Klinička psihologija – pitajte doktora

Gubitak deteta je veoma teška trauma koja često obeležava tok čitavog života i verujem da Vam je trebalo mnog snage da nastavite dalje, a posebno da budete "kao nekad". Iako ste naizgled nastavili sa svojim životom, očigledno da niste proradili dovoljno teret koji je na Vama. Kako u malom gradu zaista može biti problem da nađete pravog stručnjaka za svoj problem, verujem da ipak možete da u prvom većem gradu potražite stručnu pomoć jer antidepresive ne možete uzimati ni bez preporuke niti bez nadzora psihijatra, koji će tokom tog perioda i u razgovorima proći sa Vama problematične oblasti koje Vam zadaju najviše emotivnih problema. Znam da Vas održava ideja da ste potrebni deci, ali da biste njima mogli da date svoj emocionalni potencijal, trebalo bi da radite na prevazilaženju svojih problema, jer nije dovoljno da budete tu, već i da mogu da osete Vašu snagu i podršku. Zato bi snagom volje trebalo ne samo da fizički budete na mestima gde Vas porodica vodi, već da pokušate da se zainteresujete i nađete neko zadovoljstvo među bliskim i dragim ljudima, da uživate u toj deci koja rastu i da nalazite zadovoljstva i u partnerskom odnosu, kao i da svoje misli usmeravate na pozitivne sadržaje, da se uključujete u nove aktivnosti i da pokušate da sadržinski obogatite svoj život, a ne da budete mehanička žena koja će prosto da diše i postoji. Ukoliko osećate da to bez pomoći stručnog lica ne možete, potražite van svog mesta boravka, ako mislite da je tako bolje, nekog profesionalca koji treba, bar za početak, da Vam da oslonac i smernice i da Vas oslobodi sumornih misli.

Ovo nije pogodan način da se daju uputstva o primeni autosugestije. Da biste savladali te veštine, uputno je obratiti se psihologu ili psihijatru lično, kako bi Vas kroz nekoliko susreta osposobio da ovladate osnovnim pravilima autosugestije, ili se možete informisati kroz mnoštvo psiholoških "priručnika" koji detaljno obrađuju ovu temu na stotinama strana. Nesumnjivo ovladavanjem sposobnošću autosugestije, odnosno savladavanje tehnika autogenog treninga, ima mnogo prednosti u ovladavanju sobom i kontroli sopstvenog doživljavanja i ekspresije ponašanja.

Ideja da se obratite dečijem psihologu ili psihijatru nije loša, jer ima izgleda da se radi o emocionalno nezrelom dečaku koji možda i nije s Vaše strane dovoljno pripremljen za dolazak mlađeg brata, pa je ljubomora time uzrokovana, ili primećuje da je Vaša pažnja neravnomerno distribuirana između njih dvojice, što opet može podstaći "proteste". Obično je način da se prevaziđe ovakvo ljubomorno ponašanje podsticanje timskog porodičnog funkcionisanja, organizovanje dnevnih aktivnosti tako da deci poveravate "odgovorne" poslove, kojima ćete dati odgovarajući značaj, da Vam npr. nešto važno donesu iz druge sobe ili da na njih računate kada je u pitanju npr. provera termostata na frižideru, ili tako nešto, čime ćete pokazati njihovu važnost u skladu, naravno, sa njihovim uzrastom. Znate da je najbolja taktika da se najnemirniji đak u odeljenju postavi za kontrolora ponašanja, tada se i on oseća važnim i smiruje svoje ponašanje! Tako i Vi ovde treba sa dosta takta da pristupite ovom problemu, da preispitate da li ste i Vi možda povremeno doprinosili, manjkom svoje diplomatije, ovakvom ponašanju, pa da pokušate da i u svom i u ponašanju deteta/dece izazovete korekciju postupaka. Ukoliko ustanovite da to niste u stanju sami, potražite ipak stručnu pomoć jer će pasivnost po pitanju tog problema sada vrlo verovatno dovesti do produženja ili komplikovanja problema.

