Klinička psihologija – pitajte doktora

Samim tim što ste već prevazišli, bar delimično, paničan strah koji Vas je sprečavao da jedete čvrstu hranu, dokazali ste sebi da možete slobodno da jedete i da se ništa opasno neće dogoditi. Sigurna sam da, iako razumete da je Vaš strah neopravdan ili bar predimenzioniran, osećate veliku nelagodnost zbog strepnje da se isto ne ponovi. Međutim, ukoliko nastavite sa izbegavanjem određene vrste hrane, time samo učvršćujete svoj strah i to nije dobar način za njegovo prevazilaženje. Ukoliko sada čvršću hranu jedete uz prisustvo drugih, nastojte da uskoro bar male količine, u malim zalogajima, uzmete kada ste sami, kako biste postepeno uzimali veće količine i konačno ceo obrok, a da ne morate da imate društvo za stolom. Dajte sebi zadatak gde ćete "zahteve" povećavati npr. na nedelju dana odnosno da svake nedelje uradite nešto više u približavanju nekadašnjem, neopterećenom strahom, načinu ishrane. Ukoliko još niste spremni za to, dajte sebi još malo vremena i neka Vašu "sigurnost" pojačava neko za stolom, ali nastojte da što pre date sebi naredni zadatak. Napravite opuštenu atmosferu za vreme obroka, pustite omiljenu muziku ili TV program, kako ne biste toliko bili napeti i fokusirani samo na procenu opasnosti situacije, Svaki strah sa kojim izbegavamo da se suočimo ima tendenciju da se time samo još više učvrsti.

Mesečarstvo (somnabulizam ili noktabulizam, u stručnoj literaturi) se opisuje kao stanje izmenjene svesti u kome se osoba diže iz postelje i zbunjeno tumara po kući, a nekada i napušta kuću i luta ulicama. Suština ovog poremećaja je u tome što se radi o nepotpunom buđenju, dok se san nastavlja, a motorni i senzitivni aparati su "ukopčani" u svest sna. Ovakva pojava se najčešće viđa kod dece, jer ona burno preživljavaju neke konflikte oživljene u snu, što se može povezati sa dnevnim događajima ili akumuliranom napetošću vezanom za određene unutrašnje probleme. Kada je dečiji uzrast u pitanju, sam proces rasta i razvoja predstavlja dovoljno provokativni faktor za mesečarstvo, posebno kada se radi o preosetljivoj deci, pa se oko toga ne treba brinuti ukoliko ne postoje neki drugi pokazatelji da sa detetom nešto nije u redu. I u odraslijoj dobi, moguće je da pod uticajem snažnih intrapsihickih faktora dođe do somnabulnih ispoljavanja. Ukoliko smatrate da ste imali takvu noćnu epizodu, nije loše da se zapitate šta Vas aktuelno posebno muči i eventualno sami nađete odgovor za ovakav postupak. Generalno ne vidim poseban razlog za brigu oko tog konkretnog postupka, možda pažljivije treba analizirati Vaš nivo stresa i opterećenosti, odnosno potencijalni uzrok za tu disharmoniju između Vašeg stanja svesti i motornog sistema. Nekada nerado priznajemo sebi da smo previše opterećeni ili zabrinuti, pa odlažemo rešavanje problema koji nas više izjedaju i predstavljaju daleko značajniji problem za razmatranje nego što je jedna izolovana epizoda mesečarenja. Što se Vaše kćerke tiče, nema razloga za brigu. 

