Psihijatrijske bolesti – pitajte doktora

Pozdrav pitao bi samo posto mije ustanovljena aneksijoznost i ljekar mije propisao da pijem eliceju da pijem pijo sam 8 mjeseci i vidjeo sam da nista ne pomaze pa sada pjem lesilijum od 3 mg sve bude dobro kada ga popijem ali posle imam napade straha pocnu da mi se znoje dlanovi nesvestica bol u grudima kao da se gusim a vani kada izadem kao da hocu da upadnem da se onesvestim jednostavno me strah izaci napolje pa vas molim da mi vi kazete sta je naj bolje uzeti protiv ove bolesti poz i hvala unapred

Postovani imam problema sa nesanicom i to je vec proslo u ankcioznost, molim vas da me posavetujete kako da se izborim sa tim? Traje par meseci, onda malo prodje, tj. Malo ranije mogu da zaspim ali uglavnom tesko zaspim. Sa 15 godina sam ostao bez oca i od tad imam poteskoca sa spavanjem ali nije bilo ovako da traje mesecima oko pola godina vec traje ovo. Pocinjem i da se osecam neprijatno u drustvu, bezvoljan sam, nista me ne zanima, ulenjio sam se, ne mogu da spavam, smrsao sam da li je ovo depresija?. Kada legnem puno razmsljam imam dosta problema, mislim puno o zenama i onda se razbudim i nemam sna do 3-4 posle ponoci.

Ja imam zanimljiv problem, prije 10 godina sam imao napade panike i anxioznost, i nekako sam prevazisao to, i prije par godina mi se vratilo u vidu sociofobije tj socialne anksioznosti, koristio sam antidepresive par mejseci i sad je bolje, ali zamiljivo je da, pušač sam i bavim se sportom godinama i stalno sebe okrivljavam sto pusim. Citam o raznim bolestima izazvanim pusenjem karcinomu obp. U itd i desava mi se kada tonem u 1 san, kao da mi nestane zraka i ono da imam osjecja da se gusim i kada se trznem i probudim sve je normalno. I godinama vec kao da svi ti strahovi koje imam se manifestuju u tom prvom snu, kada se brise sama granica svjesti i mozak tone u podsvjesno. Prije sam imao neke druge strahove ili imam i svi su se nekako ispolajavali jasno u tom prvom snu e sada kad se fiksiram na taj s cigarama disanjem stalno nekako pratim disanje imam osjecaj da mi fali zraka citam o astmi a kada odem kod doktora on mi preslusa pluca i kaze pluca su cista sve ok. . . I zanimljvo je da kada iimam taj osjecaj ako uzmem da treniram ili neku slicnu fizicku akttivnost ili ako se skroz fokusiram na nesto drugo on nestane. Kao da taj fizicki napor oslobodi tijelo od napetosti i samim tim i od toga. Eto to bi bilo neko moje super produzeno pitanje, , kako poboljsati kvalitet sna i nekako vratiti te strahove u podsvjest, i kako se rjesiti te opsesivne anksioznosti koja kao da stalno trazi nesto da muci covjeka i

Postovani imam 22 godine, i mislim da bolujem od nekog blazeg oblika depresije, ili cak neke vrste anksioznosti ali ne neke preterane (ne znam kako da strucno objasnim) . Tacnije mislim da je uzrok toga to sto ne mogu da nadjem posao, pauziran fakultet zbog nedostatka novca za dalje skolovanje, neki osecaj kao da cu svakog trena doziveti srcani i tako ti nazovimo sitni problemi. Ne znam sto ali izbegavam veca okupljanja (izlaske) , inace ovako nisam po prirodi stidljiva osoba. I najveci problem je nesanica. Pa zbog pomenute nesanice na svoju ruku uzimam lekove za smirenje (diazepam, bromazepam, bensedin, ksalol) ali nekako mi najvise odgovara ksalol 1mg on me bukvalno "baci" u krevet, dok bromazepam od 10mg nista, kao da na mene ne deluje, tacnije ne deluje nista sem ksalola od 1mg eventualno 2mg. Pa me interesuje koliko je to pametno da pijem sve te lekove u tim kolicinama s' obzirom na moje godine. Radio sam ovako neke zdravstvene testove i zdrav sam kao dren. Ali jos uvek nisam posetio psihijatra. Tako da bi mi vas odgovor znacio. Unapred zahvalan: )

