Imam 42 godine, nemam dece - jedna vanmaterična trudnoća posle koje je

Imam 42 godine, nemam dece - jedna vanmaterična trudnoća posle koje je sve bilo ok kod oboje, ali dece nije bilo. Posle godinu dana, suprug mi se razboleo od multiple skleroze tako da je pitanje dece potpuno isključeno. Uz sporazumni dogovor i nemogućnosti da opstanemo zajedno zbog toka njegove bolesti, mi smo se razveli. Ostali smo u prijateljskim odnosima i dan danas. Posle razvoda sam bila u vezi sa muškarcem mlađim 11 godina od mene, iz drugog mesta, skoro 2 godine, koji me je vratio u život. Podigao, ali i uz strahoviti tresak spustio. Ostavio me je pre 20 dana uz obrazloženje da on želi decu. Ostavio me je u ubeđenju da ja ne mogu imati decu, a godine provedene zajedno svodile su se na viđanje 1 mesečno po 7-10 dana i na svakodnevno zivkanje telefonom i na strahoviti pritisak u želji za decom - bar sam ja osećala to tako. Poslednja menstruacija mi je čak i kasnila 13 dana i onda neverica. Svaki put kada dobijem, ja upadnem u neko ludilo, plačem i uvek se pitam zašto ja ne mogu da imam decu. Mislim da ja sada ne mogu da opišem kako se osećam. Neka mešavina tuge, patnje, bola koji me otkida. Bezvoljnost, osećaj manje vrednosti jer nisam ostvarena kao majka, ubijena u pojam jer sam zbog toga ostavljena. Povređena užasno, osećanja da me niko nikada neće voleti i da ja više ne mogu voleti, da svi vide i znaju da ja možda ne mogu imati dece, pa da me zato niko nikada neće hteti. Sama sam i strahovito se bojim da ću zauvek biti sama i ostati sama bez igde ikoga, porodice, dece, nekoga ko će mi praviti društvo kroz život i na koga ću moći da se oslonim. Ne znam kako dalje, uveče imam kao neki osećaj olakšanja, ali ujutru panika, knedla u grlu, ne mogu da dođem do vazduha. Osećaj da ću se ugušiti, isprekidan san, budjenje pre sata, a inače volim da spavam. Jednom rečju - nemam volje ni za šta. Čim otvorim oči, on i njegove reči su mi u glavi i ispred očiju, ma šta radila. Pokušala sam da radim i tako ceo dan dok ne pođem da spavam i tako danima iznova, iznova danima. Sad kažem ok, polako, izaći ćeš iz toga, da bi sledećeg trenutka pala i jednostavno digla ruke. Šta da radim? Kako sebi da pomognem?