Klinička psihologija – pitajte doktora

Zovem se Vukašin, imam 25 godina i živim u Valjevu. Već duže vreme imam problem da stupim u vezu sa osobom suprotnog pola tj. sva moja dosadašnja vezivanja su bila kratkoročna, na par dana, možda mesec, sve u svemu - strasti bez velikog emocionalnog vezivanja. Kada stupim sa devojkom u vezu, imam osećaj kao neke sramote, šta će okolina reći, ona je ružna za mene, mogu da nađem bolju, ja sam bolji frajer od nje. Imam strahove tipa -  možda će se razočarati u mene, možda ja nisam tako dobar kao što ona misli, možda će me prevariti, pa ću biti povređen. Ovo mi nije predstavljalo toliki problem do poslednjih godinu, dve, dana. Završio sam prava i vratio sam se da živim u Valjevu i počeo sam da imam ogroman strah da ću na kraju ostati sam, i da moj život više neće imati smisla. Svakodnevno u poslednje vreme imam sve veći strah koji ima uticaj na kvalitet mog života. Dosta puta do sada sam se poredio sa drugima "evo kako ovaj nema devojku, kako onaj nema devojku", ali sada osećam veliku prazninu, i osećaj krivice zbog propuštenih šansi. Kada sam sa društvom od kojih većina njih ima devojku osećam se kao uljez (ovo je moj osećaj). Napominjem da sam u društvu prilično omiljen i mislim da imam smisla za humor, koristim alkohol, obično vikendom popijem i po koju čašicu više, pa je osećaj samoće u stanjima mamurluka sve veći. Kada sam bio mali bio sam jako debeo i sa nekih 16, 17 godina sam doterao težinu (najviše da bih se svideo devojkama) ali sam po prirodi gojazan, pa su mi se kilogrami pomalo i vraćali i imam strah da se skinem, iako to sad i nije strašno jer mi je stomak prilično salast i dalje, pa možda i ova okolnost ima uticaja. Ako se malo ugojim, ja imam osećaj da nijedna devojka ne želi ni da me pogleda. Mislim da patim od kompleksa zbog toga i velikog manjka samopouzdanja. 

Imam 18 godina. Moj problem je nezdrava, bolesna atmosfera u kući, u tom smislu da imam jako loš odnos sa majkom, a i sa ocem. Stalno se sukobljavamo i svađamo. Koliko god se ja preispitujem, mislim da ipak uzrok problema ne može biti do mene (njihovog deteta) nego do njih. S jedne strane, moja majka jedan dan bi sve učinila za mene, sve mi pomaže, kuva mi sve najbolje, uvek me je štedela od svih kućnih poslova, a onda s druge strane kada dođe do sukoba mišljenja drugi dan ona poludi i krene da psuje, da me kune, da viče po kući, a ja to stvarno više ne mogu da podnesem. Nakon takvih njenih živčanih ispada ja ne mogu danima da se oporavim. Evo i večeras smo se svađale i meni je sad jako loše, sva drhtim i plačem. Ona uopšte ne može i neće da se kontroliše u toj svojoj živčanosti. Ja ponekad ćutim i trpim, i tada ona po pola sata zvoca, i onda kad ja u nekom trenutku puknem i odgovorim joj onda tata krene da mene ućutkuje i govori mi da prestanem, a ja sve vreme do tad ćutim, a njoj ništa ne sme da kaže! Znam da ćete mi reći da dođem kod psihologa, ali kako će mi psiholog konkretno pomoći? Najviše bih volela da ne živim sa njima, ali to je sada nemoguće jer ne mogu sama da se izdržavam, kako da zaradim za samostalan život? Ja ne vidim način da majku promenim, a kako ja u svemu tome da sačuvam sebe i svoje zdravlje i svoj mir? Moram da kažem da u detinjstvu nikada nisam oskudevala ni u čemu materijalnom (ali sada smo u prilično oskudnoj materijalnoj situaciji), dok u emotivnom jesam oskudevala. Roditelji me nikada nisu ni zagrlili ni poljubili, nekako kao da su se stideli toga, stideli se pokazivanja emocija. 

