Obrćam Vam se po drugi put, jer prethodno nisam dobila odgovor, (pre otpilike mesec dana) pa se nadam da ćete mi sada odgovoriti. Ne znam koliko možete da mi pomognete ali bih želela da čujem Vaše mišljenje (možda mi bude lakše).
Naime ne znam kako da prihvatim i da se saživim sa trenutnom situacijom u svome braku ako uopste treba da je prihvatim. U braku sam 20 godina. Sve na izgled izgleda super ali mislim da imamo veliki problem. Nakon venčanja sve je zaista i bilo u redu par godina. Nismo imali dece osam godina ali smo zaista zajedničkim naporima dobili dvoje divne dece za manje od tri godine. Prvi problemi su nastali nakon povratka mog supruga sa ratišta u Hrvatskoj. Pod izgovorom da mu je nešto "kvrcnulo" počeo je da me ubeđuje da treba da obogatimo svoj seksualni život da nebismo jedno drugom dosadili. Sve bi to bilo u redu da se njegova ideja nije sastojala u tome da bi bilo najbolje da imamo i druge partnere u seksu, pa čak i sex u troje ili četvoro. Naravno nisam pristala na tako nešto, čak sam i smatrala da tom idejom pokušava da mi skrene misli od problema steriliteta. Međutim kako je vreme prolazilo i moje noći postajale prava noćna mora zbog njegovog ubeđivanja da ostvarimo tu njegovu ideju shvatila sam da nije šala. Prolila sam reke suza, iznosila tone argumenata protiv toga ali nije vredelo. Na kraju sam predložila, nadajući da će odustati da ja mogu da budem nasamo sa nekim muškarcem ali da on ne može sa nekom ženom jer ja to ne mogu da podnesem. Na žalost on je to oberučke prihvatio i ja nisam imala kud, a baš u to vreme jedan muškarac je uporno 2 godine pokušavao da bude samnom i ja sam pristala. Ta "veza" van braka je na oduševljenje i tog čoveka i moga muža potrajala par godina i sve to ne bi bilo tako strašno da nije bilo moje savesti i prinude da posle svakog seksa moram da mom suprugu ispričam sve detalje, pa i one najsitnije o tom seksu. Kada sam konačno ostala trudna odahnula sam jer sam mislila da je moja mora okončana. Posšo sam rodila dvoje dece malte ne jedno za drugim bila sam mirna te 2-3 godine. Ali posle toga tortura se nastavlja još žešće sa insistiranjem da dovedemo makar još jednog muskarca u nas krevet, koji bi imao seks i sa mnom i sa njim. I dalje sam se opirala, plakala ali ništa nije vredelo. Prošle godine sam jednom prilikom posle jedne od nebrojenih ubeđivanja rekla da pristajem ali pod uslovom da se desi (a nisam stvarno imala nameru da to uradim) počeo je da me tera da u toku seksa pričam kako bi to izgledalo, sšo me je u više navrata navodilo na povraćanje ali sam se nekako suzdržavala. Posle izvesnog vremena je izgleda shvatio da od toga nema ništa pa je postao jako sarkastičan i nervozan, kako zbog toga tako i zbog činjenice da je prevalio 40 godina. Naime on izgleda smatra da je njegov život okončan jer ima preko 40 godina a nije ostvario svoje snove jer je njemu "seks jedna od najbitnijih stvari u životu" Oko svog 40-og rođendana je baš imao žestoku krizu koju ja moram priznati nisam mogla da shvatim, iako sam pokušavala. Početkom februara smo se žestoko posvađali jer je tokom jednog seksa ( ne mogu to više ni da nazovem vođenjem ljubavi bar sa njegove strane) rekao da je zamišljao drugu umesto mene. Ja to jednostavno nisam mogla da prihvatim. Došlo je do velike rasprave u kojoj je on na moje pitanje da li mu je do nekoga bar malo stalo osim do samog sebe odgovorio "možda deca, jubav je bila i prošla, idemo ovako pa kako bude, nećemo valjda da se razvodimo". Imala sam utisak da mi se srušilo nebo na glavu. Plakala sam danima i noćima, razmišljala i razmišljala ali nisam mogla da dođem do nekog zaključka. Na sve moje predloge da se obratimo nekom stručnom licu on bi odgovarao da mu ne treba niko da mu kaže da je lud on to zna i sam ali tako hoće. Moram da napomenem da se od tada trudi da bude sve po mojim zamislima, bez komentara, pa čak i kada neki put zatražim nešto što znam da ne želi da uradi on to uradi bez pogovora. Takođe ima problem u odnosu sa decom koja su jednom reči predivna deca, dobri i predobi đaci bez nekog posebnog našeg insistiranja, uspešni i u školi i van nje, sportisti, ali on ne može nikako sa njima. Čim on nesto pokuša oni kao da stvaraju štit pred njim jer mnogo viče na njih ne čekajuci nikakvo objašnjenje. Nikad ih ne sasluša, iako nakon mog insistiranja pokušava da malo "spusti loptu" prema njima vidim i po njemu da to radi na silu a i da kod njih to ne "pali " tako da se bukvalno zalepe za mene i prate me u stopu po kući i bilo kuda i razgovaraju sa mnom o svemu a njega bukvalno ignorišu iako zaista pokušavam da to izbegnem i sve što me pitaju upućujem ih na tatu jer to on možda zna bolje od mene, ali ne pali. Od te naše poslednje svađe sve je naizgled isto kao pre, imamo odnose par puta nedeljno, ne čak ni tako loše kao što bi se očekivalo, ali ja strašno patim i ne znam kako da rešim nastalu situaciju, jer zaista volim svoga muža (bez obzira na sve mislim da u njemu ima nešto vredno za šta se treba boriti) i želim da deca rastu u normalnoj porodici jer su to zasluzili. Ne mogu da prihvatim činjenicu da čovek kome sam pružila sve i koga stvarno volim posle svega kaže da ne voli nikog.
