Imam 31 godinu i već godinu dana se borim sa anksioznošću koja polako prelazi u hipohondriju i panični poremecaj, mada mi ta dijagnoza nije zvanicno potvrdjena jer sem jedne seanse psihoterapije kod drugih lekara nisam išao. Naime, sve je počelo odjednom pre godinu dana kada mi se javio napad panike u vidu lupanja srca, nesvestice posle čega sam umislio da sigurno imam kardiovaskularnih problema. Kada sam otišao na pregled i ustanovljeno da sam ok, taj strah me je popustio i neko vreme sam bio miran nakon čega je počela da mi se pojavljuje fobija od raznih tumorskih oboljenja. Tumor mozga, melanom, rak pankreasa, jetre, debelog creva... Sve sam to preležao i nakon odredjenih pregleda neko vreme budem miran pa se opet vrati neka nova bolest. Najnovija je leukemija jer su mi na poslednjem vadjenju krvi leukociti bili 14 iako doktor tome nije pridao značaj. Naravno odmah krece googl, traženje simptoma koji se uvek podudaraju sa mojima i koliko god sebe ubedjivao da umisljam ipak je jače od mene. Problem je i što, za razliku od klasičnih hipohondara koji lutaju od lekara do lekara, ja više ni ne smem da se pregledam jer ubedim sebe da sam sto posto bolestan, da mi nema leka pa se plašim dijagnoze. Mada i dosadašnji odlasci kod lekara koji su potvrdjivali da sam zdrav samo su me na neko vreme smirivali dok ne bih osetio neke simptome koji odgovaraju drugoj bolesti i onda opet sve ponovo, tako da nisam siguran ni da je rešenje da konstantno visim kod doktora i radim raznorazne analize, ali sa druge strane ja nikad nisam načisto da li je upitanju samo hipohondrija ili sa mnom stvarno nesto nije u redu. Da napomenem da sam od skora postao otac i dok gledam svoju devojčicu umesto da se radujem meni se ponekad javljaju crne misli kako ce rasti bez oca, kako cu još malo biti tu sa njom. Počeo sam da merim kilazu po 5 puta dnevno, temperaturu koja ponekad bude 37 i odmah se uplašim, pipam vrat tražeći žlezde, zagledam se u ogledalo, pitisak ne smem da izmerim jer se plasim šta će aparat da pokaže i što je najgore vidim da to sve više uzima maha, ali jednostavno nemam snage da se tome oduprem. Od lekova, na svoju ruku sam prvo povremeno pio bromazepam, sada rivotril 1/4 ali ne svakodnevno. Rivotril pomaže, ali se plašim da se ne navučem jer radim u MUP-u pa mi je i zbog posla nezgodno. Moje pitanje za Vas bi bilo da li da idem kod psihologa ili psihijatra?

Imam 26 godina, pre oko tri godine ustanovljena mi je dijagnoza okp sa anksioznoscu. Od tada pijem lek rissar i lek xanax, od tih lekova mi je bilo bolje i prestali su simptomi koje sam imao poput opsesivnih misli, medjutim od pre nekoliko dana pojavio mi se nov problem. Radi se o tome što sam postao svestan nekih uobicajenih radnji svakog čoveka npr. kao što je gutanje od tada mi se dešava da jako često gutam čak i kad nije potrebno. Da objasnim na primeru kad popijem vodu ja progutam vodu i posle toga nastavim da gutam i kad to nije potrebno. Ili npr u toku dana gutam često pljuvačku i po nekoliko desetina puta u minutu kao da me neka sila tera da to radim a ja nemam kontrolu, ponekad su mi suva usta pa i ne mogu da progutam pljuvačku tada me uhvati strah. Šta da radim? Ovo me već iznuruje pa ponekad pomislim čak i na samoubistvo. 

Imam anksioznost kao dijagnozu sa depersonalizaciom i derealizaciom. Inače sam sada trudna i pred porodjajem sam ne koristim trenutno ni jedan lek zbog bebe. U nedelju imam zakazan carski rez. interesuje me da li anestezija može da utiče nešto loše na moje stanje? Inace anksioznost mi se javila sad pred kraj trudnoće opet.

Poštovani, lekar sam po struci, ali mi to nije pomoglo da do sada pronađem za sina odgovarajućeg terapeuta. On je 1989. godište i unazad 10 godina uma problema sa anksioznošću, OKP, hipohondrijom/somatizacijom. Bio je kod više psihijatara, neko vreme je koristio i medikamentoznu terapiju, ali vid psihoanalitičke psihoterapije nije dao rezultata. Želi da proba sa kognitivno-bihejvioralnom terapijom. Interesuje me preporuka za psihoterapeuta (po mogućnosti muškaraca i psihijatra) u Beogradu i kontakt. Veliki pozdrav!

Pre 5 godina sam imao anksiozno-depresivnu epizodu i trebalo mi je 11 meseci da se uz ksalol stabilizujem. Od tada nisam imao tegoba niti sam koristio bilo kakve lekove. Međutim, od Nove godine su mi se pojavili iznenadni noćni napadi panike (2 puta sam se budio usred noći) i skoro svakog dana često osećam paniku, kakvu sam imao tokom pomenute epizode. Doduše, prethodna godina mi je bila veoma turbulentna: smrt i bolest u porodici, problemi sa ljudima na poslu, položio sam vozački ispit, česta putovanja i duži boravci van zemlje (mada su mi prijali), povrh svega jedna turneja po zemlji, koju sam iskreno jedva čekao da se završi. Međutim, za razliku od pre 5 godina, sada nemam "crne" misli, već samo te telesne manifestacije. Plašim se da opet ne upadnem u to staro stanje. Šta to može da bude sa mnom, šta biste mi preporučili da preduzmem? Ili me je jednostavno "sastavila" prethodna godina? Hvala unapred.