Imam sina od 5 godina, u poslednjih mesec dana njegovo ponašanje je nepodnošljivo i nesnosno. Naime, svakog dana nas udara, mislim na supruga i mene, štipa, grize, udara rukama, gađa svim i svačim. Isto to radi i sa bakama i dekama. Iz čista mira, ničim izazvan, samo udari ili uštine. Bojkotuje svaki vid oblačenja kada treba da se obuče. Recimo da izađe napolje, sve pantalone i majice mu smetaju, ne pomaže ni to da sam odabere, posle tuširanja je takođe muka obući ga, skine se bar 10 puta, e kada se konačno obuče non stop drži majicu u ustima a pantalone u rukama. Takva neka slična faza je bila kada je imao tri godine, samo daleko blaža i to sam tada opravdala operacijom vodene kile, nekako se to desilo baš po izlasku iz bolnice, nije dugo trajalo, uspeli smo nekako rešiti problem. Tada sam ga dva puta vodila kod psihologa na razgovor, doktorka to nije smatrala alarmantnim i kazala je da je faza, a malo i reakcija na prethodnu operaciju. U ovom trenu nikakve promene se nisu desile u našem životu, sve je uobičajeno. Moram napomenuti da ide u vrtić, tamo je izuzetno dobar kao i uvek, sarađuje, ne pravi nikakve konflikte, niti koga udara, baca. Više ne nalazim načina šta da učinim. Pokušavali smo svim metodama što su u našem domenu, pre svega pričanjem, pa ignorisanjem, kažnjavanjem u smislu sklanjanja tih igračaka koje baca ili zabranom crtaća, ili kada neće da se obuče da neće izaći da se igra sa drugarima napolju, ali apsolutno ništa nema efekta. 

Željela bih da mi kažete nešto više o anksioznosti, kako bih je mogla prevazići? Šta kada znate da su vaši strahovi nelogični, ali sebi ne možete pomoći? Jednostavno - jače je od vas. Ima trenutka kada mi se celo tjelo trese od straha, srce mi bije kao ludo, gubim ravnotežu. Da li se mogu izvući iz ovog stanja? 

Već nekoliko mjeseci me muči predosjećaj smrti. Sve što pročitam na internetu umislim, osjećam, zamišljam. Šta da radim?

Već dva mjeseca imam teške strahove, strepnju, loše spavam, budim se ranije od uobičajenog, stalan osjećaj krivice i kajanja. Ne znam kako da se izborim sa tim. Napravila sam grešku prije više od tri mjeseca i od tada ne znam kako da se borim sa svim tim. 

Sumnjam da patim od depresije. Ne mogu reći da imam sve simptome koji klinički prate baš ovu dijagnozu, ali osećaj straha šta budućnost nosi, beznadežnosti, iznenadnih napada plača praćenih apatijom, malaksalost i bezvoljnost su definitivno tu, iako ne osećam problem sa snom, nemam problem sa apetitom i nisam primetila da sam promenila odnos sa ljudima drastično, sem u smeru gde su svi nekako konstatovali da sam "crna". Ovo traje duže od 6 meseci. Moje pitanje je da li ima smisla ići kod stručnjaka, ako je razlog ovog mog stanja realan i nerešiv problem (imam dete sa razvojnom dijagnozom)? Kada se ima to u vidu, smatram da je realno da budem i tužna i zabrinuta za budućnost. Da li odlazak kod stručnjaka može da promeni išta, ako je uzrok koji stvara moj problem potvrđeno nerešiv? 

