Depresija

<div style="text-align: justify;">Bio sam na flunisanu godinu dana ali samo 20 mg dnevno bilo mi je malo bolje. Nisam na njemu vec 4 meseca i to malo sto mi je bilo bolje vratilo se na isto. Dali je 20 mg malo?</div>

<div style="text-align: justify;">Nazalost upravo mi se sve to dogadja. Deca velika, muz nezainteresovan za mene iako izgledam vrlo atraktivno, kazu, a i po pogledima vidim, ali ja sam nezadovoljna sobom. Imam srednju skolu, 153 i 57 kg a on, muz, 183 i vss. Deca su super dve devojke od 25 i 26 god a ja sam ipak <span style="font-weight: bold;">nezadovoljna </span>i uvek sebi nalazim mane jer za njegove 2 <span style="font-weight: bold;">prevare </span>znam s ko zna koliko ih je bilo. Jedna je bila duga 3 a druga 5 godina. Ta druga je bila sa nasom kucnom prijateljicom. Takodje udatom. Mada je uvek zene razumem i manje je krivim ali. Ona je visoka, vitka i ima visu skolu... Da skratim pricu. Bila sam pod bensendinima i to u velikim kolicinama. Bukvalno drogirana. Od pre nedelju dana dr mi je dala zoloft 50 mg jedan ujutru i trittico retard 150 mg 1/3 3 dasnas pa 2/3 tri dana pa celu posle, ne vidim za sada pomenu nikakvu. Inace uvek izgledam <span style="font-weight: bold;"> veselo i nasmejano</span> na ulici i doterano naravno (dupla vaga a u dusi <span style="font-weight: bold;">pesimista</span>. To znaju samo oni koji me dobro poznaju. Imam 48 godina. Ipak uvece uzmem i uz sve to 1 <span style="font-weight: bold;">Bensedin </span>od 10 mg i opet tesko zaspim, u toku noci sam, omamljena, ali rano ustajem i kao da nista nije bilo... Ne vidi se nista na meni a na zalost, ni ono u meni sta se dogadja...</div>

<div style="text-align: justify;">Takodje sam bila u depresiji i doktor mi je dao zoloft od 50 mg, nije mi bilo bolje, pa sam posle godinu dana sama prekinula terpaiju, a ni danas mi nije bolje. Cak vise i ne verujem da doktori i lekovi mogu da pomognu. Vise i ne razmisljam o izlecenju od depresije, a ni o depresiji i mogu vam reci da mi je tada bolje. Onda posle nekog vremena pocnem opet da mislim o tome i sve se vrati na staro. Umorna sam od toga i volela bih da opet budem ona ista, kao pre par godina, jer ovo je bas zamorno. Volela bih da mi neko predlozi nesto sto stvarno deluje, ako to nesto uopste postoji. Pozdrav</div>

<div style="text-align: justify;">I sama sam bila sigurna da bolujem od depresije, ali sam zbunjena kada sam pročitala i simptome za hipohondriju-više ne znam od čega boluje niti kome da se obratim za pomoć: ( ( (</div>

<div style="text-align: justify;">Godinama sam u haosu i "zaglavio" sam u dugogodišnju tešku depresiju. To što sam još živ je čist ćar. Dugo već znam da sam bolestan, na kraju mi je bilo jasno da mi fali neka "hemija" u mozgu. Od pre 6 meseci pijem cipralex i lamictal u kombinaciji kako mi je prepisala lekarka. U početku, prvih mesec-dva osetio sam neko neubedljivo poboljšanje, međutim sada posle 6 meseci imam neverovatno poboljšanje, gotovo da nisam depresivan, mnogo ređe sam autoagresivan, malo sam živnuo, počinjem malo da se vraćam svojim hobijima, radno sam sposobniji. Nedostatak samopoštovanja, samopouzdanja i ostalih socijalnih problema koji su deo mojih problema, sigurno nemogu da rešim sam, za to je potrebna dugotrajna psihoterapija (što mi je lekarka normalno i preporučila) , međutim s obzirom da imam 59 godina, jednostavno nemam više energije za rad na sebi. Ako ovi lekovi mogu (a izgleda da mogu) da me održe u sadašnjem stanju, bingo! U svakom slučaju mladim ljudima preporučujem da odmah počnu sa lečenjem jer mogu potpuno da se izleče.</div>