Draga Ana, nemaju svi jednake predstave o tome kako partnerska veza treba da izgleda, niti su svi spremni da se u nju ulože na isti način. Vi, očigledno, smatrate da u vezu treba dosta ulagati i da komunikacija sa partnerom treba da bude česta, emotivno intenzivna i ne bojite se otvorenog pokazivanja osecanja. Vaš mladić, izgleda, ima drugačiju predstavu o ponašanju u vezi, što ne znači da Vas ne voli ili da ima komplekse, već može samo da znači da je tokom svog razvoja i odrastanja formirao drugačiju sliku o zabavljanju. Neki oblici ponašanja uče se u najranijim godinama života, pa i samo odrastanje bez majke, koje pominjete, može da bude razlog za nesnalaženje u pokazivanju ljubavi. Njegovo ponašanje njemu samom sigurno izgleda sasvim u redu, pa čak postoji mogućnost da se povlači ukoliko Vi previše izražavate svoje emocije ili od njega očekujete previše otvoreno ponašanje. Takođe, i količina ljubavi koju neko može da pruži varira od pojedinca do pojedinca. Možda je Vaš minimum blizu njegovog maksimuma, tako da Vi stalno možete verovati da Vam ne daje sve od sebe, a on, jednostavno, ima toliki kapacitet za pružanje ljubavi. To što mu je teško da prizna da je iz manjeg mesta nije neobično kod ljudi koji svoju nesigurnost zbog porekla kojim se ne ponose prikrivaju čak i blagim iskrivljavajem istine, ili nekada ponašanjem koje na prvi pogled izgleda kao preterana sigurnost u sebe, iako je upravo suprotno. Ne priča puno o sebi jer verovatno ima više stvari koje ga iz njegove istorije ne čine ponosnim, koliko god da on za to nije kriv. Iako ima dovoljno godina da spada u kategoriju već prilično zrelih mladih ljudi, to što u ovakvom ponašanju možemo da nazremo emocionalnu nedozrelost i nedostatak samopouzdanja još uvek ne znači da kod njega postoji neki poremećaj, već da su određeni faktori doprineli njegovom sporijem sazrevanju.  I konačno, veza od 2 meseca je ipak relativno kratka i možda on spada u ljude koji se otvaraju sporije i tek kad u nekog steknu poverenje posle dužeg perioda, više se ulažu u taj odnos, otvoreniji su i iskazuju veću brigu za partnera i bliskost sa njim. Ako Vam već govori lepe stvari, kako kažete, ukoliko imate neki jasan razlog da mu ne verujete, razumljivo je da njegove reči prihvatate sa rezervom. Ukoliko je i njegovo ponašanje, kada ste zajedno, blago, nežno i postupci odgovaraju onome što govori, ne vidim razloge za sumnju. Možda i Vi želite previše garancija. Partnerska veza je dvosmerna staza koju nepoverenje i sumnje sigurno neće ojačati.

Prema ovome što navodite ne bih rekla da je problem psihogene prirode, pa ako se već sa sličnim pitanjem do sada niste javljali ginekologu, savetujem da to ipak učinite. Kako su problemi koje navodite relativno blagi i povremeni, ne ukazuju na sindrom u kome ste se prepoznali. Razumevanje i blizak odnos koji opisujete u sadašnjoj vezi dobra su osnova za uspešne seksualne odnose. Ne prenagljujte sa bojaznima vezanim za povremene tegobe, jer već i samo Vaše ubeđenje da je u pitanju određena vrsta psihosomatske manifestacije u pitanju, može učiniti da u nekim situacijama blage smetnje registrujete kao značajnije nego što one jesu. Opustite se i uživajte u dobroj partnerskoj vezi.

