Bračno i porodično savetovalište – pitajte doktora

"Molim Vas doktore da mi pomognete savetom. Problem je sledeći: Ja i moja supruga smo u braku 13 god. Pre braka smo se zabavljali 7 godina. Ona sada ima 40 god a ja 42. Imamo ćerku od 12 god i završili smo isti fakultet. Dok smo se zabavljali nije bilo nikakvih ozbiljnijih svađa mada sam ja još tada primetio da ima preku narav i mora biti po njenom. Otkad smo u braku počele su češće svađe. Glavni razlog je bila besparica, ja sam se zaposlio u propaloj firmi gde sam retko primao platu. Ona se zaposlila u jednoj knjižari gde je plata bila mala. Inače, u startu smo se odvojili od mojih roditelja i živimo posebno na spratu porodične kuće. Ja ne pušim, ne pijem, ne jurim ženske i osim što se ne snalazim da zaradim više para nemam neke druge grehove. Ja sam njoj bezgranično verovao jer smo se zaista iskreno voleli. Od pre dve godine ona radi kao inženjer u jednoj jakoj firmi i ima za naše prilike veliku platu. I sve je to kako tako funkcionisalo do oktobra 2008. god. Mada sam ja u zadnjih 2 do 3 godine primetio da me izbegava i da je naša svađa postala maltene hronična. Zadnju godinu sam imao probleme sa kičmom pa je i to postao njen alibi da kao neće da me muči iako sam je ja saletao. I onda oktobra prošle godine šok. U kompjuteru nalazim njen e-mail koji je zaboravila da obriše i koji je poslala ljubavniku koji je trenutno bio u Austriji da polaže ispit jer tamo studirao. On je mlađi od nje 4 godine i ona ga tu tera da se odluči konačno da li želi da se oženi njom ili ne. Inače čoveka sam poznavao od ranije jer sam od njega kupovao i ja a i ona mobilne telefone pošto se on i time bavi. Onda je ona morala da mi prizna ali je lagala da je u vezi sa njim od letos a kad sam i njemu pripretio onda je on priznao da su u vezi dve i po godine što je i ona kasnije potvrdila. Onda je došlo do još većeg šoka jer mi je on priznao da nije on bio prvi sa kojim me prevarila već da je i on pratio i uhvatio da je pre njega imala jednog iz Beograda i to 2 godine. Kad je otkrio ona je sa onim prekinula i ispada da je oko godinu dana imala 3 muškarca, mene, tog studenta i onog iz Beograda. Sve mi je to i ona priznala. I pored svega mnogo je volim kao i dete i zato je nisam oterao ali njeno sadašnje ponašanje je potpuno nenormalno. Umesto da me moli da joj oprostim ona se i dalje koleba šta da radi jer ga voli i on je nagovara da se uda za njega. I ona je sad zapala u depresiju i pije lekove jer nezna šta da radi. Njega voli a kod mene ima kuću i sigurnost doma za dete jer on je sa sela i morao bi da uzme stan da bi živeli ovde u gradu pošto ona ne želi nipošto da živi na selu. Ako ode kako da je prebolim a ako ostane da li će mi vremenom ovo sve izaći iz glave i da li će i ona vremenom moći ponovo da me zavoli ili je ovo sve svršena priča? Molim Vas još jednom da mi odgovorite i unapred Vam hvala. "

"Poštovani, vaše pismo i pitanje mogu izazvati mnošto različitih reakcija i odgovora, ali nisam siguran da bi to promenilo vašu ustaljenu naviku da konačne i krupne odluke donosi vaša žena "preke naravi i koja mora da istera svoje". I kraj vašeg pisma to sugeriše, iz koga se može "videti" da ste sebe ponovo doveli u takvu poziciju i u ovoj situaciji. Napisali ste da je i pored svega mnogo volite i što se vas tiče, samo treba da moli za oprost (ovo sam ja prilepio), ali je konačan ishod da je na njoj da "prelomi" kuda će i sa kim će (kao što je i do sada činila). Otuda, ukoliko vam je stalo do žene, učinite još nešto (osim uspešno obavljenog detektivskog posla), da je zadržite. Srdačno"

 

