Pitanje broj: #20091

Poštovani,

ovo nije baš psihijatrijska bolest, ali naslućujem da ima svoje utemenljenje u ranim negativnim psihološkim iskustvima mog muža i da ste Vi ti koji ćete nam pomoći. Naime, moj muž je jedinac, njegov otac je tako odlučio, mada su njegovi roditelji mogli da imaju još dece, čak je, nažalost dolazilo da toga da majka mora da abortira i to više puta. Od malena, pod ovim podrazumevam 10. godinu, bar tako kaže moj muž tlačen je od strane oca ( ja mislim da je ovo pocelo mnogo ranije ). Ne klasično, da ga je tukao i sl. mada je bilo i toga, nego je redovno sve što napravi moj muž bilo loše i za to je dobijao kritiku. Da ne zna, da je nesposoban, da nije ni za šta i sl. Smatram da su ovde koreni njegovog sadašnjeg ponasnja. I muz i ja smo formalno isto obrazovani ( fakultet ) s tim što sam ja mnogo obrazovanija od njega kada se uzme opšte obrazovanje, čitala sam, išla u Kinoteku, pozorište, svirala, učila jezike, slušala dobru muziku. Iz ovoga naslućujete da potičemo iz sasvim suprotnih sredina, moji su intelektualci, a njegovi su završili osnovnu školu (otac samo 4 razreda ). Mada su radili i u firmama, gajili su stoku, imali baštu i sl. Rasla sam u gradu, a on na obodu istog, ali kako sam kasnije shvatila on i njegovo društvo umesto da gravitiraju prema Beogradu ili bar Zemunu, išli su na drugu stranu u manje mesta, Stara Pazova, Nova Pazova, Indjija i sl.  Da bi se zabili u neki disko klub koji pusta narodnjake. S druge strane moj muz je izrastao u predobro bice, jako je nezan, topao, ovo verovatno mozemo zahvaliti njegovoj majci i ovo me je privuklo kod njega. Medjutim posle venčanja počinju problemi, npr. on je izgovarao nepravilno neke reči (kao i njegovi roditelji i sredina iz koje je potekao ) i ja sam pocela da ga ispravljam, jako se bunio zbog toga, pa smo satima razgovaril, ubedila sam ga da mora da popravi govor da bi našao bolji posao, tj. da bi mu poslodavac uopšte dao posao. Stimulisala sam ga da čita knjige, misim da to voli i za 6 godina braka pročitao je oko 100 knjiga što nije malo. Porazna je činjenica što su mu to maltene prve knjige u životu, jer u školi ništa nije čitao. Nije bio loš djak, pa zaključujem da su ih profesori jednostavno puštali da prodje. Završio je fakultet gde je bitnija matematika i fizika, nego kako se čovek izražava, pa je uspeo da se provuče sa takvim govorom, verovatno su ga svi smatrali seljakom, ali niko ga nije ispravljao, osim mene, sad govori sasvim solidno. Problem je što i dalje jako burno reaguje ako mu postavim neko pitanje, a on ne zna da odgovori, počne da histeriše, ja znam da to nije on i da ja nisam ja nego njegov otac, ali isto mu dodje. Skoro svaki dan imamo scenu, neko moje pitanje, njegova histerija, onda mirenje, ljubljenje. Ali meni je dosta, on je pre pola godine napisao na papiriću da neće biti histeričan, naravno može da ga zgužva, večeras mi je rekao da će namestiti mobilni telefon da ga svaki dan opominje da bude miran, naravno ni od ovoga nema vajde. Ako je neko njega "ubijao u pojam" čitavog zivota, onda je to nemoguće izbeći pisanjem ceduljica. Mislim da mu treba psihoterapija, ne znam da li individualna ili bračna, jer čak i ako zaista promeni ponašanje pisanjem ceduljica, u šta sumnjam, problem u njegovoj podsvesti ostaje. Zanima me Vaše mišljenje o ovome, kao izaći iz problema, ja volim muža i želim da ostatak života provedem sa njim, ali ne tako što ću svaki dan trpeti njegove izlive (oni nisu upućeni meni, on sam sebe kori, unižava, degradira, kuka što je protraćio godine, smatra da ne može nadoknaditi rupe u obrazovanju, opet iz njega progovara otac, bar što se ovih prvih opaski tiče).

Unapred se zahvaljujem na pomoći i izvinjavam na možda malo dužem pismu.