Pretpostavljam da vi najbolje osećate da li umete da volite ili ne? Rekla bih da u Vama ima mnogo ljubavi i želje da volite, koja se nekada pretvara više u "ljubav prema ljubavi" nego u ljubav prema konkretnoj osobi. Potrebno Vam je osećanje da ste voljeni, prihvaćeni i da pripadate nekom, isto koliko želite da vi dajete ljubav. Međutim, ukoliko su Vaši periodi zaljubljenosti tako kratki i dolazi do brzog hlađenja, možda je u osnovi Vaša previše definisana ideja o tome kako treba da izgleda Vaš idealni partner - kada nekog upoznate, možda taj neko dosta verno oslikava Vaš ideal muškarca koga želite da sanjate, a onda se, relativno brzo, pokaže da on baš i nije to što ste očekivali. Tada Vaša zaljubljenost prelazi u fazu hlađenja. Druga mogućnost bi bila prelazak zaljubljenosti u ljubav kada, iako suočeni sa svim nedostacima i neočekivanim elementima koje Vaš partner pokazuje, možete da ga prihvatite (onakvog kakav jeste) i da ga takvog volite. Preispitajte svoja očekivanja od potencijalne veze i partnera, jer od toga kakva su nečija očekivanja u velikoj meri zavisi koliko će biti prilagodljiv u situaciji koju niko ne može do kraja da predvidi - u prilagođavanju na nečije navike, način mišljenja, stavove, vrednosti, planove za život. U većini veza kroz život čovek bira po nekom sličnom "ključu" pa se nekada pitamo kako se to za nas "lepe" baš "isti tipovi" ili ih takve "biramo". Pokušajte da razumete svoj "ključ" - šta je to što očekujete, a ne dobijate u vezama? Možda postoji nešto što bi bio "zajedničiki imenitelj" i u Vašim potrebama i u Vašim razočarenjima. Ako biste to mogli da spoznate, možda biste mogli da razumete da treba redefinisati upravo ta, konkretna, očekivanja i krenuti u novu vezu sa malo drugačije pozicije. Kako su te naše polazne ideje i očekivanja u vezi velikim delom ispod nivoa svesti, često ne možemo bez stručne pomoći razrešiti i dokučiti šta to pravi zbrku u našem emotivnom životu. Ukoliko ste dovoljno introspektivni i motivisani da radite na sebi, pokušajte da sebe preispitate, sami ili uz pomoć psihologa. Ono što je važno je da je Vaš problem rešiv i da spada u grupu emotivnih nedoumica sa kojima se mnogo ljudi suočava.

Poštovana Biljana, 

Postprođajne psihičke smetnje javljaju se češće nego što obično o tome znamo, pa se onim ženama koje se nađu u takvom problemu čini da su jedine kojima se tako nešto dešava, i zbog toga se još teže osećaju. Samim tim što ste iz prethodne krize izašli bez posledica, to je dobar znak da imate stabilno psihičko zdravlje koje se u toj, veoma kompleksnoj situaciji, kratkoročno poljuljalo. Nema garancije ni za jednu porodilju da li će posle porođaja naići postporođajna kriza. Ukoliko je jednom već došlo do toga, postoji mogućnost da se i posle drugog porođaja ponovi, ali može da bude i bez ikakvih psihičkih smetnji. Shvatam da Vam je planiranje trudnoće utoliko teže, ali sada bar imate naznaku da već pre porođaja treba da se obratite psihijatru sa ovim pitanjem da biste, ukoliko do psihičke krize dođe, odmah počeli da uzimate određenu terapiju pa će kriza proći mnogo brže i lakše nego prošli put, ukoliko je uopšte bude. Nastojte da se ne opterećujete toliko razmišljanjem o tome u planiranju naredne trudnoće, jer već znate koliko je zadovoljstvo biti majka, pa kad znate da je već dugo vremena proš otkako ste prevaziči posleporodjajnu krizu, znate da ste dovoljno snazni da i potencijalnu sledecu prevazidjete i da ce sve biti u redu. Važno je da u svemu što planirate imate podršku porodice i svojih bliskih koji će biti uz vas za sve nove obaveze i eventualne probleme koje budete imali, jer ćete tako lakše ući u novu trudnoću i sa manje briga je izneti.