 Poštovani doktore,

 hvala Vam na odgovoru koji ste mi dali ali mislim da se nismo najbolje razumeli. Vi ste očigledno razumeli da ja nju želim da zadržim po svaku cenu. Ja sam želeo da od Vas čujem nešto drugo, jer imate verovatno bogato znanje i iskustvo u razumevanju ljudske prvenstveno ženske duše. Shvatate da sam ja ljudsko biće kome je na prvom mestu to da voli ali i da bude voljeno. Ona mi je jasno stavila do znanja da je prestala da me voli i da više ne oseća tu bliskost koju je nekada imala samnom i da su ti osećaji sada usmereni ka njemu ali ipak je donela odluku da sa njim prekine vezu prvenstveno zbog deteta i uslova života. Koliko je iskrena u ovome ne znam ali mi je još i rekla da nemože da se odluči da menja život u ovim godinama jer i u njega nema veliko poverenje da je sposoban da joj to pruži i da ne želi da ide iz jednog neuspešnog braka u drugi. Istovremeno mi odlučno ponavlja da su umrla osećanja i strast prema meni. Ja to inače vidim i osećam na svakom koraku, od njenog hladnog i zvaničnog ponašanja kako u komunikaciji tako i u krevetu a najdrastičniji primer ovoga što govorim je taj da više i ne pamtim kad me je poslednji put poljubila u usta iako je ranije to bilo na svakom koraku. Mene prvenstveno interesuje sledeće: da li je uopšte moguće da ona vremenom mene ponovo zavoli, ne možda kao nekada ali da imamo jednu blizinu i sklad ili su to moja uzaludna nadanja. Ja sam isto na kraju živaca i u godinama kad nemogu da eksperimentišem i čekam da se neko smiluje da mi uzvrati ljubav. Ako treba da ostatak života provedem sa takvom osobom hladnom i nezainteresovanom za mene onda mi takav brak ne treba i onda je bolje da nađem drugu dok još nisam prestar. Drugu koja će me voleti i gledati u oči i za koju brak nije samo institucija, ili takvu ili je bolje i da ostanem sam nego da se uzalud trudim oko nekog kome je srce na drugoj strani dok moje očajnički vapi za ljubavlju. Dakle suština mog pitanja je da li žena može vremenom da ponovo oseti ljubav prema čoveku koga je prestala da voli? Napominjem da me je zaista nekada istinski volela što sam osećao na svakom koraku ali su nas životne prilike odnosno neprilike dovele dovde dokle smo sada, mada to ipak nije opravdanje za ono što joj se izdogađalo.

 Pozdrav

Poštovani,

 Imam 31 god. i u braku sam 8 god. imam troje dece jedno 6 god. i blizance 4,5 god. Sve je bilo kao u bajci do pre dve godine kada sam slučajno otkrila neke poruke u suprugovom telefonu. Da ne dužim priču opravdanje je našao u odgovoru da ga zapostavljam, da mu ne posvećujem dovoljno pažnje (samo da napomenem u tom periodu sam počela da radim). U pitanju je bio neki SMS servis za upoznavanje i druženje. Medjutim moj suprug je od tih osoba i dobio lične brojeve tel. tako da to više nije išlo preko servisa nego direktno. Mnogo me povredio, narušio moj savršeni svet. Probudila sam se u najokrutnijoj realnosti da postoji mogućnost da ga izgubim. Čitava ta agonija se produžila još dva meseca posle čega je usledio period ponovne adaptacije jedno na drugo - to kažem iz tog razloga jer više nisam imala 100 % poverenje u supruga. U toku prošle godine nekako sam se dovela u normalu i počela da funkcionišem uz veliki trud sa moje i njegove strane. Medjutim kao što i obično biva ponovo su počele da se dešavaju slične stvari - repriza čitavih dogadjaja koje mi zadaju veliki duševni i fizički bol (zato što sto ga mnogo volim), čak sam i tražila od njega da bude toliko iskren prema meni i da mi u lice kaže da me više ne želi i da nije srećan sa mnom. Ja bih njemu to rekla i spremna sam ma koliko to bolno bilo i da ga pustim da ode da bude srećan. Njegovi odgovori su uvek da me voli najviše na svetu, da nikada nije pomislio da me prevari i da ne želi da me ostavi. Znam da me nije prevario ali njegovo ponašanje mi nagoveštava da možda želi to da uradi. O svemu razgovaramo i nikako mi nije jasno kako čovek može da radi neke odredjene stvari a da ne zna zašto ih radi - to je njegovo objašnjenje. Da napomenem da je išao i kod psihijatra na savetovanje (koji je njegovo stanje opisao kao deprimiranost) usled čega je posle i nastupio gore pomenuti period poboljšanja. Poslednja tri meseca radimo u suprotnim smenama i vidjamo se samo rano ujutru i kasno uveče kada on dodje sa posla. I on meni mnogo nedostaje pa ne potežem za alternativnim sredstvima i zamenom. Molim Vas pomozite mi da shvatim, da pokušam da mu pomognem da se osvesti, da se vratimo normalnom životu. Ovo predugo traje ne znam koliko cu još imati snage i oproštaja, a da potpuno ne otupim kada je on u pitanju. Još uvek imam razumevanja ali ne znam još koliko. Molim za brz odgovor.

Unapred zahvalna.