<div style="text-align: justify;">Ostala sam bez posla, prvo ja, pa suprug a u kuci tri djaka, prvo sam samo plakala, a onda je dosao osecaj bezvrednosti. I pitanje sto da zivim kad ne mogu ni vlastitu decu da skolujem a svi su extra djaci. Pocela sam da pijem zoloft 50 mg i cetvrtinu rivotrila, i bilo je sve ok, bila sam vesela i puna zivota. Sad pijem po pola zolofta i isto cetvrtinu rivotrila, ali ponovo znam da se povucem u sebe, a sto je najgore tad mi dolaze i suicidne ideje. . . A to se desava skoro posle svakog razgovora za posao, kad shvatim da traze samo mlade devojke. Onda naviru pitanja gde dalje zasto zivim i tako to. Interesuje me kakav je lek amizol, da li je bolji od zilofta. <br /> Pozdrav svima</div>

<div style="text-align: justify;">Dugo sam imala dg depresije. . Imala sam jako jako stresan život (imam 26god) a vrhunac je bio kad sam prošle godine obolela od karcinoma. Prvi instinkt mi je bio "baciti se sa mosta". Javila sam se psihjatru, divna dr, dala mi je th, ali sam odbijala da je uzmem jer sam vazda bila drogirana raznim ljekovima, zbog ca dg. . Međutim, jednog dana sam samo sebi rekla - dosta! I čvrsto odlučila da neću da patim od depresije. Nisam ni tada uzela ljekove, već sam počela sama sa sobom agresivno da radim na sebi, tjerajući se prije svega u pozitivne misli i još mnogo drugih stvari. Naposletku, navikla sam se ujutru da ustanem i kažem sebi "super sam". I uspjela sam!!! Čak sam i nekima pomogla da se iščupaju iz istog. Danas nosim osmjeh, nisam ni blizu depresije, iako znam da mi je život ograničen. Ako sam mogla ja - možete i vi! Sigurno! Ako želite, javite mi se ([email protected]) . . Možda vam nekako pomognem, bar malo: )</div>

<div style="text-align: justify;">Imala sam dugo zdravstvene probleme i izakljucila sam da sam u depresiji. Sama sam se obratila doktorki i prepisala mi je citalex 10mg u kombinaciji sa rivotrilom i od kad to pijem vec 4, 5meseca ja se odlicno osecam jedino malo problem sa snom. Imam 31godinu.</div>

<p>Citajuci vase stranice odlucila sam se da vam se javim mozda nekome i pomogne! Moja depresija je pocela sa, kad zaspim i probudim se uhvati me panika i strah tako da upalim sva svjetla i drhtim cijelim tijelom kao prut skuham caj i setam stanom dok ne prestane. Isla sam redovno dokotoru nepopsihatru gdje sam jedan dan u tjednu odlazilana terapiju razgovora ali nisam htijela piti lijekove da ne postanem ovisna, kad idem na posao uvjek idem za nekim tako se osjecam sigurna ali neznam od koga mi prijeti nesto. Dolazo rastava braka, prije toga u djetinstvu tata mi je postao alkoholicar agresivni gdje je fizicki napadao mamu. Ja sam to gledala i tresla se. Imam jedno dijete i radila sam sama sam sve morala da budem zensko i musko. Jedinica sam ali u tolikoj mjeri nisam razmazena, jer sam imala tesko djetinstvo ne znajuci za to, dolazi rat u bih odlazim u dalmaciju kao izbjeglica sa djetom. I tu borba za zivot, ali ustavari najbitnije je sto nisam smijela ici ojesice nikuda uvjek je moralo biti netko sa autom da odem inace ne idem to jepocelo l982 god, da skratim nisam iz szana izasla 13 godina. Nisam se smijela olupati, nisam podnosila da mi itko doje odmah mi je neka panika zlo, nerevoza osim moje kcerke, bilo mi je sve jedno kako izgledam bezdusna nista ne osjecam prazna ali volim zivot. Udebljala sam se 13o kg, nisam mogla ustati od visokog ttlaka, hotna me vozila i tek tad sam uzela pravu terapiju. Do tada sam sama pila apaurine kao bonbone i postala ovisnik. Moj doktor kojemu nemogu nikad zaboraviti negovu pomoc i razumjevanje sve od l982 god. Izasla sam iz bolnice ali izlazak iz kuce isto je nastao malodusnost strah i panika. Najbolje sam se osjecala navece tad sam radila po stanu i kuhala za sutra. Po treci put me hitna vozi jer ne mogu istati od kauca, na neoropshijatriju, gdje otajem 3 mjeseca na lijecenju jer nisam htijela da idem kuci. Uz medecinsku pomoc i divnog doktora metar po metar sam isla svaki dan i tako uspjela da predjem prvi put nakon 13 godina 2o metara po zemlji na otvorenom prostoru. Imala sam sa kcerkom jednu svadju jer sam bila protiv njene udaje za osobu koju ne pozna, iotisla je sa njim mene ostavila. I to mi je dalo snage da kazem da meni ne treba nitko kao prije dao mi je moj ponos i prkos da krenem dalje, sad sam druga osoba idem sama gdje god hocu i sad se pitam kako sam ja to mogla dozvoliti da 13 godina, najbolji godina u svom zivotu budem zatvorena i propustim mnogo lijepi zivitnih dogadjaja ja sam rodena 1956, i sa zivim samo kako meni odgovara i mislim na sebe ali i na druge, i ako sam jako osjecajna i milostiva, pelemenita osoba. Nadam se da ce netko procitati ovu moju depresivnu sudbinu i danas pijem jedan seroksat i po potrebi lexsaurin. Zdravo se hranim i smrsavila sam 4o kg. Ako je netko u slicnoj situaciji. Imaj vjere u sebe i to ti mozes i sam postici budi ponosan na sebe i voli sebe. Jer doktor pomaze 5o% a ti drugih 5o% hvala za ove vase stranice.</p>