Panični napadi su veoma su teški onome ko ih doživljava, a onima sa kojima živite, ponekad neshvatljivi, pa su neretko skloni da obezvređuju Vaš doživljaj koji panični napad nosi. Vaši simptomi su dobro poznati svima onima koji se suočavaju sa problemom poput Vašeg, sa "strahom od straha", kako bismo mogli nazvati bojazan da do napada opet ne dođe. Mnogi pacijenti se produžavanjem medikamentozne terapije na neki način "štite" od potencijalnog ponavljanja smetnji. Terapiju bi trebalo ukidati postepeno, samim tim što i sami kažete da ste se "navukli" na Xalol. Zato je preporučljivo da se, u ovom procesu postepenog odvikavanja, redovno tokom nekog vremena javljate profesionalcu (psihijatru) koji će postepeno dozirati smanjivanje leka i/ili psihologu sa kojim ćete, kroz psihoterapiju, olakšavati napetost potenciranu novom i za vas zastrašujućom, situacijom, koja je vezana za dobrovoljno "odbacivanje" odbrambene terapije. Verujem da biste se bolje osećali kada biste živeli bez obaveze da svakodnevno mislite o terminima za uzimanje lekova i da biste, ukoliko se pokaže da su lekovi sada nepotrebni, osećali mnogo više samopouzdanja i ličnog zadovoljstva. Zar to nije dobar razlog da pokušate da se oslonite na sopstvene psihičke snage, umesto na lekove? Napominjem da je preporučljivo praćenje od strane stručnjaka za to vreme, kako biste taj krizni period lakše savladali.

Poštovana Vesna,

Vaše pitanje ne sadrži dovoljno podataka na osnovu kojih bih mogla da imam jasniju sliku o tome da li ste do sada pokušavali da ostvarite neku vezu ili ste previše povučeni i na osnovu čega ste doneli zaključak da se do sada nije pojavio neko s kim biste mogli da budete u vezi. Ukoliko ste zatvoreni i stidljivi, možda ne dajete sebi dovoljno mogućnosti da upoznate osobu koja bi Vam odgovarala makar za pokušaj zbližavanja, ako ne za vezu. Možda se u krugovima u kojima se krećete ne nalazi odgovarajući tip ili profil mladića kakvog imate u svojim predstavama željenog partnera. Pogodno je da proširujući krug ljudi sa kojima se najčešće srećete, pokušate da promenite i proširite krug novih ljudi sa kojima tom prilikom možete da dođete u kontakt. Možda se tu nalazi neko zanimljiv? S druge strane, ukoliko imate specifična očekivanja od toga koga biste želeli za partnera, možda Vas ona ograničavaju samim tim što je veoma teško naći realnu osobu koja je ista kao ona iz vaših želja. Nekada nas krutost predstava i očekivanja o tome kakav je partner koga želimo dovodi u situaciju da u onima koje srećemo ne prepoznajemo potencijalne poželjne mogućnosti. Ukoliko Vaš problem nije ni u Vašoj stidljivosti, niti u preteranim očekivanjima, moguća su mnoga druga tumačenja vaše usamljenosti, o kojima bih mogla da komentarišem ukoliko biste mi dali malo više podataka o svom problemu. Hormonski poremećaj koji pominjete je veoma široka kategorija u koju spada mnogo različitih pojavnih smetnji. Ukoliko govorite o prevelikoj gojaznosti ili recimo o pojačanoj maljavosti, to verovatno može biti razlog za vaše povlačenje ili nesigurnost u kontaktima, ali sa samom činjenicom da još niste našli mladića za sebe, ne mora biti povezano.

Autogeni trening je priznata i veoma korisna metoda koja se veoma široko može koristiti kod neurotskih smetnji, pa i kod anksioznih i depresivnih stanja. Nemam informaciju o tome da se kod nas održava takav kurs, ali imate mnoštvo priručnika koji vas uvode u AT, koje su vema razumljive i za obrazovanog laika, pa se možete njima pomoći (iako verujem da ste do sada već takve priručnike i nabavili). Ukoliko smatrate da Vam nije dovoljno to što možete da pročitate, možda će Vam koristiti da se javite u neku od medicinskih ustanova za zaštitu mentalnog zdravlja gde ćete sa neuropsihijatrom/psihologom proći kroz osnovne tehnike AT koje ćete, naknadno sami, lakše primenjivati bez dileme da li to radite na pravi način.