Tragajući za rješenjima problema u svom životu naišla sam na vaš sajt i mogućnost postavljanja online upita. Obradovalo me je i najiskrenije se nadam da ćete mi odgovoriti na bar neka od mojih pitanja, a ima ih zaista mnogo. Vjerujem da ćete doći i do zaključka da možda trebam s nekim i porazgovarati još, ali vjerujte, bar za početak trebali bi mi neki odgovori da makar koliko toliko izađem iz ovog začaranog kruga u kom sam se našla i skupim, eventualnu hrabrost da krenem da rješavam probleme. Nego, ukratko stvari stoje ovako. Da se prvo predstavim i kažem kako ja samu sebe vidim. Ja, a i moja okolina, me doživljavamo kao osobu koja nije konfliktna i koja će se radije povući i uraditi nešto na svoju štetu ali da istu ne nanosi bilo kome drugome. Osoba sam koja je vrlo empatična i volim pomagati drugima kad god mogu, a pri tom sam najsrećnija ako to mogu uraditi tako da se i ne zna da sam to odradila ja. Ovo iz razloga jer ne volim da mi se neko zahvaljuje niti da se osjeća inferiorno u bilo kom smislu. Shvatićete zašto to potenciram. To je, s jedne strane, moj odnos prema široj okolini. Prema bližnjima sam uvijek bila vrlo senzitivna i vezana za najbliže (majku, oca, brata, baku, djeda). Previše sam ih sve voljela i za svakog posebno previše strepila. Onda su se, naravno neizbježno desili neki gubici. Umrli su baka, djed, nedavno otac. Teško sam se nosila s tim gubicima, ali sam nastojala da one oko sebe previše ne opterećujem ni svojom tugom ni razmišljanjima. Tugovala sam sama, a prema njima se postavljala kao hrabra osoba koja shvaća neminovnost smrti i gubitka. I pored toga što, kako rekoh osoba sam koja nikad sebe ne stavlja u centar pažnje i kojoj su drugi uvijek bili preči, a pri tom ne zamjerajući to ni sebi ni njima, niti tražeći neku zahvalnost i požrtvovanost za to s njihove strane, došla sam u situaciju da su mi sad najdraži okrenuli leđa. To su brat i majka. Istina, brata volim kao oko što bi se reklo, ali je on cijeli život nekako nabusit prema meni. Nikad se nije postavio kao brat i neko ko želi biti blizak sa mnom. Uvijek me je na neki način omalovažavao, svakom mom postupku nalazio mane, govorio da je za sve kriva moja pamet kad bih mu se obratila za neku pomoć ili savjet. Ne osuđujem ga, odmah da kažem i smatram da takvo ponašanje možda ima neke dublje korijene. Ne znam šta je uzrok i povod, ali znam da ne pamtim da je ikad s ponosom rekao da sam mu sestra. Znao me "ućutkivati" u društvu i govoriti "šta ti znaš". Pri tom sam se stvarno trudila uvijek da mu ugodim. S obzirom da je "teške" naravi, prgav i da svaka situacija od kad pamtim za nas, prijeti da dovede do vike, galame, svađe, nastojala sam uvijek ići linijom manjeg otpora i ne naći mu se na putu niti na bilo koji način isprovocirati ga da reaguje na navedeni način. Vjerujte, još dok smo živjeli zajedno s roditeljima strahovala sam otići do toaleta da on ne bi krenuo i bilo zauzeto jer bi u tom slučaju odmah nastala galama. Uvijek sam čekala da on izađe, pa da onda uđem. Da ne pričam o drugim stvarima i da je uvijek bio nečim nezadovoljan i svemu tražio zamjerke (jelu koje se spremi, odjeći koja se opere, programu koji gledam). Prema ocu je bio posebno nabusit i stalno se osjetila netrpeljivost. Otac i sam takav, ali se prečesto povlačio pred bratovim gnjevom i nastojao mene i majku "natjerati" da uradimo sve da do tog gnjeva ne dođe. Elem, tako je to trajalo i trajalo. Usput da napomenem da sam ja iz vlastite želje i upornosti, ali i iz respekta prema roditeljima i njihovoj žrtvi završila fakultet i zaposlila se odmah nakon toga. Iz mjesta studiranja vratila sam se kući i roditeljima da bi brat imao više sredstava jer se žalio kako mu je malo ono