Molim Vas doktore da mi pomognete savetom. Problem je sledeći: Ja i moja supruga smo u braku 13 god. Pre braka smo se zabavljali 7 godina. Ona sada ima 40 god a ja 42. Imamo ćerku od 12 god i završili smo isti fakultet. Dok smo se zabavljali nije bilo nikakvih ozbiljnijih svađa mada sam ja još tada primetio da ima preku narav i mora biti po njenom. Otkad smo u braku počele su češće svađe. Glavni razlog je bila besparica, ja sam se zaposlio u propaloj firmi gde sam retko primao platu. Ona se zaposlila u jednoj knjižari gde je plata bila mala. Inače, u startu smo se odvojili od mojih roditelja i živimo posebno na spratu porodične kuće. Ja ne pušim, ne pijem, ne jurim ženske i osim što se ne snalazim da zaradim više para nemam neke druge grehove. Ja sam njoj bezgranično verovao jer smo se zaista iskreno voleli. Od pre dve godine ona radi kao inženjer u jednoj jakoj firmi i ima za naše prilike veliku platu. I sve je to kako tako funkcionisalo do oktobra 2008. god. Mada sam ja u zadnjih 2 do 3 godine primetio da me izbegava i da je naša svađa postala maltene hronična. Zadnju godinu sam imao probleme sa kičmom pa je i to postao njen alibi da kao neće da me muči iako sam je ja saletao. I onda oktobra prošle godine šok. U kompjuteru nalazim njen e-mail koji je zaboravila da obriše i koji je poslala ljubavniku koji je trenutno bio u Austriji da polaže ispit jer tamo studirao. On je mlađi od nje 4 godine i ona ga tu tera da se odluči konačno da li želi da se oženi njom ili ne. Inače čoveka sam poznavao od ranije jer sam od njega kupovao i ja a i ona mobilne telefone pošto se on i time bavi. Onda je ona morala da mi prizna ali je lagala da je u vezi sa njim od letos a kad sam i njemu pripretio onda je on priznao da su u vezi dve i po godine što je i ona kasnije potvrdila. Onda je došlo do još većeg šoka jer mi je on priznao da nije on bio prvi sa kojim me prevarila već da je i on pratio i uhvatio da je pre njega imala jednog iz Beograda i to 2 godine. Kad je otkrio ona je sa onim prekinula i ispada da je oko godinu dana imala 3 muškarca, mene, tog studenta i onog iz Beograda. Sve mi je to i ona priznala. I pored svega mnogo je volim kao i dete i zato je nisam oterao ali njeno sadašnje ponašanje je potpuno nenormalno. Umesto da me moli da joj oprostim ona se i dalje koleba šta da radi jer ga voli i on je nagovara da se uda za njega. I ona je sad zapala u depresiju i pije lekove jer nezna šta da radi. Njega voli a kod mene ima kuću i sigurnost doma za dete jer on je sa sela i morao bi da uzme stan da bi živeli ovde u gradu pošto ona ne želi nipošto da živi na selu. Ako ode kako da je prebolim a ako ostane da li će mi vremenom ovo sve izaći iz glave i da li će i ona vremenom moći ponovo da me zavoli ili je ovo sve svršena priča?

Molim Vas još jednom da mi odgovorite i unapred Vam hvala.

Poštovani,

U braku sa sadašnjom suprugom sam 3 godine, ona je 1979 godište a ja 1970. Iz ovog braka imamo sina od dve godine, ona iz prethodne veze ima devojčicu od 8 a ja iz prethodnog braka imam sina od 11 god i izmedju brakova iz jedne duže veze dva sina - blizance od 4 godine. Živimo u porodičnoj kući, oboje smo zaposleni, deca su nam zdrava i lepa sve na prvi pogled izgleda idealno, medjutim sve češće su nam svadje u kući i sve češće imamo sitnijih problema u braku. Mislim da ovakav suživot ne vodi ka dobrom, predlagao sam joj da odemo kod psihologa ili u neku sličnu ustanovu kako bi dobili savet u smislu poboljšanja braka i medjusobnog odnosa. Nije voljna to da uradi a i ako prihvati ja prosto neznam gde bi mogli to da uradimo. Inače iz Novog Sada smo i ovim putem Vas molim da mi napišete adresu ili kontakt telefon ustanove ili privatnih ordinacija koje vrše savetovanja supružnika ali na jednom kvalitetnom i naučnom nivou.

Hvala.

Poštovani,

Možda ovo i nije strašno, ali ja ne znam kako da se izborim. Muž me je prevario, bio u vezi 3 meseca ali sada se ponaša kao da sam ga ja prevarila a ne on mene. Zbog toga sam depresivna i ne funkcionišem normalno. Imamo dvoje dece.

Poštovani doktore,

Danas, posle "milion i prve" svadje sa suprugom, rešila sam po prvi put nekome da se obratim za pomoć. U braku smo 3 godine, a poznanstvo i veza,  pre braka, dve. U tom periodu moj sadašnji suprug nije pokazivao ni jedan nagoveštaj sadašnjeg ponašanja. Problemi su počeli otprilike sa rodjenjem deteta, pre 20meseci. Žestoke svadje (uvek zbog sitnice), guranje od strane mog muža, bacanje stvari, razbijanje po kući, su postali deo naše svakodnevnice. Moj smiren, staložen i umirujući ton i stav kod njega izaziva još veći gnev. Vredja me užasno, priča i prebacuje mi stvari koje nikada nisam uradila...U početku sam pokušavala da jednostavno ćutim i trpim, da bi se smirio. Nije pomagalo. Smršala sam 15kg i posle svake svadje dobijem temperaturu i drhtim od straha. Napominjem da imamo rešeno stambeno pitanje, posao, završene fakultete. Nemam potrebu da ga ograničavam, sputavam u bilo čemu, ni sada ne bih mogla da se setim i jednog razloga konkretnog zbog koga se svadjamo. Najveći problem je što, posle njegovog napada histerije i besa, on neće da razgovara o tome. Posle pola sata mi pridje i zagrli me, kao da se ništa nije desilo. Molila sam ga da krenemo u bračno savetovalište, on neće ni da čuje. Ne zeli da prizna da imamo problem. Kada ja pokušam sa njim da razgovaram (u trenucima kada je sve u redu i raspoložen je), on uvek kaze: "Razvedi se ako hoćeš!"! U društvu se ponaša kao da smo najidealniji par, odaje utisak uglednog gospodina za kojeg niko ne bi i nije posumnjao da je takav. Medjutim, u kući večiti strah! Dete se ukoči kad počne da viče (uvek izmisli razlog za to), ja se plašim i vredjanja i toga kad zamahne ruku na mene (uvek se suzdrži...ne znam do kada)! Doktore, pomozite! Nezavisna sam finansijski, ne odlažem zato razvod, već iz razloga što se svaki dan nadam da će se nešto promeniti ili da će bar pristati da potražimo zajedno pomoć! Može li se to desiti i vredi li sve ovo trpeti?