Poštovani, prije par mjeseci sam liječen od tuberkuloznog meningitisa i jako dobro se oporavljam. Jedino me povremeno muče stanja tjeskobe, panicnih napada koji traju kratko (jer tad popijem pola lexiliuma) , ali se javljaju par puta mjesečno. Za vrijeme trajanja istih imam osjećaj da ću da poludim i jako me opterećuju ta stanja. Nakon što prođu opet je sve ok, čak mi bude smiješno što sam se opterećivao takvim mislima, strahovima i sl. Ali kad dođu, ne mogu racionalno da razmišljam, nego mi nije ni do čega. . . Rekli su mi da su takva stanja normalna, jer je ipak u pitanju meningitis i treba da prođe određeni period da sve dođe na svoje, jer sam i prije dijagnostifikovanja t. Meningitisa išao kod psihijatra, koji je govorio da i nijesam za trapiju (iako mi se mi se dešavalo "nešto čudno": strahovi, depresija) što je kasnije, kako je utvrđeno, bila inkubacija meningitisa, koja traje i do mjesec ipo. "krize" se događaju sve rjeđe, ali bih ipak da znam da je to normalno stanje nakon jednog teškog perioda bolničkog liječenja koje je iza mene i meningitisa. Unaprijed zahvalan,

Pozdrav patim od anksioznosti vec neko vreme ne pijem lekove smatram da sam pre imala laksi oblik, a od nedavno se vise ne plasim nikakvih fizickih tegoba i nestale su sve sada imam unutranje jasnije od jednom sam pocela da osecam unutrasnji nemir i od tada sam stalno razdrazljiva placem za svaku sitnicu i mnogo zivcana da kazem derem se na ljude oko mene bez razloga a posle mi bas bude krivo. Zanima me da li je to sve sastavni deo anksioznosti? Veoma me uhvati strah da sam luda i ne znam sta da mislim. Hvala unapred na odgovoru.

Poštovani, čak i pod rizikom da ću zvučati banalno, moram ovo reći. Imam neopisiv strah od bubašvaba, počev od nekog zaista mladog uzrasta (recimo 4 godine starosti) , koji se povremenim infestacijama u svojoj kući samo učvršćivao. Trenutno osećam jako uznemireno jer su one ponovo tu i to je nešto što me muči 24 časa dnevno, stvarajući time tenziju u okolini, a pre svega otežavam sebi. Šta da uradim dalje i da li je lečenje fobija nadležnost isključivo psihijatra? Hvala unapred, pozdrav.

Da li postoji neki metod snimanja glave na kom se može videti da je na snazi poremećaj mišljenja, poremećaj kognitivnih sposobnosti, poremećaji emocija ili duhovne bolesti? Možda EEG ili PET? Ako osoba ima psihičke probleme postoji li neko snimanje glave koje psihijatru može dati bolji uvid u problem?

Imam 19 godina i jos uvek sisam palac, jednostavno ne mogu da se odviknem od toga, pre spavanja, kada mi je dosadno, kada lezim, da li je to navika ili bolest, ja ne znam, ako sam napolju ceo dan necu ni da pomislim na to, ali cim bih dosla kuci otisla bih u sobu i sisala palac i jastucnicu, preko dana i mogu bez toga, ali pre nego da zaspim ne mogu, zbog toga ne nocim kod drugarice, decka i tako to: /

Neredovne menstruacije su česta pojava kod mene i svesna sam toga, ali svaki put kad mi kasni iako sam imala odnose sa kondomom, zastićene 100% , ja strahujem od trudnoće. Moje 3 drugarice su ostale trudne, a nisu želele to i u meni je zbog toga prevelik strah, čim mi dan kasni, mene odmah strah uhvati i ne znam šta sa sobom, mnogo puta mi se dešavalo da mi preskoči i po ceo mesec. Svesna sam toga, ali taj strah je uvek tu. Kako to da prevaziđem?

