Imam 28 godina. Udata sam i imam malo dete. Zivimo na selu,imam divnu porodicu.Emotivno sam osetljiva osoba,ali uglavnom vesele i pricljive prirode. Moj problem je sledeci. Pocetkom godine su se desile neke stvari gde je moj muz bio u opasnosti i ja sam se tada jako uplasila za njegov zivot,progonila nas je jedna osoba i pretila nam je. Sumnjam da od tad imam psihicke probleme. Imam strahove i verovatno napade panike. Osecam cesto da gutam nesto,da nemam dovoljno vazduha,kratak mi je dah,muka mi je,ruke i noge mi se potpuno ohlade,u glavi blokada. Narocito u zatvorenom prostoru ili kada negde odemo.Tada samo gledam kako da pobegnem i odem odatle,da izadjem napolje i da se vratim kuci. Ti napadi su postali ucestali i desavaju se iz cista mira ponekad i pocela sam da se zatvaram u sebe,izbegavam zatvorene prostore,cak ni ne posecujem porodicu i prijatelje jer imam strah od napada panike,smeta mi guzva u saobracaju,ne smem da vozim i da se vozim u kolima,cesto placem i plasim se da cu poludeti,a nikome ne smem nista da kazem jer me niko nece razumeti.Razgovaram cesto sa muzem,on mi daje vetar u ledja i podrsku ali ne vredi kad ja opet na kraju imam te napade. Sta da radim? Da li ima nade da se vratim na onu osobu od pre ovoga i da zivim normalno?

Poštovani, kao malo dete sam preživela pokušaj silovanja. Tada sam bila baš psihički nestabilna, grebala sam sebi kožu do krvi gde me je dodirivao, osećala sam se "obeleženo" tj prljavo i odbačeno jer nisam nikoga imala uz sebe. Trovala sam se raznim lekovima, na svu sreću ostala sam živa. Stekla sam i strah da kada neko ide iza mene ja se stalno okrećem ili ne mogu da zaspim ako su vrata otključana ili je muška osoba u prostoriji jer me je taj čovek proganjao, a bio mi je komšija. Pre par dana čula sam da se vratio i od tada ne mogu da dođem sebi. U kratkim razmacima mi se opet pojavi pred očima slika svega, zatvorila sam se u sebe i sklonila od svih, drhtim cela od tada i krenuo je da mi izlazi neki osip po telu. Čak sam jednom i povratila kada mi se vratilo sećanje na to. Ponovo se vratio osećaj da moram da odem odavde ili ću poludeti i ponovo mi se vraćaju misli o samopovređivanju, mada sam i dalje dovoljno svesna da to ne uradim. Takođe, pokušala sam sa svojim dečkom da izgubim nevinost, ali sam se pogubila i krenula da ga nekontrolisano udaram, zatim sam se sklonila u ćošak, zagrlila noge, krenula da drhtim, plačem i klatim se... Pokušao je da mi priđe da me smiri, ali sam bila previše agresivna i shvatio je da treba da se skloni jer ne želim da ga povredim. Nisam tražila nikakvu pomoć ranije jer mi je bilo teško da pričam o tome, ali i nikome nisam dovoljno verovala. Nisam nikada poželela nečiju pomoć ni oko čega. Imam problema sa srcem dodatno. Privremenu utehu nalazim u alkoholu, pijem svaki drugi dan velike količine alkohola. Zanima me da li to može da se izleči i šta bi sve bilo potrebno za oporavak.

Moze li anksioznost od idenja medu ljude da se koriguje samo anksioliticima

Lijep pozdrav! Imam 25 god. Svi moji nalazi CT, MRI, EEG glave su uredni. Međutim imam poteškoće u svakodnevnom životu. Sedmično bar jednom u popodnevnom ili poslijepodnevnom terminu uhvati me tkz. (kako je ja zovem)-derealizacija, koja zna trajati ponekad čak I po 6h. Osjećam se čudno i sve oko mene dijeluje mi čudno. U kojem smislu? Sve oko mene je u istim dimenzijama, oblicima, bojama, ali je čudno. Moj pogled je fokusiran na neke detalje koji su nebitni. Ako gledam u zid, gledam na neke nepravilnosti na zidu. Ako idem ulicom, gledam u automobile, I to u vozače direktno. To me isrpljuje, umori. Tada se osjećam nefunkcionalno, ne mogu da funkcionišem normalno. Mogu raditi sve fizičke poslove, međutim da čitam nešto ili da radim npr. za faxa seminarski rad-to ne mogu. Također, kada me “uhvati” ta derealizacija imam ogroman strah. Misli su mi jako čudne. Ako sam sa sestrom- kao da mi nešto govori –hajde, reci joj, sve joj priznaj, da si o njoj pričala negativno i tračala. Riječ Bog mi je tako teška, kad je neko govori dok traje ta derealizacija jednostavno je ne mogu podnijeti. Također dok traje taj nagon za derealizacijom otežano koristim tehnologiju, kao što su npr. laptop ili mobitel. Uvijek imam osjećaj da ću poslati nekome nešto što ne bih trebala, iako uopće ne kliknem na to. Ova derealizacija se dešava spontano, uopće nema nikakvih pravila. Nikada neće proći sama. Prođe jedino kada nevečer zaspem I ujjutro se probudim- nema više te derealizacije. Osjećam se nemoćno i iscrpljeno dok to traje. Tada izbjegavam komunikaciju sa ljudima, pogotovo pogled u očima. Da li je ovo, uistinu derealizacija, da li postoji terapija za moje poteškoće jer ja stvarno ne mogu više da se borim sa ovim? Žao mi je što ne mogu detaljnije opisati svoje tegobe. Pijem aripiprazol od 10 mg. jednom dnevno.