Poštovani doktore,

moj problem je sledeći: imam 29 godina i velike strahove. Pre svega od vožnje automobilom ali i od bolesti. Naime, vozač sam već 11 godina ali otkada sam rodila decu vožnja mi predstavlja veliki problem. Tada sam uz muževu saglasnost prihvatila da on vozi. Medjutim, i dok on vozi, doduše, nije auto reprenzentativan niti je za pohvalu ali takva su vremena, ja se ne osećam sigurno. Uvek ga usporavam, uvek i kada vozi nenormalo sporo, meni se čini da je to jako brzo. Stalno mi se u glavi vrzmaju ružne misli i onda i na najkraćoj relaciji ja izgledam jako umorno i izmučeno. Zbog toga i ne idemo na godišnje odmore jer sam jako uplašena vožnje. Inače sam sebe uhvatila kako non stop uobražavam da sam bolesna i da ću se razboleti od najtežih bolesti. Još da kažem da mi je suprug pre 4 godine operisan od karcinom bubrega i da je sada sve ok. ali ja se i dalje bojim. Stalno mi je u mislima strah od neke bolesti. Vidim da moje stanje postaje sve gore i gore. Živim u dosta malom mestu gde nema neuropsihijatra pa bih mi bilo drago da mi Vi pomognete. Još nešto, u životu kao i svi prošla sam kroz teške trenutke, što smatram da je dosta doprinelo mome sadašnjem stanju, pre svega prošle godine tragično mi je nastradala drugarica, zatim otkrila sam ljubavnu vezu oca za koga nikada ne bih ni u snu posumnjala da može da ima ljubavnicu, smrt bake koju sam jako, jako volela i koja je bila uzor moj iz detinjstva, i razne druge poteškoće.

Molim za odgovor i veliki pozdrav

Poštovani,

ovo nije baš psihijatrijska bolest, ali naslućujem da ima svoje utemenljenje u ranim negativnim psihološkim iskustvima mog muža i da ste Vi ti koji ćete nam pomoći. Naime, moj muž je jedinac, njegov otac je tako odlučio, mada su njegovi roditelji mogli da imaju još dece, čak je, nažalost dolazilo da toga da majka mora da abortira i to više puta. Od malena, pod ovim podrazumevam 10. godinu, bar tako kaže moj muž tlačen je od strane oca ( ja mislim da je ovo pocelo mnogo ranije ). Ne klasično, da ga je tukao i sl. mada je bilo i toga, nego je redovno sve što napravi moj muž bilo loše i za to je dobijao kritiku. Da ne zna, da je nesposoban, da nije ni za šta i sl. Smatram da su ovde koreni njegovog sadašnjeg ponasnja. I muz i ja smo formalno isto obrazovani ( fakultet ) s tim što sam ja mnogo obrazovanija od njega kada se uzme opšte obrazovanje, čitala sam, išla u Kinoteku, pozorište, svirala, učila jezike, slušala dobru muziku. Iz ovoga naslućujete da potičemo iz sasvim suprotnih sredina, moji su intelektualci, a njegovi su završili osnovnu školu (otac samo 4 razreda ). Mada su radili i u firmama, gajili su stoku, imali baštu i sl. Rasla sam u gradu, a on na obodu istog, ali kako sam kasnije shvatila on i njegovo društvo umesto da gravitiraju prema Beogradu ili bar Zemunu, išli su na drugu stranu u manje mesta, Stara Pazova, Nova Pazova, Indjija i sl.  Da bi se zabili u neki disko klub koji pusta narodnjake. S druge strane moj muz je izrastao u predobro bice, jako je nezan, topao, ovo verovatno mozemo zahvaliti njegovoj majci i ovo me je privuklo kod njega. Medjutim posle venčanja počinju problemi, npr. on je izgovarao nepravilno neke reči (kao i njegovi roditelji i sredina iz koje je potekao ) i ja sam pocela da ga ispravljam, jako se bunio zbog toga, pa smo satima razgovaril, ubedila sam ga da mora da popravi govor da bi našao bolji posao, tj. da bi mu poslodavac uopšte dao posao. Stimulisala sam ga da čita knjige, misim da to voli i za 6 godina braka pročitao je oko 100 knjiga što nije malo. Porazna je činjenica što su mu to maltene prve knjige u životu, jer u školi ništa nije čitao. Nije bio loš djak, pa zaključujem da su ih profesori jednostavno puštali da prodje. Završio je fakultet gde je bitnija matematika i fizika, nego kako se čovek izražava, pa je uspeo da se provuče sa takvim govorom, verovatno su ga svi smatrali seljakom, ali niko ga nije ispravljao, osim mene, sad govori sasvim solidno. Problem je što i dalje jako burno reaguje ako mu postavim neko pitanje, a on ne zna da odgovori, počne da histeriše, ja znam da to nije on i da ja nisam ja nego njegov otac, ali isto mu dodje. Skoro svaki dan imamo scenu, neko moje pitanje, njegova histerija, onda mirenje, ljubljenje. Ali meni je dosta, on je pre pola godine napisao na papiriću da neće biti histeričan, naravno može da ga zgužva, večeras mi je rekao da će namestiti mobilni telefon da ga svaki dan opominje da bude miran, naravno ni od ovoga nema vajde. Ako je neko njega "ubijao u pojam" čitavog zivota, onda je to nemoguće izbeći pisanjem ceduljica. Mislim da mu treba psihoterapija, ne znam da li individualna ili bračna, jer čak i ako zaista promeni ponašanje pisanjem ceduljica, u šta sumnjam, problem u njegovoj podsvesti ostaje. Zanima me Vaše mišljenje o ovome, kao izaći iz problema, ja volim muža i želim da ostatak života provedem sa njim, ali ne tako što ću svaki dan trpeti njegove izlive (oni nisu upućeni meni, on sam sebe kori, unižava, degradira, kuka što je protraćio godine, smatra da ne može nadoknaditi rupe u obrazovanju, opet iz njega progovara otac, bar što se ovih prvih opaski tiče).