što su roditelji mogli podijeliti na nas dvoje. Naravno, on fakultet nikad nije završio. Išao je, upisivao raznorazne, prepisivao se, plaćao, ali nikad ništa. To nije možda ni važno da ja ne smatram, a vi me opovrgnite ili potvrdite moju teoriju, da je njegova netrpeljivost prema meni jednim dijelom i zbog njegovih vlastitih frustracija i neostvarenih planova. Možda i zbog toga što je znao da je iznevjerio očekivanja roditelja i da su, bar u tom smislu, bili ponosni na mene što sam završila faks i zaposlila se. Nadalje, desilo se da sam nakon godina zajedničkog života s roditeljima i naravno poneke nesuglasice veće i manje u to vrijeme, našla sebi posao u većem gradu i otišla. Bratu sam u međuvremenu, kako mu faks nije išao, tražila posla ali nekad ili na razgovor nije htio otići ili bi počeo raditi gdje sam mu našla, ali nije bio zainteresovan, pa ni poslodavci zadovoljni. Konačno je nakon dugog perioda nezaposlenosti i nezaintereosvanosti za bilo šta, sam našao posao. Opet, stalno je bio nezadovoljan svojim statusom i odnosom pretpostavljenih prema njemu, ali je bar radio. Dakle, ja sam prešla u drugo mjesto, a roditeljima i bratu sam odlazila vikendima. Čak i tad, uvijek je bila neka tenzija u kući. Ne pamtim da je ikad vikend prošao bez nervoze i nekih tenzija. Ja ih nikad nisam izazivala ali sam namjerno ili nenamjerno u njih bila uvučena. Kako i ne bih u zajedničkom domaćinstvu!? Otac i brat rijetko su u to vrijeme razgovarali. Zaboravila sam napomenuti da je bio period od dvije godine kad uopšte nisu razgovarali niti komunicirali. Zašto, ne znam. Vrlo su slični po karakteru, pa su možda problemi odatle. Ipak, otac je bio taj koji se bojao bratovih reakcija. Elem, dalje, odlučila sam i kupila sebi stan. Čekala sam godinu dana da se izgradi i da uselim. I jesam. Odmah sam ocu i majci i bratu dala po ključ da mogu ući kao u svoju kuću. Nakon nekih pola godine brat je došao "na par dana" jer je i on promijenio mjesto zaposlenja i sad je bio u mjestu kao i ja. Da ne putuje eto, par dana. Ostao je 2.5 godine. Naravno, bilo mi je drago. Postavila sam se prema njemu kao da je taj stan i njegov. Čak više njegov nego moj. Kuhala sam mu, prala, sklanjala iza njega, sklanjala se da mu ne smetam. Nikad mu ništa nije bilo dovoljno dobro. Ja nikad nisam znala kad će on doći i da li će doći, ali je on uvijek morao znati gdje sam ja, kad dolazim i slično. Prebirao je po mojim stavrima, uzimao sebi za pravo da kontorliše moj tekući račun i uz pomoć prijatelja koji radi u banci saznaje stanje na istom, kao i stanje na mojoj kreditnoj partiji. Meni ništa nije plaćao, niti sam tražila. Nije učestvovao ni u troškovima domaćinstva (hrani, računima i slično), ali se zato čudio otkud meni uvijek minus na tekućem računu. Jasno sam pokazivala da mi to smeta ali sam nailazila na njegovo izrugivanje. I naravno nije odustajo od tih ponašanja. Samo bi još kad shvati šta smeta (ne samo meni nego i drugima) namjerno baš to potencirao i radio. "Kumovao" je prekidu mog prijateljstva i gubitku najbolje prijateljice jer se jednom priliko našalila s njim nešto, a on joj rekao da nam je bolje da tražimo ko će nam napraviti djecu, jer nam ističe biloški sat, nego da prosipamo dječije fazone. Tad ni ja nisam imala dijete. Pošto se stan sastoji od dnevne i spavaće sobe, on je bio u dnevnoj jer je tako izabrao. Htio je da u svakom momentu kad je tu ima svoj komoditet i da mu niko ne smeta. Tako meni više niko nije mogao doći ni od prijatelja ni bilo ko jer je on po dalasku s posla ručao i legao ili htio jednostavno da ima svoj mir. Poslije se ismijavao kako kad mi neko kaže da će doći, ja kažem da nisam kući. Naravno, uvijek je imao zamjerke i na kuhanje i