<p>Cesto povezujemo depresiju sa losim raspolozenjem a to je stvarno teska bolest koja kada uzme maha totalno onesposobi coveka da normalno funkcionise. Problem je da se bolest pravovremeno dijagnostira i da se krene sa pravom terapijom.</p>

<p>Zosto depresijata bi bila pricina za smrt, neli se lekuva uspesno so novite lekovi anti depresivi.</p>

<p>Mom sin je 2011 imao akutni psihoticni napad I bio u bolnici. Do tada je do 2018 uzimao leponeks I rivotril,povremeno zoloft I bio je dobro. Zavrsio fakultet I radio. 2018 je ostao Baez posla I imao prvu ozbiljnu krizu, Kada mu je dr uveo metoten od 5 mg. od tada uopste Nije dobro, pored metoten and uzima flunirin, leponeks, mendileks, a od aprila ove go dine , Kada je pokusao suicid, I eftil. U poslednje dve God, doziranje mu je menjano desetak puta, metoten od 2,5 do 7,5 mg, Ali on I dalje svakodnevno ima strahove, depresivan je I anksiozan. Ima 34 godine I izgubio je svaku nada da ce ikad biti dobro. Ima li pomoci?</p>

<p>Depresivna</p>

<p>Svima koji bolujete od ove teške bolesti želim Božju pomoć i ozdravljenje.</p>