Unapred se zahvaljujem na pomoći i izvinjavam na možda malo dužem pismu.

Poštovani,

pišem Vam prvi put sa nadom da ćete mi odgovoriti, naime, supruga i ja imamo 40 godina, 20 god. smo zajedno od toga 14 u braku. Prvih 5 godina braka nismo mogli da imamo decu, lečili smo se i dobili dete. Živeli smo dobro do pre 6 meseci, tada sam slučajno uhvatio poruku na mobilnom telefonu, ispostavilo se da je poruka od nekog manijaka koga ona ne poznaje, ali je to otvorilo pitanje poverenja i poveravanja, zamerio sam joj što mi nije rekla da je neko uznemirava i pitao šta mi jos krije...U početku je govorila da ništa ne krije, a onda mi je rekla da joj se pre 9 godina udvarao neki kolega sa posla, da joj se svidjalo njegovo prisustvo, da je jednom igrala na nekoj proslavi sa njim i posle toga je on odvezao kući (mada je mogla da ide bilo kojim drugim prevozom ili da zove mene), kaže da su se videli tek posle 5 godina i to sa još nekim kolegama i popili piće u kafiću. Kaže da je to sve, ali ja sumnjam pošto sam proteklih godina čuo za to što mi je priznala i kad sam je tada pitao, odgovorila mi je da nije tačno...Problem je što sad ne mogu da utvrdim da li je to istina, da je to sve ili je bila sa njim u vezi, ona je zatrudnela nekako baš u vreme kad je on vozio kući, ona kaže da nije imala ništa sa njim tada, ni posle toga, ja sumnjam pošto sam u to vreme bio često na terenu, posumnjao sam i da je dete moje, ali liči na mene, život nam se pretvorio u pakao, meni je to stalno u glavi, ne znam šta da radim, ne mogu da oprostim jer ne znam šta da oprostim, šta se sve desilo, a čini mi se da me je lagala i da me laže jer se poslednjih 9 godina prema meni ponaša hladnije...Pre nego što smo se uzeli dogovarali smo se oko svega, pa i oko toga da jedno drugom sve pričamo, poštovao sam to, ona nije, sad se često svadjamo, nekad i pred detetom i sad i ono pati.
Kako da saznam istinu? Kako da joj verujem? Šta da radim?

Poštovani doktore,

Imam 19 godina i ovde godine sam se verila, za dečka koji živi u inostranstvu. Ja sam po prirodi vesela i vaspitana dosta u crkvenom običaju. Što se nas dvoje tiče nemamo nekih problema, u suštini se razumemo, ali imam problem sa njegovom majkom, koja živi isto sa nama. Žena je očigledno u depresiji koja posećuje psihijatra, ne znam od koje depresije ni od čega, jer ona uvek kaže da njen doktor je glupost. Mi u toj kući nemamo pravo ni na kakvo mišljenje, ja nemam prava ništa da kažem, upada nam u spavaću sobu kad poželi ujutro, diže nas, svaki dan od 17 do 22h sedi u njoj i onda nas tera da idemo spavati. Imam osećaj kao da je diktator. U kuhinji mi ne da ništa živo da uradim, jer pobogu ja to ne znam. Sad kada sam došla kući da položim neki ispit govori mom vereniku kako nisam ni jednom pustila mašinu, a nije mi ni pokazala kako da je uključim, kako sam joj okrnjila 3 tanjira i još mnogo toga. Dok sam bila tamo vredjala je moje roditelje po svakim osnovama. Gospodja je opterećena samo lošim stvarima, ubistvima, provalama i tako slično. Njegove reči na sve to su bile navikni se. Sad sam rekla da ne mogu, da ne želim da me vredja al kaže da mi on ne moze obećati da me ona neće vredjati, da sada kad opet dodjem jednu nedelju ja vodim kuću jednu ona. Imam osećaj kao da treba da se takmičim sa njom u svemu, jer ona do sada nije videla da se ja trudim. Ja joj nisam vratila ni jednu uvredu, šta je rekla da uradim - uradila sam, al ja ne mogu da nekom pročitam misli, da znam šta taj neko očekuje od mene.
Kako ja da izadjem na kraj sa tim i kako uopšte da se naviknem? Potrebno mi je nečije stručno mišljenje.