na pranje i spremanje i slično. Jednostavno mu ništa nije odgovaralo i, ja znam da sam za njega uvijek bila najnepotrebnije, najnesposbnije i najgore biće na zemaljskoj kugli. Govorio je da smo otac i ja (kasnije i moj mali sinčić) isti i da smo najgori. Elem, situacija među nama je eskalirala kad je majka bila bolesna i operisana pa sam ju dovela kod sebe da ju njegujem. Međutim, brat je doveo i svoju djevojku da bude tu. Zamislite, u tako malom stanu u kojem je pri tom kuhinja pri dnevnoj sobi i odvojena od ostalog dijela stana, nas četvoro treba da budemo i da još povremeno dođe i otac. Suprostavila sam se. On nije odustao i majka je odlučila radi njega da se vrati kući, da njemu ugodi. Vratila se kući i zamalo ostala živa. Dobila tešku anemiju, iskomplikovalo se sve. Opet sam pukla i rekla bratu da to nije u redu. Opet nije odustao. Njegov izgovor je bio da djevojka njemu treba. Pri tom nije uopšte vidio ni potrebe majke, niti moje. Ja u sobici gdje sam boravila nisam imala tv, oni su spavali do podne, ja nisam mogla do kafe, frižidera, doručka bilo čega. Sklanjala sam za njima, prala, čistila. Djevojka je prvi put kad mi je ušla u stan otišla i kupila deterdžent za veš i rekla da trebam taj da koristim jer onaj koji koristim ne valja?! Vjerovatno nafilovana bratovim pričama kako ja ništa ne znam. Ma bilo je sila toga. Nego, u tom periodu kako sam se ja stalno bunila da to nije u redu, brat se naljutio i odselio. Bio jedno vrijeme s djevojkom kod mojih u stanu u drugom mjestu, pa se ona vratila svojima. Onda su skontali da je trudna, a da nemju gdje biti, pa je otac morao u kratkom periodu (za par mjeseci) završiti kuću koju je započeo. I da ne dužim dalje, i u tom periodu dok se kuća završavala, glavno sjedište je bilo kod mene. Brat nije dolazio, ali je otac bio sa mnom jer se kuća pravila u mjestu gdje ja imam stan. Brat se za cijelo to vrijeme nijednom nije pojavio da ocu pomogne u bilo čemu a stalno mu je "zvockao" za sve i svašta. I kasnije kad je kuća završena, svemu su on i snaha našli zamjerke. Tako je bilo sve do očeve smrti. Nas dvoje (brat i ja, naigled izgladili odnose, ali i dalje me je stalno "bockao" koječim, npr. Govorio da smo dijete i ja izbjeglice i slično, pitao zar nemamo svoju kuću i kad ćemo ići i sl.). Nedugo nakon što je kuća završena i useljena, desila se moja trudonoća i prijevremeni porod. Dijete i ja o dlaku ostali živi. Snaha odmah nakon mog porođaja, a još ni sa intenzivne nisam izašla, otišla kod svojih na dva mjeseca. Godinu dana poslije otac se razbolio, bio nepokretan, i u cijeloj toj situaciji, ja sama s djetetom, pa prešla kod majke i oca da im pomognem, snaha opet odlazi kod svojih, a brat ju pravda da je napeta. U vrijeme kad je bila kod kuće po mjesec dana nije silazila sa sprata kuće gdje su ona i brat, niti da vidi oca niti bilo šta pomogne. Ja sam se osjećala krivom što je tako jer znam da nakon što sam rekla da njeno i bratovo ponašanje u vrijeme majčine bolesti nisu bili u redu, ona je jednostavno, najblaže rečeno, distancirana prema meni i izbjegava me. Bila je i prije toga ali od tad je očigledno. Molila sam oca da mi dopusti da odem od njih i uvjeravala ga da će tad situacija u kući biti bolja jer neće biti bratovih i snahinih tenzija i distance prema meni. Otac, kao da je znao da mu je kraj blizu, nije dozvolio. Želio je da ja sa djetetom budem tu! Dvije noći prije nego što je umro, brat nam je rekao da smo nas troje isti i najgori (otac, moje dijete i ja)! Elem, nakon očeve smrti problemi su još produbljeni. Brat je svaki dan bio u kafani, snaha silazila samo kad treba ostaviti i svoje dijete na čuvanje da ona ide pjevati u nekom horu. Majka i ja smo bile umorne od