Dobar dan i unapred hvala na odgovoru. Opisaću vam ukratko svoj život. Rođena u braku kao jedino i neželjeno dete od strane oba roditelja. Ocu sam bila smetnja i kao žensko dete i kao neko ko otima vreme njegovoj supruzi. Majka me nije volela jer je krivila moje rođenje kao razlog nemogućnosti da pobegne od muža nasilnika-ima dete sa njim, šta će reći ljudi, familija, itd. Sa mojih godinu dana majka me ostavlja kod svoje majke na čuvanje i roditelji me uzimaju nazad sebi kada krećem u školu. Detinjstvo mi prolazi uz batine i maltretiranje od strane oba roditelja. Otac je svo vreme bio nasilan i prema majci. Loš život obeležava rat, izbeglištvo, nemaština, očev alkoholizam. . . Sa 18 godina (sada imam 33) pijem preko 40 tableta brufena, kafetina u pokušaju samoubistva-spavam 3 dana ali fatalnog ishoda nema. Roditelji od sramote ni ne pomišljaju da me odvedu lekaru. Od 13 godine imam problem sa podnošenjem hrane, gde me roditelji ubeđuju da sam umišljena i luda i brane da idem kod lekara. Problemi se nastavljaju i do danas, kada analize pokazuju sumnju na kronovu bolest. Zabrana izlazaka, kupovanja odeće koju želim, uzimanje plate su obeležili moju mladost, kao i konstantno ponižavanje i vređanje. Posledice su dijagnoza f41. 2, preporučena mi je psihoterapija ali trenutno ne mogu da je priuštim. Pre 12 godina doživljavam silovanje na sred ulice i pred ljudima koji su to posmatrali kroz kapiju ali nisu hteli pomoći jer nisu hteli ništa sa policijom. To me dodatno poražava-razočarenje u ljudski rod, u život. Posle toga otac tera majku da ide u nemačku da čuva decu-on joj nalazi posao. Majka odlazi, završava u javnoj kući (saznaje da ju je otac prodao nekome i da ju je slagao da joj je našao posao čuvanja deteta) . Ona jedva spašava živu glavu i vraća se i nastavlja život sa njim i samnom kao da ništa nije bilo. Majka se razboljeva od leukemije, 2, 5 godine se bori sa bolešću i umire. Potom mi otac saopštava da je srećan što je majka umrla jer sada napokon može da živi kako hoće sa ženom sa kojom živi u paralelnoj vezi već 35 godina. Još jedan šok za mene. Saznajem da otac ne laže, da je moju majku pravio budalom ceo život. Sve je to bilo previše za mene. Sada živim sa mužem u vanbračnoj zajednici, gde sam nesrećna, ne samo zbog depresije, već mislim da je u pitanju i psihičko izluđivanje od strane njega. Smeta mu da se družim i kominiciram sa ljudima, kako kaže on samo brine za mene-bolje da izbegavam situacije u kojima bih sa nekim popričala pa bih možda pala u iskušenje da s tim nekim prevarim muža. Svojim prijateljima je zabranio da nazovu telefonom kada nije kod kuće, ja sam prekinula kontakt sa svim mojim prijateljima-on mi je objasnio da to nisu nikakvi pravi prijatelji i ucenio me da biram između života pre njega i života kakav on hoće da uredi samnom. Naravno, on živi kako hoće i ne pravi sebi nikakve ustupke. Vaspitali su ga da su sve žene niskog morala i da jedva čekaju da muževima nabiju rogove. Nad njim ima veliki uticaj njegova majka koju on bezpogovorno sluša, čak mislim da njih dvoje imaju razvijem edipalni odnos. Svojoj majci se trudi da priušti sve dok ja živim kraj njega kao prosjak. Konstantno mi prigovara, isleđuje me, čak me je i pratio pre, ništa mi ne veruje. Zbog svega toga više ne izlazim iz kuće sem do prodavnice, nemam utehu ni poštovanje u nikom. On kaže da neće da menja svoje principe jer čvrsto veruje da su ispravni, tako da svaki razgovor na tu temu je fijasko. Do pre 2 godine nisam bila u stanju nikome da kažem-ne. U psihijatrijskom nalazu piše da sam pasivno-agresivna ličnost. Znam značenje te dijagnoze. Želim vas pitati gde da nađem snagu da živim posle svih muka koje sam navela (a to je možda 1% od ukupnih problem u životu) , kako da nađem sredinu sa mužem-ako je moguće? Da li sam labilna ličnost, da li ljudi poput mene uopšte imaju šanse u mojim godinama da se menjaju? Ja se osećam kao prazna ljuštura, od one vesele i pozitivne osobe nema ni traga ni glasa, živim u svom svetu, mimo drugih, izbegavam druge. Potonula sam i psihički i fizički.

Imam strah od visine i samoće. Kada sam u društvu taj problem prođe. Kako da rešim taj problem? 

Postovani, imam pitanje za vas, vrucinu podnosim dobro, medjutim zimu i hladno vreme nikako-uvek dobijem uplalu pluca u zimskim mesecima narocito januar-pa sve traje do kraja februara i jedva prodje. Cajeve uzimam, toplu odecu i obucu, medjutim ipak imam taj problem. Kako da resim ovaj problem? Hvala dr!!!

Moja drugarica ima veliki problem. Mnogo i stalno laže. Počinje da gubi svoj brak i život, a pritom ima i dete. Ona laže zbog svake sitnice, ne znam kako da joj pomognem. Pored laganja, počela je i da upada u velike dugove.