Unapred hvala

Poštovani,

U braku sam malo više od godinu dana, živimo u gradu koji nije moj rodni grad, dakle svi “moji” su mi daleko. Nisam toliko društvena osoba pa za ovo vreme skoro i da nisam stekla neke nove prijatelje izuzev prijatelja i prijateljica moga supruga i osoba na poslu. Sa suprugom nemam nekih značajnijih problema, uglavom se dobro razumemo, i već par meseci “radimo” na bebi.
Moj problem, za koji tražim savet, je u tome što se vrlo lako iznerviram i razočaram, cim nešto ne ide po mom zacrtanom planu ja od toga napravim dramu. Izuzetno sam osetljiva čini mi se u poslednje vreme sve više i više. Prisutna je i stalno neka nedefinisana tuga i zamišljenost, a primećujem i da sam postala dosta neorganizovana, pa mi zaostaje puno poslova. S druge strane, volim knjige u slobodno vreme jer me opuštaju, ali u poslednje vreme ne uspevam ni jednu pročitati do kraja sve su mi nezanimljive, ne drže pažnju i ostavljam ih na pola da bih čitala drugu, koju isto pročitam samo do pola, čak i ne uživam u njima toliko. Često imam suprotstavljena osećanja, npr. da mi smetaju ljudi i prija da sam sama a istovremeno osećam da mi strašno nedostaju osobe koje ne mogu vidjati tako često jer su daleko. Optimizam koji sam ranije imala kao da je nekud iščezao, možda tokom fakulteta, pa često brinem unapred oko nekih stvari čak i kad nema razloga, i to razmišljanjem tipa “a šta ako…” Brine me i to u kakvu se ja osobu pretvaram kad me toliko pogadja sve i svašta, čak i, da se tako izrazim “raspored stvari u svemiru”, takodje i to što izgleda imam problem da nekad prihvatim stvari onakvim kakve jesu i da se ne može uvek na njih uticati. Da i ne pominjem koliku dramu pravim još od prvog meseca pokušavanja što nema bebe. Razmišljam ponekad da sam u stvari nesposobna da se snadjem u ovom svetu.

Hvala Vam na bilo kakvom savetu.

Poštovani,

kome bih se trebala obratiti za savet u vezi moje majke, koja ima 66 god. i nakon mnogo godina pokušaja da je "dozovemo zdravom razumu" zbog njenog antagonističkog ponašanja koje nismo razumeli ni moj otac, ni prijatelji, a koji mi sada nakon čitanja nekih tekstova liče na Aspergerov sindrom? Napomena: spominjanje njenog odlaska kod lekara, posebno neuropsihijatra, ne dolazi u obzir.

Unapred hvala na odgovoru.