svega. Nakon mjeseci očeve nepokretnosti i jauka udruženih sa plačem mog sinčića kome su u to vrijeme nicali zubići, noći nespavanja i bdijenja i isčekivanja, popucali su živci svima. Sukob je eskalirao kad je snaha četvrti dan u sedmici snijela dijete da čuvamo, uzela ključ od auta i otišla. Prije toga, brat je rekao da očev auto pripada snahi. Nisam mu se suprostavila, ali sam majci rekla nasamo da mislim da to nije u redu jer oni imaju jedan auto, a ja nemam i meni je otac pomagao. Rekla sam joj da je najbolje da auto bude na majci pa da može poslužiti svima i da snaha nije pokazala ni malo poštovanja prema nikom od nas, a posebno nije prema ocu, i da mislim da je grijeh da se to tako radi. Majka je "pukla" na mene. Pozvala brata, on me izmarškao, otjerao u neko doba iz kuće. Naravno, bio je pijan ali to ga, po meni, ne opravdava. I ispala sam opet kriva. Majka je rekla da ću ju u grob otjerati, da mi je stalo samo do imovine, da mrzim nju i brata, da sam ljubomorna na brata i snahu i da to neće na dobro. Pale su preteške riječi. Ja sam jedino bratu rekla da mi je dosta i da neću da živim po njegovim pravilima na šta me je opsovao i rekao kako su snaha i on meni napravili dosta usluga?! Kakvih pitala sam? Nije dogovorio. Ja znam da je snaha 3 puta pričuvala dijete kad smo išli ocu u bolnicu i jednom me odvezla na vakcinu. Uvijek sam ja bila ta koja je pričuvala njihovo dijete, pomogla njima, izmakla se da ne smeta. Inače, majka je, tako mi se čini, cijeli život bila nakljonjenija bratu. U djetinjstvu me to boljelo, kasnije me nije toliko doticalo, ali sam znala reći da je on njeno mjezimče i time davala do znanja da znam. Meni nekako nikad nije znala biti majka kakvu sam očekivala. Sjećam se da mi je, kao djevojčici od 13 godina, koja je našla i pojela neku čokoladu koju je bila ostavila nekom djetetu, izgovorila neke stvari koje su mene tad jako boljele ali i promijenile. Između ostalog, tad mi je rekla da mi je (izvinite) p**** dlakava i da mogu izaći na ulicu i to svima reći i reći da može da me j*** ko hoće. Sad to navodim samo iz razloga da biste imali u vidu cijelu situaciju. Znam da sam poslije toga postala povučena u sebe, da sam postala stidljiva, da me bilo sramota što sam postajala žena. Počela sam se oblačiti u neke "dronjke" što šire da se ne vide grudi, sakrivati da imam mjesečnicu i slično. Eto, izvinjavam se što sam odužila ovu "ispovjest", ali morala sam da bih dočarala bar dio situacije. Interesuje me da mi pomognete ako možete i posebno imajući u vidu činjenicu da je brat, kako sam priznala, cijeli život kivan nešto na mene i da mu je u odnosu sa mnom baš kratak fitilj, šta treba da uradim i treba li šta uopšte da radim da se naš odnos promijeni ili da se stvarno, ali zauvijek izmaknem i zaboravim da imam brata? Vjerujte, mene sve zaista boli i otkad se sve izdešavalo, prije par mjeseci, ne mogu se snaći i ne funkcionišem. Postavljam sebi mnoga pitanja, a ne nalazim odgovor. Pokušala sam razgovarati s nekim pritaljeima i rođacima ali svi su se izmakli i ne žele učestvovati u tome. Znam, nije se zahvalno uplitati, ali sama ne mogu naći izlaz iz situacije. Mislim da ću jednostavno pući. Jesam li zaista najgore, najnesposobnije i najnepotrebnije biće na zemaljskoj kugli kako me brat vidi i ako jesam šta da uradim da to promijenim? Kako majku da uvjerim da mi nije stalo do imovine, već do nje i pored svega što je tako kako jeste? Pokušala sam joj reći, ali na svaku moju riječ reaguje burno i puna je bijesa prema meni. Jednostavno, recite mi šta da radim? Da navedem i da imam 40 godina, a brat je dvije mlađi. Dakle, nismo neki klinci, već odrasli i zreli ljudi čiji je odnos opterećen mnogočim, reklo bi se. 