Potrebno je eliminisati sumnju na neke organske faktore koji mogu usloviti pojačanu potrebu za spavanjem, što ćete utvrditi posetom lekaru opšte prakse i elementarnim pretragama koje će pokazati da li postoji npr. anemija koja može imati kao posledicu preteranu pospanost. Ukoliko utvrdite da nema organskih uzroka, valja razmisliti o psihološkim razlozima. Često je pojačana potreba za snom, opet napominjem, ukoliko su isključeni organski faktori, pokazatelj otpora i "bežanja" od realnosti i obaveza, previše napornih odluka ili drugih pritisaka koje nam život može doneti. Ukoliko je to slučaj, potrebno je doći do suštine problema, jer se samo uzimanjem "razbuđivača" - energetskih pića i kafe, ne rešava koren, osnova problema. Zato je koristan rad sa psihologom, koji će pomoći u razrešavanju psihičkih konfilkata, a samim tim će se i potreba za snom smanjiti i dovesti u normalu. Vaše pitanje je neutralno formulisano, pa ne znam da li je to Vaš problem ili problem nekog Vama bliskog. Naravno da, ukoliko ovom prilikom pišete iz brige za neku drugu osobu koja previše spava, treba razmotriti i mogućnost da uzima sedative ili neku vrstu psihoaktivnih supstanci koje mogu izazivati pospanost, a da okolina i ne pretpostavlja da je to u pitanju. Ako je to Vaš lični problem, onda svakako znate i kakav je Vaš način funkcionisanja, a verovatno i koji bi mogli biti problemi koje je lakše prespavati, pa se valja njima pozabaviti.

Veoma često odnos dece prema hrani reflektuje neke druge probleme koje ne žele ili ne mogu da iskažu, a postoje u okruženju. Očigledno je da polazak u vrtić, gde ekstremno pokazuje da joj tu nešto smeta, treba da Vam bude signal da i kod kuće reaguje selektivnim uzimanjem hrane na nešto što joj ne odgovara. To može biti način da privuče Vašu pažnju, ukoliko doživljava da joj niste dovoljno ili nedovoljno kvalitetno posvećeni, ili ukoliko je u pitanju neki drugi faktor porodičnog funkcionisanja koji u njoj izaziva nesigurnost. Sigurna sam da svoje dete najbolje poznajete i da, ukoliko sada ne znate šta bi mogao biti faktor njenog otpora, to možete u narednom periodu da shvatite i pokušate da ispravite. Odbijanje hrane pre svega je pokazatelj njenog otpora. Čemu, to Vi procenite. Nasilno hranjenje nikako nije dobar model. Takođe, popuštanje svim njenim izmišljotinama po pitanju jelovnika, takođe nije preporučljivo, jer time detetu stavljate do znanja da su granice Vašeg dozvoljavanja svih njenih postupaka neograničene, što verovatno nije tačno. Ona kroz takve zahteve isprobava granice Vaše tolerancije (to deca rade od najmanjeg uzrasta) a Vi negde ipak morate da stavite tačku i da pokažete da je Vaša reč zadnja. To sve treba da bude blaga i diplomatska taktika, ali je važna zbog toga što se ponašanje i odnos roditelji-deca generalizuju i na budućnost, pa će i u perspektivi smatrati da može sve što kaže i poželi, što opet za nju nije dobro. Deca se osećaju sigurnijom pored roditelja koji su fleksibilni autoriteti, mnogo više nego pored preterano popustljivih i preterano demokratičnih roditelja. To opet ima dalje implikacije na formiranje njihove ličnosti. Dakle, kada je reč o Vašim postupcima sada, pokušajte da joj pružite dovoljno kvalitetne pažnje, zaokupite je kreativnim aktivnostima i navedete je da, zajedno sa Vama, roditeljima, pojede istu hranu sa objašnjenjem primerenim njenom uzrastu, na primer da će od tog i tog jela imati više snage, sjajniju kosu, jače zubiće... ili već nešto slično, a da uz obrok pričate o zanimljivim temama koje će doprineti da hrana sama po sebi ne bude toliko važna stavka u Vašim životima. Ovako ste se toliko fiksirali na problem hrane da je i njoj potpuno jasno da je to sredstvo kojim može da manipuliše. Ako odbija, ne insistirajte, ali ne pravite od toga ni scenu ni problem, prosto kao da se ništa bitno nije dogodilo, pa kroz par sati ponovite istu priču, sve vreme ne pridajući toliko značaja hrani, već kvalitetu vaših komunikacija.