Poštovani,

Radi se o mojoj majci koja Vam se vjerovatno nikada ne obratila za pomoć, pogotovo ne u ovakvom obliku. Ona je 1958. godište, odrasla bez oca (mada ja kao laik, ne vidim relevantnost toga, al ipak vam i to pišem), završila je pravni fakultet, sa 17 godina radnog staža, udata, ima dvoje djece i muža. Prije 10 godina je čitavu familiju zadesila kriza i bolest njene sestre za koju je ona strašno vezana. Dvije godine je bila uz nju, u svakom pogledu, do završne operacije, kad je jedva bila spasena i dan dan se dobro drži. Medjutim u tom periodu, neposredno po izliječenju njene sestre kod nje su se počele dešavati cudne stvari. Počela je odjednom da bude čas hiperaktivna, pa čas bezvoljna i nikakva. Tada je u 42. godini je izgubila menzis i počela jos čudnije da se ponasa. Putovala je na posao u drugi grad svojim autom, s tim da nas je već bilo strah da igde ide sama zbog neke vrste, tada, blage nepromišljenosti i konfuznosti. Po prirodi svakako tvrdoglavu i svojeglavu, sve je teže bilo savjetovati i ubijediti u bilo šta pa i kad su u pitanju sitnice. Onda je imala i udes, sva sreća ispala je iz kola i prošla samo sa par ogrebotina i blagim potresom mozga. Po oporavku od udesa, stvari postaju još gore. Bila je na hormonskoj terapiji po dijagnozi ginekologa zbog ranog klimakteričnog stanja, koja nije pomagala. Počela je da halucinira, ima napade, promjene raspoloženja, strahove da se nešto ne dogodi nekome iz familije, to što osjeća je opisivala kao "stiskanje glave mašinama", iako nema oko nje ništa, uporna je u tvrdnji da joj neko nešto radi "nekim mašinama", čuje razne glasove njene i tudje... Sve je to postepeno prelazilo u pravo ludilo. Strah je bilo da bilo koje od nas izlazi iz kuce, dala je otkaz na poslu, ubijedjena da je stalno neko snima, prisluškuje. Kritični napad se dogodio, nije znala za sebe, vikala, pričala sa neostojećim osobama...Dijagnoza je bila psyhosis depressus i odmah je primila injekciju haldola. Poslije toga, zatišje. Nastavila je sa propisanom terapijom tabletama haloperidola 10 mg, artana 5 mg, metotena i lorazepama. Terapija je trajala mjesecima uz kontrolu ljekara. Osjećala se i ponašala relativno dobro, bez napada, sa odredjenom dozom tromosti, ljenosti, bezvoljnosti, mada je neke osnovne kućne poslove mogla sama obavljati. Nakon nešto više od godinu dana ove terapije, došle su do izražaja nuspojave, koliko ja znam, od haloperidola, što se manifestovalo tikovima u rukama i vilici, kočenjem, težinom pri govoru, spuštanjem glave uporno prema dolje i kad sjedi i kad hoda. U cilju smanjenja nuspojava, smanjena joj je količina haloperidola u pola, mada je smanjenje neželjenih efekata bila zanemariva. Svjesna toga, kao izrazito lijepa zena, koja nikad nije spuštala glavu ni zbog čega, u toku sljedećih par godina pokušava na svoju ruku da ostavi terapiju iz par puta bez našeg znanja i znanja ljekara. To se manifestovalo nevjerovatnim poboljšanjem u sledećih 15 dana od prestanka uzimanja terapije, počela je biti društvena, hiperaktivna, poznavala ljude koje nije gledala po 30 godina, uvjek nasmijana i raspoložena, ona stara moja majka. Medjutim oko dvadesetog dana od prestanka (sve je ovo otprilike, jer nikad nismo znali kad prestaje da uzima tablete) dolazi opet do istog ludila, naglog napada, ne zna šta radi, sposobna je da luta ulicama, miješa ljude, halucinira, opet je stiskaju "mašine", ima nenormalne glavobolje. Ovo se dešavalo nekoliko puta (prestanak sa terapijom svojevoljno). Svaki put je to rešavano injekcijama haldola, na osnovu predhodne dijagnoze, pa tabletama haloperidola i artana, i opet sve isto. I sa i bez terapije, uporno svih ovih 8 godina odbija bolnicu i nikad nije bolnicki liječena. Na insistiranje njene majke, moje babe, promijenili smo psihijatra. Ljudi koji ne žive s mojom majkom, vide samo nuspojave tableta i nikad nisu bili tu da vide užasne napade koje ona ima kad nije pod tabletama. I tako po nagovoru njene familije, odemo kod drugog psihijatra. Dijagnoza sljedeća: F 31.4. Propisani ljekovi Rissar 2mg 2x1, Artane 2x1, Remeron 1 uvece, Amizol 25 1+1+0. Reakcija na ovu terapiju je bila ista kao kad ostavi haloperidol i ne pije nishta. Dvadesetak dana euforije i lijepoga života, a onda na vrh glave, sve isto i još gore. Naravno slijedi vraćanje na staru terapiju i dijagnozu F.20, pa čak i povećanje terapije. Sve ovo prati dosta izraženo naglo povećanje pa smanjenje tjelesne težine i obrnuto, mada se s ti dobro nosila. Fizički je potpuno zdrava, bila tada, a i danas je. Nalazi krvi i mokraće bolji nego moji, CT mozga dobar,EKG dobar, pritisak normalan. Izbjegava preporučene šetnje, aktivnosti, teže govori i kad je raspoložena, konstantno je bezvoljna, ima osjećaj da nema snage ni za šta i tako stalno. U poslednjih godinu dana, nije ostavljala terapiju na svoju ruku. Samo je, po konsultacijama sa trećim psihijatrom, malo po malo smanjivala velike doze haloperidola i svela ih na neku optimalnu dozu. U jednom od posljednjih izvještaja ljekara specijaliste iz 2008. godine piše dijagnoza F 20.5 Schizophrenia residualis i terapija Haldol 5mg+2,5 mg+0 i Artane 2mg+0+0, što je i najmanja doza koju je ona pila. Rezultati naravno isti. Vidim da joj nedostaje volje, da je svjesna toga, da stalno nešto bi, al ne zna ni ona šta, da joj se nešto radi, al je nešto sputava, pored svega što ima, dvoje djece i muža koji su uvjek pored nje, opet je bezvoljna. Ispoljava i pod terapijom odredjeni strah za nas, kad izadje neko od nas na posao, minimum po tri puta zove da nas čuje, nije histerična, ali je jednostavno strah i uvjek ima taj strah za nas. S vremena na vrijeme i pod terapijom, javljaju se, ali rijetko, ispadi da misli da je recimo nešto otrovano ( npr. tek kupljena coca cola), svako jutro pokriva šoljicu kafe iz koje pije (iz straha da joj "neko nešto ne ubaci u nju"), iako zna da to nije moguće. Slabo se sjeća kojeg od napada tokom svih ovih godina, tada ne zna ni kako se zove, ali svjesno i kad se dobro osjeća, otvoreno priča o tim "mašinama, laserima", šta li su već, dok je recimo ja, ne ubijedim u suprotno, da tako nešto ne postoji itd, ali nakon odredjenog vremena ona opet počinje vjerovati u to, i tako u krug. Dok je pod terapijom, sve ovo je prolazno i nije mnogo izraženo, ali ga ima. U posljednje vrijeme, recimo posljednih 4-5 mjeseci, pored svih strahova koje ima, javio se još jedan. A to je strah od smanjivanja terapije haloperidolom, koje je naravno pod nadzorom ljekara(koji trazi najmanju mogucu dozu za nju), ali ona se svakako boji. I sad, posljednja nada i posljednji u nizu pregleda koji se dogodio 30.12. 2008. Igrom slucaja, preko prijatelja, povežemo se sa jednim starim beogradskim doktorom u penziji, osamdesetogodisnjim neuropsihijatrom sa ogromnim iskustvom koji iz dugog razgovora sa mojom majkom, zaključi da je dijagnoza potpuno pogrešna.(?!) I odlučan da on nastavi njeno liječenje, prepiše joj sljedeće: Leponex 25mg, 1/2+0+1/2 i Paretin 20mg 1+0+0. Dijagnozu ne znam, jer pregled nije obavljen u ambulanti. Medjutim, kod majke je, naravno počeo onaj strah od neuzimanja haloperidola, pa je u telefonskom razgovoru sa doktorom došlo do male promjene, a to je da se ovoj terapiji doda 2,5 mg haloperidola i 2,5 mg artana u podne, pa da se nakon mjesec dana, zavisno od rezultata, haloperidol potpuno ukloni. Od tada je prošlo 20 dana, a mi samo čekamo bombu. Pomno je posmatramo, nema napada, čak nema ni strahova, ali je potpuno bezvoljna, nezainteresovana, lijena, ni ono što je malo kućnih poslova radila, sada neće, ne izlazi joj se vani, ima blage vrtoglavice pogotovo kad izadje na balkon, spava dobro noću, a danju joj se leži, ali kao da nema mira, prelazi iz kreveta u krevet, uhvati je period tokom dana da nekontrolisano mnogo puši cigarete, kad je pitam jedva odgovara na pitanja, teško priča, treba joj dva minuta da smisli šta da odgovori, uhvati je ponekad šetnja kroz kuću (valjda joj se noge koče, al ne umije da mi objasni). Zasad, dakle, nema nekog drastično lošeg ponašanja uz ovu terapiju, halucinacija nema, osim toga što ponekad kaže da joj se malo "muti u glavi". Znači, nema histerije i ludila, ali vlada njome neko mrtvilo, ako to tako mogu nazvati. Kontrola kod poznatog doktora je zakazana za 10 dana, kao i vadjenje nalaza krvi (zbog leponexa), pa ćemo vidjeti. Eto to je to.
Ne znam da li Vam je išta od ovoga jasno i koliko sam ja to stručno i ispravno napisala, dosta iz sjećanja, ali Vas molim za mišljenje.

