Poštovani,
Verujem da mi Vi možete dati rešenje, jer sam utrošila skoro svo strpljenje i snagu. Pre 7 meseci sam počela da živim sa čovekom za kojeg sam napokon mislila da je pravi i da smo se "našli". Inače je sam iz manjeg mesta i on je inistirao da dodjem u Bg, da je sit traženja i da je u meni našao osobu za dalji život. Inače smo zreli on ima 47, a ja 39 god. Posle tri meseca, dok smo se sredili, ja sam i pronašla posao, pokušavam na sve načine da se uklopim u život velegrada i zajednice, on pada u depresiju. Kaže da je dugo bio sam i da mu je teško. Napominjem da se ne svadjamo, ali uopšte ne razgovaramo. On čim dodje sa posla legne da spava, smeta mu tv i svetlo pa se ponašam kao senka. Pokušala sam da nadjemo kompromis, ali nemam odgovora. Kaze u pravu si I nastavlja po istom. Iniciram šetnje, druženja, prihvati al je onda još gore, jer sve uradi preko volje. Sad je počeo sa hipohondrijom, stalno je kod raznih lekara pije lekove, ali ne pokušava da se opusti. Nemamo ni odnose, jer ne uspeva da održi odnos do kraja. I oko toga sam pokušala da pričam, i predložim rešenja, ali samo ćuti i kaže da je umoran. Ne vidim da ima neko interesovanje i mimo mene, gde se opušta, da bih mogla da ga podržim u tome. Počinjem da se gušim, i ne mogu više da nosim taj teret, a opet mislim da se sve može rešiti, jer nismo konfliktni. Iako sam komunikativna i imam dosta kvalitetnih prijatelja, počeli su nas izbegavati jer on ćuti celo vreme druženja i svima je neprijatno. Eto, bez problema problem! Verujem da još nije kasno i da svorimo porodicu koju je jako želeo, ali kod "tog" lekara ne želi da ide>. Psiholog mu je rekao da treba da se opusti , da se druži, razgovara, šeta, to je prihvatio ali je trajalo samo dva dana. Molim vas recite, da li vredi i na koji način da se borim jer i ja gubim i snagu i ljubav ovako?
opis ponašanja vašeg partnera ukazuje da se radi o veoma zabrinutim čoveku, pogotovo je kritičan opis nemogućnosti održavanja erekcije i gubitka zadovoljstva u seksu. Trebate se raspitati da li je on i ranije imao takve psihičke krize ili se aktuelno nešto događa sa njim. Podatak da ne želi da ide kod \"onog\" lekara, a da je pristao da ide kod psihologa, može ukazivati na temu koja proizvodi mogući strah, a to je da možda lekar ne kaže kako sa njegovim telom (onim od koga najviše očekuje) nešto nije u redu. Sa druge strane, treba razmotriti da li je jednostavno impotencija započela začarani krug mogućeg \"straha od neuspeha\". Na kraju, treba razmotriti i kakva su događanja na njegovom poslu. Vaš dolazak i privikavanje na zajednički život svakako ne treba ispustiti i otvoreno razgovarati o tome da li je život kakav imate ono što ste zajedno očekivali. U svakom slučaju ne oklevajte da potražite i stručnu pomoć psihijatara (dakle ne psihologa) i bračnog savetnika ukoliko ne vidite iz ponuđenog šta bi moglo biti zastrašujuće za vašeg partnera.
Pitanje broj: #22791
Verujem da mi Vi možete dati rešenje, jer sam utrošila skoro svo strpljenje i snagu. Pre 7 meseci sam počela da živim sa čovekom za kojeg sam napokon mislila da je pravi i da smo se "našli". Inače je sam iz manjeg mesta i on je inistirao da dodjem u Bg, da je sit traženja i da je u meni našao osobu za dalji život. Inače smo zreli on ima 47, a ja 39 god. Posle tri meseca, dok smo se sredili, ja sam i pronašla posao, pokušavam na sve načine da se uklopim u život velegrada i zajednice, on pada u depresiju. Kaže da je dugo bio sam i da mu je teško. Napominjem da se ne svadjamo, ali uopšte ne razgovaramo. On čim dodje sa posla legne da spava, smeta mu tv i svetlo pa se ponašam kao senka. Pokušala sam da nadjemo kompromis, ali nemam odgovora. Kaze u pravu si I nastavlja po istom. Iniciram šetnje, druženja, prihvati al je onda još gore, jer sve uradi preko volje. Sad je počeo sa hipohondrijom, stalno je kod raznih lekara pije lekove, ali ne pokušava da se opusti. Nemamo ni odnose, jer ne uspeva da održi odnos do kraja. I oko toga sam pokušala da pričam, i predložim rešenja, ali samo ćuti i kaže da je umoran. Ne vidim da ima neko interesovanje i mimo mene, gde se opušta, da bih mogla da ga podržim u tome. Počinjem da se gušim, i ne mogu više da nosim taj teret, a opet mislim da se sve može rešiti, jer nismo konfliktni. Iako sam komunikativna i imam dosta kvalitetnih prijatelja, počeli su nas izbegavati jer on ćuti celo vreme druženja i svima je neprijatno. Eto, bez problema problem! Verujem da još nije kasno i da svorimo porodicu koju je jako želeo, ali kod "tog" lekara ne želi da ide>. Psiholog mu je rekao da treba da se opusti , da se druži, razgovara, šeta, to je prihvatio ali je trajalo samo dva dana. Molim vas recite, da li vredi i na koji način da se borim jer i ja gubim i snagu i ljubav ovako?
Pregledajte odgovore po oblastima