I sami kažete da su se Vaše prethodne epizode psihičkih smetnji završavale oporavkom i ozdravljanjem posle relativno kratkog lečenja. Vi ste preosetljiva osoba, koja događaje u životu shvata dosta lično i burno na njih reaguje, ali to nikako ne znači da niste u stanju da uspešno podnesete obaveze koje nosi brak, niti izazove koje nosi trudnoća i odgajanje dece. Čak i ako istraživanja pokazuju da postoji veća verovatnoca od ponavljanja epizoda psihičkih bolesti u trudnoći a osobito posle porođaja kod žena koje su imale smetnje ranije, to ne znači da ste Vi sigurno predodređeni za to - govorimo samo o statistici. Dakle, koliko shvatam, Vi uspešno obavljate svoj stresan posao, iako vam to ne pada lako - nisu Vaši kapaciteti toliko slabi koliko ih nekada vidite. Ipak, ukoliko se rešavate na trudnoću, korisno je da u periodu planiranja i praćenja trudnoće budete pod nadzorom psihijatra koji bi Vam pomogao da sa manje straha i stručnom pomoći iznesete ovaj, za većinu žena manje ili više sresan period. Ukoliko i van planiranja trudnoće osećate da ne možete sami da izađete na kraj sa svojim promenama raspoloženja, potražite stručnu pomoć već sada u ordinaciji psihologa ili psihijatra, kako biste time olakšali suočavanje sa svakodnevnim frustracijama i radom na sebi očvrsli svoje kapacitete za prevazilaženje novih životnih prepreka.

Nesanica upravo izaziva simptome koje ste naveli, tako da je jedno od rešenja da se obratite psihijatru da bi blagom medikamentoznom terapijom omogućio da se Vaš organizam odmori i detoksikuje, a time i pripremi za svakodnevne fizičke i intelektualne napore. Jasno je da niste u stanju da učite kada ste već konstantno umorni. Ne znam kakve metode učenja primenjujete sada, pa time ne mogu ni da komentarišem koje bi metode  bile pogodnije, ali je prioritet da fiziološki obezbedite svom organizmu dovoljnu količinu odmora, kako bi bilo koja metoda bila efikasna. Ukoliko niste pristalica lekova, a niste pomenuli da li ste se već javljali lekaru za pomoć oko ovog problema niti da li ste nekada uzimali lekove u tom cilju, možete pokušati sa biljnim preparatima kojih ima u izobilju, a mnogi upravo pomažu u opuštanju i regulisanju sna. Takođe, neophodna je relaksacija pred spavanje, dakle, bavljenje stvarima koje Vas opuštaju kako biste lakše utonuli u san, ili uzimanje lagane hrane ili napitaka (toplo mleko, blagi čajevi) koji neće dodatno razdraživati Vaš organizam pred period odmora. Ukoliko ste pušač, istraživanja takođe pokazuju da nikotin deluje na ometanje procesa uspavljivanja, pa i o tome treba voditi računa. Možda će neke izmene u pravcu zdravijeg načina života bar delimično doprineti rešavanju ovog problema. Ukoliko to ne bude dovoljno, ipak se obratite lekaru koji će Vam medikamentima olakšati ovaj, ne tako teško rešiv, problem.

Nije retkost da se psihoseksualni identitet formira na način koji ne odgovara ustaljenim predrasudama o heteroseksualnom izboru partnera, i to je najčešće izvor brojnih problema za osobu koja se na takav način orijentiše, jer podleže brojnim osudama i socijalnim pritiscima. Većina ljudi homoseksualne orjentacije, posebno oni koji žive u manjim sredinama, skriva je, veliki broj stupa u brakove i uzgaja decu, sve vreme samo kao masku i pokriće za ono što sredina od njih očekuje. Po svemu sudeći, i Vaše ponašanje je do sada bilo tome slično. Iako nije lako suočiti se sa svojom različitošću i podneti odgovornost njenog javnog priznavanja, najmanje što možete za sebe da uradite je da se povežete sa nekim LGBT udruženjem u svom okruženju, i po mogućstvu porazgovarate sa psiholozima koji u takvim udruženjima upravo rade sa osobama koje imaju iskustva sa LGBT osobama i njihovim problemima. Uostalom, i same osobe koje su u ovim udruženjima, mogu Vam pomoći da shvatite koji su bili načini na koje su oni rešavali svoje probleme. Ukoliko je, pak, samo pitanje doživljavanja sopstvenog pola, odnosno ako nije reč samo o homoseksualnoj orjentaciji već o ideji za promenu pola, prvi korak je obraćanje neuropsihijatru koji bi trebalo da proceni Vaš mentalni status jer je to preduslov za bilo koju potencijalnu intervenciju promene pola. Budući da je Vaše pismo nedorečeno, a obe opcije su vezane za pitanje seksualnog identiteta, tarapeut bi Vam mogao pomoći da ustvari prvo definišete svoj problem kako biste dalje postupali u pravcu njegovog rešavanja.