Unaprijed hvala.

Poštovani doktore,

javljam Vam se prvi put i molim da mi date kakav savjet, jer ne mogu više da držim ovo u sebi. Imam jedan problem koji sigurno nije svakidasnji pa mi je malo i nezgodno, ali želim nekog ko mi može nešto reći..imam 30 god.i u braku sam 4 godine, muž ima 35 god.i imamo ćerku od 3 god. Moj suprug je dobar čovjek a i otac..voli me i volim ga. Zadnju godinu on je izložen stresu na poslu i ja ga pokušavam uvjek podržati...znam da mu nije lako. Naš sexualni zivot je malo stimav jer je on često umoran i opet pokušava da ispunjava svoju dužnost prema meni. Ja ga i tu razumijem, ali imam jedan problem koliko god ga podržavala moje tjelo nemože...željna sam da se osjećam kao žena i ako to pokušavam da prekrijem..pošto radimo par mjeseci na bebi često posjećujem mog ginekologa koji je moj doktor od prve trudnoće. On je stariji od mene ali je privlačan..on je veoma nježan da sam počela osjećati neko treptanje u stomaku kad god sam blizu njega. On uvjek kad dodjem drži me za ruku i kad odlazim pošalje mi poljubac rukom..znam da mu je posao da bude nježan ali svaki put on je sve nježniji pa pomislim da mu se možda malo svidjam..neznam kako da se više ponašam kad sam u prisustvu kod njega, jer ne želim da mjenjam doktora. Možete li mi reći može li ginekolog osjećat šta prema pacijentici i recite da li je ovo kod mene prolazno jer stvarno ne želim da izgubim svog supruga jer nisam nikad prije bila ovakva?

Hvala puno

Poštovani doktore,

Pre 4 meseca, najvećim delom zbog neadekvatnog lečenja, umro mi je otac koga sam mnogo volela, bio je najbolja osoba koju sam upoznala u životu, najveća podrška, najbolji prijatelj. Saznanje da umire i da mu nema pomoći me je razdiralo do bola. Pomagala sam mu na sve načine, čak mi je govorio da previše brinem o njemu i da treba da mislim na sebe. Izreka da "vreme leči rane" kod mene ne važi jer mi je sve teže umesto da mi vremenom bude lakše. Stalno sam u očaju, plačem svake večeri dok gledam njegovu sliku, čak i sada dok Vam pišem - plačem. Volela bih da sam i ja umrla zajedno sa ocem... Zbog lošeg psihičkog stanja mi se poremetilo i zdravlje, izgubila sam potrebu za spavanjem, volju za bilo čim, prijatelji su se povukli. Ja sam od onih koji ne prihvataju utehu jer je to za mene laž, nešto bezvredno, ne volim da me neko teši u prazno. Zato sam odlučila da Vam pišem. Pomozite mi nekim savetom kako da bar malo olakšam sebi život jer svakim danom propadam sve više i u fizičkom i u psihičkom smislu.

Unapred zahvalna