Poštovani, U braku sam malo više od godinu dana, živimo u gradu

Poštovani,

U braku sam malo više od godinu dana, živimo u gradu koji nije moj rodni grad, dakle svi “moji” su mi daleko. Nisam toliko društvena osoba pa za ovo vreme skoro i da nisam stekla neke nove prijatelje izuzev prijatelja i prijateljica moga supruga i osoba na poslu. Sa suprugom nemam nekih značajnijih problema, uglavom se dobro razumemo, i već par meseci “radimo” na bebi.
Moj problem, za koji tražim savet, je u tome što se vrlo lako iznerviram i razočaram, cim nešto ne ide po mom zacrtanom planu ja od toga napravim dramu. Izuzetno sam osetljiva čini mi se u poslednje vreme sve više i više. Prisutna je i stalno neka nedefinisana tuga i zamišljenost, a primećujem i da sam postala dosta neorganizovana, pa mi zaostaje puno poslova. S druge strane, volim knjige u slobodno vreme jer me opuštaju, ali u poslednje vreme ne uspevam ni jednu pročitati do kraja sve su mi nezanimljive, ne drže pažnju i ostavljam ih na pola da bih čitala drugu, koju isto pročitam samo do pola, čak i ne uživam u njima toliko. Često imam suprotstavljena osećanja, npr. da mi smetaju ljudi i prija da sam sama a istovremeno osećam da mi strašno nedostaju osobe koje ne mogu vidjati tako često jer su daleko. Optimizam koji sam ranije imala kao da je nekud iščezao, možda tokom fakulteta, pa često brinem unapred oko nekih stvari čak i kad nema razloga, i to razmišljanjem tipa “a šta ako…” Brine me i to u kakvu se ja osobu pretvaram kad me toliko pogadja sve i svašta, čak i, da se tako izrazim “raspored stvari u svemiru”, takodje i to što izgleda imam problem da nekad prihvatim stvari onakvim kakve jesu i da se ne može uvek na njih uticati. Da i ne pominjem koliku dramu pravim još od prvog meseca pokušavanja što nema bebe. Razmišljam ponekad da sam u stvari nesposobna da se snadjem u ovom svetu.

Hvala Vam na bilo kakvom savetu.