Izvinjavam se na opširnosti ali nisam mogla drugačije da objasnim kompletnu situaciju i molim Vas još jednom za mišljenje.
Poštovana, žao mi je što ste morali dva puta dašaljete pismo, ali ja se zaista ne sećam da sam pismo ovakvog sadržaja primio.
Nisam siguran da sam razumeo na koje pitanje želite komentar, jer sam uspeo da iz vašeg pisma detektujem dva intrapsihička konflikta i tri relaciona (porodična, jedan Vaš i suprugov, drugi njegov i dečji i treći a Vama neprimetan, Vaš i dečiji).
Zbog kompleksnosti porodičnih i partnerskih odnosa koji se povremeno graniče sa paradoksom, kao i zbog vašeg hroničnog intrapsihičkog konflikta, predlažem da potražite konsultativnu pomoć psihijatra (ne odmah porodičnog terapeuta) koji bi prvo procenio istinitost i objektivnost izjave vašeg supruga da je "lud" i izvršio procenu psihičkog stanja vas dvoje ponaosob i opredložiti dalje pravce koji mogu podrazumevati i porodično i bračno savetovanje.
Srdačno
Pitanje broj: #24575
Naime ne znam kako da prihvatim i da se saživim sa trenutnom situacijom u svome braku ako uopste treba da je prihvatim. U braku sam 20 godina. Sve na izgled izgleda super ali mislim da imamo veliki problem. Nakon venčanja sve je zaista i bilo u redu par godina. Nismo imali dece osam godina ali smo zaista zajedničkim naporima dobili dvoje divne dece za manje od tri godine. Prvi problemi su nastali nakon povratka mog supruga sa ratišta u Hrvatskoj. Pod izgovorom da mu je nešto "kvrcnulo" počeo je da me ubeđuje da treba da obogatimo svoj seksualni život da nebismo jedno drugom dosadili. Sve bi to bilo u redu da se njegova ideja nije sastojala u tome da bi bilo najbolje da imamo i druge partnere u seksu, pa čak i sex u troje ili četvoro. Naravno nisam pristala na tako nešto, čak sam i smatrala da tom idejom pokušava da mi skrene misli od problema steriliteta. Međutim kako je vreme prolazilo i moje noći postajale prava noćna mora zbog njegovog ubeđivanja da ostvarimo tu njegovu ideju shvatila sam da nije šala. Prolila sam reke suza, iznosila tone argumenata protiv toga ali nije vredelo. Na kraju sam predložila, nadajući da će odustati da ja mogu da budem nasamo sa nekim muškarcem ali da on ne može sa nekom ženom jer ja to ne mogu da podnesem. Na žalost on je to oberučke prihvatio i ja nisam imala kud, a baš u to vreme jedan muškarac je uporno 2 godine pokušavao da bude samnom i ja sam pristala. Ta "veza" van braka je na oduševljenje i tog čoveka i moga muža potrajala par godina i sve to ne bi bilo tako strašno da nije bilo moje savesti i prinude da posle svakog seksa moram da mom suprugu ispričam sve detalje, pa i one najsitnije o tom seksu. Kada sam konačno ostala trudna odahnula sam jer sam mislila da je moja mora okončana. Posšo sam rodila dvoje dece malte ne jedno za drugim bila sam mirna te 2-3 godine. Ali posle toga tortura se nastavlja još žešće sa insistiranjem da dovedemo makar još jednog muskarca u nas krevet, koji bi imao seks i sa mnom i sa njim. I dalje sam se opirala, plakala ali ništa nije vredelo. Prošle godine sam jednom prilikom posle jedne od nebrojenih ubeđivanja rekla da pristajem ali pod uslovom da se desi (a nisam stvarno imala nameru da to uradim) počeo je da me tera da u toku seksa pričam kako bi to izgledalo, sšo me je u više navrata navodilo na povraćanje ali sam se nekako suzdržavala. Posle izvesnog vremena je izgleda shvatio da od toga nema