<p>Od polaska na fakultet sam znala da bolujem od depresije, ali nisam znala tačno šta može da izazove napade anksioznosti i depresivne epizode, pa sam izbegavala sve što sam primetila da ih izaziva. Međutim, neke stvari koje nisu zavisile od mene nisam mogla da izbegnem. Kao mlada sam lakše podnosila nespavanje, strah, rano buđenje, nemanje apetita, plakanje i uspela uz bensedine da u roku i sa visokim prosekiom završim fakultet. Sama sam rešila da više neću da uzimam bensedin i to se postepeno sredilo. Mislila sam da sam psihički sazrela i da se tako nešto neće ponoviti. Šest godina nisam koristila nikakve lekove. Međutim, početak samostalnog života koji sam sama želela mi je omogućio veću slobodu, što je značilo da sam mogla da uradim bukvalno sve što sam želela. A emotivno sam želela samo one osobe koje su me činile nesrećnom, pa sam se trudila da ih &quot; ispravim&quot; i krivila sebe zašto se baš meni to dešava. Sa krahom svake te veze, bila sam sve nesrećnija , dok se nije desilo da više nisam mogla da se bavim svojim poslom, da ujutru ustanem i krenem. Mislila sam da ću umreti zato što ne jedem, nemam apetit, ne mogu da radim i zaradim za život i više ni u čemu nisam nalazila smisao, a kamoli sreću. Sve aktivnosti koje su me ranije činile srećnom, nisu me interesovale, postala sam razdražljiva i agresivna prema ljudima. Mislila sam da mi nema spasa. Takvo stanje san se trudila da prikrijem , šminkala sam se, održavala higijenu, sve uz tešku muku. Jedino olakšanje mi je donosila kafa koju sam volela sama da pijem u kafiću. To je bilo samo trenutno. U toku studiranja sam se obraćala velikom broju psihijatara i psihologa, koji nisu videli ništa posebno i prepisivali mi bromazepam, koji nisam htela da uzimam. Posle jednog ispada na poslu, morala sam da se obratim psihijatru u svom mestu. Već pri prvom razgovoru, dijagnostikovana mi je depresija F32. Dobila sam antidepresive. Neki su mi odgovarali, neki nisu. Ali bilo mi je bolje. Kada sam konačno pronašla psihijatra koji mi je pogodio lekove( seroxat, rivotril , ksalol), počela sam da spavam normalno. Mislim da sam spavala mesec dana. Za taj period vratio mi se apetit, nestao strah, ali sam puno morala da radim na sebi . Išla sam na vebe, hor, engleski, samo da bi imala što manje slobodnog vremena. Depresivne osobe koje su na lekovima rad spašava, a odmor se doživljava kao najgora kazna u početku. Kasnije , kada sam naučila da uživam u odmoru, bila sam najsrećnija,ali to je uvek bilo.kratkog veka, jer su mi se po pravilu ponavljali događaji koji su me ponovo vraćali u stanje da moram da stalno nešto radim. Petnaest godina sam pila te antidepresive,ali male doze. Bez njih sam imala užasne krize i nisam mogla da ustanem iz kreveta, niti da spavam. Pre dve godine se desio problem na poslu, simptomi su mi bili.gori nego ikada. Mislila sam da ću umreti. Nisam više znala kome da se obratim. Pukom slučajnošću sam promenila trećeg psihijatra, koji mi je povećao doze lekova ..Sada koristim Velafax, rivotril i po potrbi ksalol. Velafaks je od 75 mg, 2 puta dnevno, rivotril je ceo od 2 mg uveče. Ove doze pijem već dve godine , spavam kao mrtva, ne budim se u toku noći. Danju sam odmorna, imam puno snage, ali mi se više spava i spavam popodne. Sve u svemu mi je dijagnostikovan težak oblik hronične depresije. Sa lekovima sam dobro i zadovoljna sam . Kao uzrok je naveden manjak lučenja serotonina. Depresivna osoba bez lekova nema kontrolu nad svojim ponašanjem i osećanjima, tako da bilo kakav savet tipa&quot; gledaj pozitivno&quot; , &quot; šta ti fali, sve imaš, uživaj&quot; samo nervira . Tada se osoba oseća neshvaćenom, manje vrednom, besnom, krivom i vremenom se navikne na to nerazumevanje okoline . Bar ja jesam i gledam da je meni dobro.</p>

<p>Pozdrav! Kod mene indenticno, kao sto je Nina napisala, samo sto ja nemam snage da odem kod psihijatra. Znaci dotako sam dno i svjestan sam toga. Jos niz problema koji se nadovezuju, a meni se vise ne ustaje iz kreveta i ako ne spavam...</p>

<p>Bolujem od depresije od adolescentskog doba, kada sam zbog pokušaja suicida hospitalno lečena. Neko vreme mi nije bilo loše toliko, odnosno, podnošljivo, ali zadnjih 20 godina, kako sam ušla u menopauzu je nepodnošljivo. Lečim se ambulantno ali ništa mi ne pomaže. Neprestano razmišljam o samoubistvu. Bez lekova koji imaju hipnotičko dejstvo ne bih mogla nikada da se uspavam. Uzimam seroxat vec 15. godina, ne osećam njegovo dejstvo, ali osećam da ne mogu bez njega jer sam više puta na svoju ruku pokušala da ga ostavim. Lečena sam i poluhospitalno, ali mi to apsolutno nije ništa značilo, čak od tada imam sve manje i manje energije.  Osoba sam sa visokim.intelektualnim sposobnostima, kako su to stručnjaci u dnevnoj bolnici utvrdili, nisam glupa, sve mi je jasno, naročito što se psihe tiče, ali energije u meni je sve manje i manje. Šta da radim?</p>

<p>Pijem vec 20 god sad sam na elicea i klonazepam. Javljaju se ponekad epizode panike ali nelkako uspijevam savladati.</p>

<p>Pozdrav Suncici</p>