu se totalno predala, i dušom i tijelom, totalno se podredila njegovim potrebama, nigdje ne izlazim, isključivo sa njim, pazim ga, brinem o njemu i bog mi pomogao ako znam šta se desilo sa njim. Dok se ovaj haos dešava, ja ne jedem, odbija mi organizam, pijem ljekove za smirenje, primam infuziju, gubim kilograme, a on kao i da ga nije briga, jedino uveče kao da mu se javi savjest pa me nazove i pita kako sam. Spava kod svojih roditelja. Odlučila sam da par dana napustim dom da se smiri, kao i ja. Još uvjek nemamo djecu, premda sam i ja to malo više gurala nego što treba, a sve zato što je jedinac i da voli djecu, baš kao i ja. Po 29 godina imamo. Molim vas da mi pomognete kako da razriješimo ovu situaciju, dođe mi da puknem i da ga otjeram do đavola, a već u sljedećem trenutku počinjem da plačem i kukam kako ga volim i da ne mogu bez njega. U katasrtofalnom sam stanju. Molim vas da mi date neke sugestije kako da se ponašam i gdje ja griješim.
Unaprijed Vam se zahvaljujem i sa nestrpljenjem očekujem vaš odgovor.

Poštovani doktore

Molim vas za savet u vezi moje sestre. Udata je, ima dvoje dece, ali se ponaša nemoguće. Previše je hiperaktivna, sve ona najbolje zna, ničiji savet ili primedbu ne prihvata, sa njom se ne može normalno komunicirati. Svađa se sa roditeljima često, majka joj smeta ne može da sluša nju i savete koje pokuša da joj da, iako joj majka sprema ručak, čuva decu i sve ostalo, a ona uživa. Ja kad pokušam da joj skrenem pažnju na nešto ona mi kaže da sam ista majka i spusti slušalicu, ne želi da sasluša bilo kakvu kritiku na svoj račun. Brine me to što prečesto nervira roditelje, a oni sve čine za nas, ali sa njom nikako da izađu na kraj (1970. godište je moja sestra) i majka se previše brine za nju i takvo ponašanje. Molim vas recite mi kako da se postavimo prema njoj jer ovo njeno ponašanje ni čemu dobrom ne vodi.
Unapred hvala i puno pozdrava

Poštovani doktore Stanković

jako sam zaljubljena u oženjenog čoveka i viđamo se skoro četiri godine. Želim da se udam za njega i provedem ostatak života sa njim! Njegova žena je jako povučena, nema svoje ja i ništa mu ne govori, čuva njihovu decu. Ja bi to rekla kao bebi siterka. Ono što me muči je to da osećam negde u dubini duše da on ne planira da se razvodi jer je ona kao vazduh pored njega, a kad bi se razvodio morao bi da deli imovinu sa njom što mu se ne isplati jer mu se ona ne meša u život. Molim vas doktore pomozite mi, jer ja njega iskreno volim. Šta da radim? Kako da doprem do njega i osvojim ga do kraja? Inače, ja imam 33 godine, a on 45. Unapred hvala i nadam se da ćete mi brzo odgovoriti jer danima ne mogu da spavam jer me ovo baš muči :-(

Poštovani,

u braku (i vezi) smo oko 10 godina. Imamo sina od 3 godine, obožavamo ga i on je trenutno mesto slaganja naše 3-člane porodice. Oboje radimo i finansijski smo nezavisni. Mi se volimo i dalje (manje ili više) , ali je broj problema došao do tačke da nam je potreban savet stručnjaka. Postali smo netrpeljivi jedni prema drugima, isključivi u stavovima i svađamo se oko gluposti. Ja smatram da je žena često nerazumna i da donosi zaključke koje dolaze do svađa, nateravanja koje nemaju kraja, ostalo je ćutanje. U argumentovanoj raspravi obično ona prva odustane, a ja se brze iznerviram. Takođe ona poseduje mehanizam da me potpuno izbaci iz takta i to u trenucima kada sam na ivici da “puknem”. Desilo se da smo imali i fizičke sukobe koje su započinjani kako od mene, tako i od nje. Ona bi rekla da sam nasilan i da imam sa tim problem jer sam je udario 2 puta, u oba slučaja je ona mene prva dokačila fizički i psihički, a ja joj mnogo grublje vratio. Na žalost to je ponekad video i naš sin. Ja sam siguran da je njen problem u nerezonskim potezima i podsticanju moje agresivnosti, a moj u samoj gubitku kontrole u ponašanju. Inače ja sam moj posao prilagodio porodici, tražio posao do 16h da bih više bio sa njima, bio prisutan mnogo više od prosečnog oca kod podizanja deteta, spavao pored njegovog kreveta posle 1 godine, zamenjivao noćna hranjenja kad je bio beba itd. U isto vreme žena se posvetila poslu, ostajala do dugo popodne, često bivala neraspoložena, kada dođe vrlo je anksiozna, iznervira je sitnica, nema strpljenja. Kako to obično biva našao sam materijalne dokaze da je razmenjivala bliske poruke i razmišljanja sa jednim od kolega, što samnom nije radila dugo pre toga. Nisam reagovao nikako osim verbalno i dao sebi vremena od par dana da se saberem i osujetim taj njihov odnos koji je imao intenciju da se razvije. Naš sex je utihnuo, razgovori između nas dvoje postali isključivo prepirke, ali je njoj neobično važno bilo da sve bude ok pred drugima. Napominjem da je ona vrlo kvalitetna osoba, a da je klinac presrećan kada smo oboje oko njega. Ja imam volju da sredimo stvari na zdravim osnovama, a i ona je spremna za savetovanje. Šta mislite? Da li je stvarno gubitak moje fizičke kontrole nad njom osnova problema i najveća opasnost po nas, ili…?