Ako ste upoznati sa psihoanalitičkom teorijom, verovatno prepoznajete u Vašem problemu nešto što potiče iz Edipalnog perioda, odnosno jaku incestuoznu vezanost muškog deteta prema majci, koja se razrešava u prvim godinama razvoja i obično se ne pojavljuje u kasnijim godinama života, bar ne kao ovako otvorena potreba. Da biste razrešili ovaj problem, najbolji put je da se obratite psihoterapeutu psihoanalitičke orijentacije koji će Vam pomoći da razrešite ovaj, kao i druge probleme, koji verovatno postoje, a vezani su za ovaj prvi. Dobri stručnjaci ovog profila postoje na Klinici za zaštitu mentalnog zdravlja u Nišu. Samostalno rešavanje ovakvih teškoća je dosta teško jer podrazumeva duboki rad na sebi.

Postovana Biljana, 

Iako deca rastu u istoj porodici i, naizgled, istim porodičnim okolnostima, većina roditelja najćešće zapaža da su im deca sasvim različita, a nekada i «dva sveta», kao što Vi kažete. Mnoštvo faktora doprinosi formiranju karaktera, počevši od genetskog nasleđa, sazrevanja, do učenja koje svako dete prima na specifičan način. To što je Vaša starija kćerka nesamostalna u stvarima koje se tiču nekih aspekata njene lične higijene i okruženja u svojoj sobi, može govoriti o specifičnoj vrsti problema vezanoj za strah od prljanja i nečistoće. Ovaj strah je jedan od najranijih razvojnih strahova i obično se prevazilazi veoma rano i ne predstavlja problem kasnije tokom razvoja. Moguće je, međutim, da je zbog nekih Vaših vaspitnih principa (poput preteranog potenciranja čistoće, urednosti i sl.) došlo do fiksiranja devojčice na ovaj problem, pa je to samo refleksija dela vaših stavova koji su dramatično intenzivirani kod nje. Takođe, čak i ako Vi niste osoba koja preteruje sa navikama čistoće, ovakvo njeno ponašanje ukazuje na njenu povećanu potrebu za pažnjom, jer samim svojim ponašanjem, koje zahteva uvek povećani trud oko nje u odnosu na mlađu sestru, dobija više pažnje i važnije mesto u dinamici porodičnih odnosa. Nekada se deca boje da će odrastanjem izgubiti deo brige i ljubavi svojih roditelja, nekada zapažaju da se mlađoj braći ili sestrama poklanja više pažnje baš kada su mali i nesamostalni, pa to predstavlja osnov za regresivne oblike ponašanja. To što je dobar đak, samo ukazuje da je devojčica inteligentna i da realno ima sposobnosti da sagleda posledice svog ponašanja, ali ne znači da je emocionalno u stanju da se izbori sa tim, jer ovakva ponašanja uglavnom nisu svesna, već idu iz nesvesnih potreba. Vaša devojčica pokazuje emocionalnu nezrelost, a definitivno ima potencijala da koriguje svoje ponašanje, ali je potrebno potencirati njenu samostalnost i odgovornost, možda kroz poveravanje nekih dnevnih odgovnosti kako biste joj pokazali kako imate poverenja u nju i kako ćete je isto tako brižno voleti i kad bude samostalna i odrasla. Sve to treba raditi uz mnogo nežnosti i razumevanja, nikako uz kažnjavanje i prisilu. Možda je ipak za Vas i za nju najsigurnije da uz pomoć psihologa rešite ovaj problem što skorije i što efikasnije, jer postoji mogućnost da se ovakvo manipulativno ponašanje (ponavljam, koje je nesvesno) produži ili ponavlja u životu ukoliko se na vreme i na pravi način ne razreši.