Mom partneru je pre 5 meseci umro najbolji drug (inače moj partner ima 25 godina). Bukvalno mu je bio kao brat. On neće nigde da izlazi gde ima muzika (konkretno za doček), a inače ne izlazimo u grad od tada. Kaže da neće zbog druga. Ja razumem sve, da je to veliki gubitak, ali valjda treba da nastavi sa životom. Ne primećuje da je meni loše zbog njega, što ima takav stav i što je takav prema meni. Samo mi priča da ga ne razumem kako mu je. Kažite mi kako najbolje mogu da ga posavetujem i da mu pomognem?

Da li mi možete reći ima li neki najnoviji i efikasan lijek za tjeskobu (anksioznost)? Bolovala sam od anksioznosti, mogu reći da sam prilično izliječena, ali ponekad imam napetost i tjeskobu. Volila bih da u tim iznimnim situacijama popijem neku tabletu koja otklanja taj osjećaj. Dakle, ne terapija, nego neke povremene tablete. 

Moj sin je student, sada apsolvent na privatnom fakultetu koji mu nije oduzeo mnogo vremena za učenje. Uspeo je nekako da završi srednju školu, uz naš veliki pritisak, upisao fakultet, relativno bez problema stigao dovde i tu počinju njegove laži. Verovatno nas je lagao i ranije, ali smo mi to pripisivali pubertetu, a za sve verovatno nismo ni znali. Kada je već trebalo da diplomira, priznao nam je da nije dao još 3 ispita, mi smo doplatili još jedan semestar (posle bučne rasprave i prebacivanja) od 1050€, s tim da nam je čvrsto rekao da su mu to poslednji ispiti. Vremenom je rekao da ih je položio i počeo da sprema diplomski, uz naše konstantno teranje, zapitkivanje, ponekad i raspravu. Danas (ponedeljak) je otišao na fakultet da bi se "dogovorio" sa profesorom oko odbrane diplomskog za utorak (živimo u Smederevu, studira u Beogradu) . Tada nam dolazi mlađi sin i kaže da je (valjda više stariji nije mogao da krije) bratu ostalo 6-7 ispita koje nije položio, a da nas je lagao jer je mislio da će ih u međuvremenu završiti, a da pri tom nije ni prstom mrdnuo da to i uradi. Mi smo do sada za njegovo školovanje dali skoro 20.000€ i sada smo u strahu da ne treba da se doda još. Mislimo da kada smo već došli dovde, da bi bilo loše sve baciti u vodu. Napominjem da sin ima 24 godine, živimo u veoma skladnoj porodici, deca su nam nadasve voljena. Bavimo se privatnim poslom koji nam svojom organizacijom omogućava da puno vremena provodimo sa decom oduvek. I veoma smo otvoreni međusobno. Mlađi sin nam je izuzetan đak, nikada nismo upoređivali njih dvojicu. Uvek smo i starijem pokušavali da predočimo koji su njegovi kvaliteti. Sin o kome je reč je veoma neodgovoran, iako smo odgovornost pokušavali da mu usadimo, pravio je velike račune za mobilni do trenutka dok mu nismo uzeli paket koji ograničava broj poziva, tek na naš pritisak prao je kola koja je samo on vozio. Sve njegove ljubavne probleme smo znali, kao da je želeo da ih prenese na nas. Novac nikada nije mnogo tražio, davali smo mu dozirano. Nije hteo džeparac odjednom jer je i sam svestan da bi sve odmah potrošio. Ne znamo šta da radimo. Nije nam do para (kojih nemamo mnogo, ali su materijalne stvari marginalne), već nam je to što nas je toliko lagao. Pitanje je dokle će to da ide i koji su razlozi? Kako mu pomoći da se toga oslobodi, da se osamostali i sutra kvalitetno radi posao koji voli? Da nije prešlo u hronično laganje (ko zna šta nas je sve lagao)? 

Sa devojkom sam u vezi 7.5 godina, imam 26. Naša veza puna je iskrenosti i ljubavi. Igrom slučaja se desilo da se ona zaljubila u drugog, to je bilo samo par razgovora. On je sada otišao iz Srbije, jer ne živi tu, a ona non stop misli na njega i nema volje ni za čim. Kaže mi da oseća ljubav prema meni, a prema njemu strast. Ja je volim više od svog života i spreman sam na sve za nju. Ona je moja motivacija i njena sreća je moj izvor energije. Treba mi savet šta dalje da činim, kako ponovo da je osvojim? Da li da je napustim? Da li da je čekam? Ja ulažem sve u ovo i dajem joj podršku da prebrodi sve, ali ona je non stop bezvoljna. 

Postovani, u zadnjih 3 godine meni je stvarno lose krenulo, fakultet mi ne ide, samopouzdanje mi je palo, moji su digli ruke od mene, depresivan sam i antisocijalan ponekad. Da li mislite da je potrebno da posetim psihologa?