Poštovani,

imam jedan veliki problem. Naime, ja svog muža veoma volim, ali ne onako kako se muž treba voleti. Ja njega volim gotovo kao brata. Inače, ja imam 26, a on 30 godina, i u braku smo 6 godina. Ono što je problem, to je da ja prema njemu ne osećam seksualnu želju više gotovo uopšte, ali s druge strane imam potrebu za njegovim prisustvom, tačnije zagrljajem i razgovorom, koji dobijem veoma retko, jer izuzetno mnogo radimo, i po 12 sati, pa on kada dođe kući uglavnom nema volje niti da me zagrli, niti da priča sa mnom, već samo da legne i da spava. I ono malo slobodnog vremena koje ima ne voli da provodi sa mnom, jer smo izuzetno različite ličnosti-njemu je potreban pasivan odmor, a ja sam mnogo aktivnija, pa nam je teško da uskladimo želje: s jedne strane ja ne želim da žrtvujem svoja interesovanja i da ostajem kod kuće u retko slobodno vreme koje imam, a s druge strane ni on ne želi da sa mnom šeta, ide na sportove i razna dešavanja, jer njemu jednostavno to ne prija. A s njegove strane je kompromis gotovo nemoguć, ja još i ponekad želim da se uskladim sa njegovim željama, ali on sa mojima ama baš nikad ne. I tako je došlo do toga da gotovo nikad ne provodimo vreme zajedno. Meni on nedostaje u mom životu, jer iako živimo pod istim krovom, naše zajednički provedeno vreme je ili u spavanju, ili u eventualno ponekom zajednički pogledanom filmu (i to sve ređe, jer čak ni tu ne možemo da uskladimo ukuse). Ipak, ne nedostaje mi seks sa njim, već mi jednostavno nedostaje da bude tu, da pričamo, da radimo bilo šta zajedno. U poslednje vreme se pitam da li me je možda on "naučio" da ga volim na taj način-kao brata, ili druga. Naime, on je poprilično pasivan, nikad nema inicijativu u seksu, u zagrljaju, maženju, ma u stvari, gotovo ni u čemu, a smatra da seks nije bitan u vezi, već je najbitnije uzajamno poštovanje i iskrenost. Ok, i ja mislim da je to izuzetno važno, ali za tim ne zaostaje ni iskazivanje pažnje i poneka fizička nežnost. Jer, ovo sad je već postalo bratsko-sestrinska veza. U sve to se umešalo i to što mi se poslednjih par meseci veoma sviđa jedan muškarac, te sve češće razmišljam o njemu, i o tome da li je moj muž zaista prava osoba za mene, da li bih se sa nekim drugim osećala emotivno ispunjenijom, koliko je bitna fizička ljubav itd? Da napomenem i to da mi je muž prvi i jedini muškarac u životu, tako da i to igra veliku ulogu-bukvalno se ponekad osećam kao da nemam pojma o muško-ženskim odnosima i o ljubavi uopšte. Svog muža zaista cenim veoma i volim ga, jer ima izuzetno mnogo pozitivnih osobinama, ali više nisam sigurna da li ga volim na pravi način. Kad pomislim da se raziđemo hvata me panika, prosto imam osećaj da bi mi neko istrgnuo deo duše i da bi tu ostala jedna velika rupa, a s druge strane izjeda me krivica zašto onda mislim o drugom muškarcu i to tako intenzivno, i na fizičkom i na psihičkom nivou. Ne znam šta mi je činiti, prožima me neka dosada, osećaj neispunjenosti, stalno razmišljam da li je moj muž onaj "pravi", pa se posle dozivam pameti da je pravi ako ja želim da to bude. Iskrena da budem, najviše bih volela kada bih mogla da napravim neku pauzu u našem braku, i da vidim kako je to biti i sa nekim drugim, pa da onda ja odaberem. Egocentrično, zar ne? Ali, svesna sam da to ne može biti, tako da to ostaje u domenu mašte. Pitam se da li ovako treba da izgleda jedan srećan brak, ili smo na nekoj raskrsnici gadno pogrešili smer? Nadam se da Vas nisam previše zbunila, puna sam pitanja, ali i sama ih teško definišem. Ne znam šta da radim? S mužem ne mogu normalno da razgovaram, jer je on izuzetno zatvoren, sve se svodi na saslušavanje mene, a on nikad nema šta da kaže, i njegovi odgovori su samo "ne znam", "nisam pametan"... A na predlog o razvodu, on isto reaguje kao ja, kaže da ne zna kako bi to prevazišao, ali da možda zaista možemo da nađemo nekog ko nam više odgovara, spram svog tipa ličnosti. On tu priču nikad ne bi sam inicirao, isto kao što nije inicirao ni našu vezu, niti brak. Nekad mislim da sam sama izmislila problem, jer zaista osećam ljubav prema njemu i od njega, ali s druge strane kad pogledam to da nikad ne provodimo vreme zajedno, imamo seks jednom u dva meseca, i to "zato što bi trebalo", a još uvek smo veoma mladi itd. Onda pomislim da tu nešto nije sasvim normalno. Šta vi mislite?
Hvala vam na svakoj vrsti pomoći od srca.