Ideja o posredovanju nije loša, iako je to uglavnom već prevaziđeni način povezivanja ljudi koje su (uglavnom uspešno) praktikovali ljudi iz generacija Vaše babe i dede, kao i oni pre njih. Međutim, taj način nije sasvim iskorenjen jer i danas ima stidljivih osoba oba pola kojima je potrebna pomoć u ostvarivanju takvih kontakata. Nema pravila kako će neka devojka reagovati na ovakav starinski običaj - može ga sasvim lepo prihvatiti, ali i odbiti ukoliko ona sama nije stidljiva i ukoliko smatra da to nije način da se nađe partner za život. Zbog toga nije na odmet da se pre ovakvog postupka malo i raspitate o kakvoj je devojci reč. Ukoliko je i sama stidljiva i povucena, veća je mogućnost da će prihvatiti makar da Vas upozna, a o planovima za ozbiljniju vezu i brak se može dogovarati i kasnije kada se posle upoznavanja oboje odlučite da li jedno drugom odgovarate. Možda je bolje ne ići odmah sa bračnom ponudom koju bi tetka kao glasnik trebalo da prenese, već samo sa ponudom za upoznavanje i izlazak. Kad budete nasamo sa tom devojkom, a kažete da niste stidljivi kada ste sa devojkom nasamo, lakše ćete joj sami reći kakvi su Vaši planovi i želje. Ukoliko se jedno drugom ne dopadnete dovoljno da biste mogli ostvariti bračnu zajednicu, a to ćete znati tek kada se malo bliže upoznate, i dalje imate mogućnost da ugovorite (preko tetke, drugih rođaka ili već na neki treći način) viđenje sa još nekim devojkama. Simpatija iz viđenja nije dovoljna da biste znali da li Vam se ona dopada kao ličnost, pa zato bračnu ponudu odložite bar za drugi sastanak, ukoliko se u prvom ispostavi da je ona zaista onakva kakvom ste je zamišljali.

Pojedinci s dijagnozom ovog poremećaja ličnosti imaju osećanje grandioznosti u vezi s ličnom važnošću (što se može iskazivati kao preterano naglašavanje svojih postignuća i talenata), dok su u isto vreme jako osetljivi na kritiku.

Gotovo da nemaju mogućnost saosećanja s drugima, a češće su zaokupljeni pojavom nego sadržajem. Pokazuju osećaj grandioznosti, bilo to fantaziranje ili iskazivanje manirima, iskazuju potrebu da im se divi, i manjak saosećanja koji počinje u mlađem odraslom dobu. Zaokupljeni su fantazijama o neograničenom uspehu, moći, izuzetnosti, lepoti i idealnoj ljubavi.  Oni veruju da su posebni i jedinstveni i da ih mogu razumeti samo osobe visokog statusa, a uz to iskazuju jaku potrebu da im se drugi dive. Iskazuju nerazumna očekivanja podilaženja i automatskog slaganja s njihovim stavovima.

U interpersonalnim odnosima pokazuju eksploatatorski odnos na štetu drugih osoba. Nedostaje im mogućnost saosećanja; često misle da im drugi zavide i da su ljubomorni na njih. Često imaju arogantni nastup.

Pokazuju poremećaje raspoloženja. Uglavnom se radi o depresiji i depresivnim raspoloženjima. Preokupiranost vlastitom pojavom izuzetno je izražena. Osim toga, javlja se i problem somatizacije.  U lečenju se koristi individualna i grupna psihoterapija, iako se, kao osobenost karaktera, koja se formira u detinjstvu i ranoj mladosti, mogu postići manje korekcije, ali ne i izmena glavnih karakteristika.

Pitanja vezana za upotrebu i dejstvo lekova namenjene su psihijatru i o tome kao klinički psiholog ne mogu da se izjašnjavam. Pretpostavljam da će hirurg koji izvrši operaciju Vašu drugaricu uputiti na dalji tretman relevantnom stručnjaku koji će dalje pratiti njen oporavak, verovatno i psihijatru, jer je poznato da oboljenja štitne žlezde imaju i dejstvo na psihičko funkcionisanje, ali je i dužina oporavka, pa i vreme potrebno za stručno praćenje individualno i vezano za mnoge karakteristike operisane osobe, o čemu će odlučivati nadležni stručnjak. Za detalje koji Vas interesuju predlažem da pitanje preusmerite psihijatru koji će u skladu sa svojim kompetencijama moći da Vam pruži traženi odgovor.