Poštovani,
imam 41 godinu i u braku sam 20 godina. Suprug je stariji 11 godina, imamo dvoje odrasle dece, a od prvih dana braka imamo nesuglasice, koje su često prelazile i u sporadično fizičko nasilje, dok je mentalna tortura bivala svakodnevna. U početku ogroman strah od supruga i njegovih postupaka, a potom i ekonomska zavisnost, kao i deca, koja su nažalost svedoci svih zbivanja, sprečavala su me da se razvedem. Nakon 17 godina braka, prvi put sam, umesto da otrpim, uzvratila udarac. Na moje zaprepašćenje, suprug se povukao. Od tada me nije udario, ali verbalna i mentalna tortura ne prestaje. U pojedinim trenucima se ponaša pristojno, razumno, kao da je to neki drugi čovek. Problem nastaje tada. Ja ne mogu da verujem da se promenio, mislim da je to uvežbano ponašanje, pa imam gard. Ne mogu da odglumim ljubav, jer je više nemam. Takvo moje ponašanje, kod njega izaziva još veći bes, i opet sve po starom. Tvrdi da se on promenio, ali da ja neću. Ja zapravo ne mogu da verujem da se on promenio, već mislim da se samo pritajio. Recite mi molim Vas da li grešim? Da li ako kaže da se promenio, može opet da ima napade ludila i besa? Zašto ne mogu da verujem, zašto ne mogu da zaboravim na sve ružne stvari? Iako ponekad sama sebi kažem da jesam, da li sam ja zaista oprostila batine, uvrede, omalovažavanja, bol? Kako dalje i može li dalje? O svojim problemima nikada nisam pričala nikome, niti tražila pomoć od bilo koje institucije, a od oktobra 2008 dobila sam stalan posao, i ako plata nije velika, osećam se nekako hrabrijom i po prvi put razmišljam o razvodu.
Eto, značilo bi mi da od Vas čujem mišljene jer verovatno ste shvatili iz pisma, da nisam dovoljno jaka ličnost sposobna da donosi ispravne odluke.
Hvala
Poštovana, Vaše pismo je dokaz da promene koje očekujemo od drugih moraju da poteknu od naših postupaka. Mislim i da se svi moji odgovori jednom rečenicom mogu svesti na to. A Vama mogu samo da čestitam jer ste vi i bez konsultacije sa stručnjacima uspeli da pobedite prvo sebe (svoje stare navike da se povlačite i pasivno posmatrate kako drugi upravljaju vašom sudbinom) i smogli hrabrosti i odlučnosti da se suprotstavite. A to je odlika jakih ličnosti. Možda ste bili slabi, ali se niko jak ne rodi, to se uči i postaje. Sada je došao trenutak da odgovorite na promenu u ponašanju supruga i pokušate da korigujete ono što je preostalo od ružnih navika. A za to je potrebno malo glume, odnosno pretvaranja. Kada god se on ponaša pristojno i razumno, vi se pretvarajte da ste potisnuli brojne bolne uspomene, ali ne i da ste ih zaboravili, ali da ne možete da mu glumite ljubav dok trpite bilo kakvu torturu. I neka to postane Vaše uvežbano ponašanje. Mnoge žene bi otišle i korak dalje i hrabro postavile uslov, ne samo da prestane to da dalje čini jer ćete ga u suprotnom prijaviti (ili se razvesti).
Srdačno
Pitanje broj: #25201
imam 41 godinu i u braku sam 20 godina. Suprug je stariji 11 godina, imamo dvoje odrasle dece, a od prvih dana braka imamo nesuglasice, koje su često prelazile i u sporadično fizičko nasilje, dok je mentalna tortura bivala svakodnevna. U početku ogroman strah od supruga i njegovih postupaka, a potom i ekonomska zavisnost, kao i deca, koja su nažalost svedoci svih zbivanja, sprečavala su me da se razvedem. Nakon 17 godina braka, prvi put sam, umesto da otrpim, uzvratila udarac. Na moje zaprepašćenje, suprug se povukao. Od tada me nije udario, ali verbalna i mentalna tortura ne prestaje. U pojedinim trenucima se ponaša pristojno, razumno, kao da je to neki drugi čovek. Problem nastaje tada. Ja ne mogu da verujem da se promenio, mislim da je to uvežbano ponašanje, pa imam gard. Ne mogu da odglumim ljubav, jer je više nemam. Takvo moje ponašanje, kod njega izaziva još veći bes, i opet sve po starom. Tvrdi da se on promenio, ali da ja neću. Ja zapravo ne mogu da verujem da se on promenio, već mislim da se samo pritajio. Recite mi molim Vas da li grešim? Da li ako kaže da se promenio, može opet da ima napade ludila i besa? Zašto ne mogu da verujem, zašto ne mogu da zaboravim na sve ružne stvari? Iako ponekad sama sebi kažem da jesam, da li sam ja zaista oprostila batine, uvrede, omalovažavanja, bol? Kako dalje i može li dalje? O svojim problemima nikada nisam pričala nikome, niti tražila pomoć od bilo koje institucije, a od oktobra 2008 dobila sam stalan posao, i ako plata nije velika, osećam se nekako hrabrijom i po prvi put razmišljam o razvodu.
Eto, značilo bi mi da od Vas čujem mišljene jer verovatno ste shvatili iz pisma, da nisam dovoljno jaka ličnost sposobna da donosi ispravne odluke.
Hvala
Srdačno
Pregledajte odgovore po oblastima