ništa pa je postao jako sarkastičan i nervozan, kako zbog toga tako i zbog činjenice da je prevalio 40 godina. Naime on izgleda smatra da je njegov život okončan jer ima preko 40 godina a nije ostvario svoje snove jer je njemu "seks jedna od najbitnijih stvari u životu" Oko svog 40-og rođendana je baš imao žestoku krizu koju ja moram priznati nisam mogla da shvatim, iako sam pokušavala. Početkom februara smo se žestoko posvađali jer je tokom jednog seksa ( ne mogu to više ni da nazovem vođenjem ljubavi bar sa njegove strane) rekao da je zamišljao drugu umesto mene. Ja to jednostavno nisam mogla da prihvatim. Došlo je do velike rasprave u kojoj je on na moje pitanje da li mu je do nekoga bar malo stalo osim do samog sebe odgovorio "možda deca, jubav je bila i prošla, idemo ovako pa kako bude, nećemo valjda da se razvodimo". Imala sam utisak da mi se srušilo nebo na glavu. Plakala sam danima i noćima, razmišljala i razmišljala ali nisam mogla da dođem do nekog zaključka. Na sve moje predloge da se obratimo nekom stručnom licu on bi odgovarao da mu ne treba niko da mu kaže da je lud on to zna i sam ali tako hoće. Moram da napomenem da se od tada trudi da bude sve po mojim zamislima, bez komentara, pa čak i kada neki put zatražim nešto što znam da ne želi da uradi on to uradi bez pogovora. Takođe ima problem u odnosu sa decom koja su jednom reči predivna deca, dobri i predobi đaci bez nekog posebnog našeg insistiranja, uspešni i u školi i van nje, sportisti, ali on ne može nikako sa njima. Čim on nesto pokuša oni kao da stvaraju štit pred njim jer mnogo viče na njih ne čekajuci nikakvo objašnjenje. Nikad ih ne sasluša, iako nakon mog insistiranja pokušava da malo "spusti loptu" prema njima vidim i po njemu da to radi na silu a i da kod njih to ne "pali " tako da se bukvalno zalepe za mene i prate me u stopu po kući i bilo kuda i razgovaraju sa mnom o svemu a njega bukvalno ignorišu iako zaista pokušavam da to izbegnem i sve što me pitaju upućujem ih na tatu jer to on možda zna bolje od mene, ali ne pali. Od te naše poslednje svađe sve je naizgled isto kao pre, imamo odnose par puta nedeljno, ne čak ni tako loše kao što bi se očekivalo, ali ja strašno patim i ne znam kako da rešim nastalu situaciju, jer zaista volim svoga muža (bez obzira na sve mislim da u njemu ima nešto vredno za šta se treba boriti) i želim da deca rastu u normalnoj porodici jer su to zasluzili. Ne mogu da prihvatim činjenicu da čovek kome sam pružila sve i koga stvarno volim posle svega kaže da ne voli nikog.
Izvinjavam se na opširnosti ali nisam mogla drugačije da objasnim kompletnu situaciju i molim Vas još jednom za mišljenje.
Nisam siguran da sam razumeo na koje pitanje želite komentar, jer sam uspeo da iz vašeg pisma detektujem dva intrapsihička konflikta i tri relaciona (porodična, jedan Vaš i suprugov, drugi njegov i dečji i treći a Vama neprimetan, Vaš i dečiji).
Zbog kompleksnosti porodičnih i partnerskih odnosa koji se povremeno graniče sa paradoksom, kao i zbog vašeg hroničnog intrapsihičkog konflikta, predlažem da potražite konsultativnu pomoć psihijatra (ne odmah porodičnog terapeuta) koji bi prvo procenio istinitost i objektivnost izjave vašeg supruga da je "lud" i izvršio procenu psihičkog stanja vas dvoje ponaosob i opredložiti dalje pravce koji mogu podrazumevati i porodično i bračno savetovanje.
Srdačno
Pregledajte odgovore po oblastima