Dečija i adolescentna psihijatrija – pitajte doktora

Postovani, fizioloske promene koje pominjete ocekivane su i koincidiraju sa pubertetom i tada su hormonskog porekla. Ukoliko vodi racuna o licnoj higijeni i ishrani, poseban lekarski pregled nije neophodan. Pojava akni (bubuljica), regiona izrazitog crvenila, svraba ili "pucanja" koze, mogu biti razlog za javljanje dermatovenerologu. Druge telesne tegobe trebaju biti sagledane od strane pedijatra, a psihicke od strane decjeg psihijatra. Naravno, ukoliko se pojave.

Postovana "ocajna" mama, Dva puta sam morao da se vracam na pocetak pisma da proverim koliko vas sin ima godina. Prvi put, kada ste napisali da niste mogli da ga naterate da uci pa ste mu uzeli profesora (ucinilo mi se da se radi o osnovcu), a drugi put kada vam je rekao da treba da gledate stvari sa lepse strane (tada mi se ucinilo da je mnogo stariji jer vam je udelio savet). Cini se da sva tri muskarca imaju zamerku na vase ponasanje. Najstariji vam zamera na nedavanje podrske i nevericu u ispravnost vaspitnih metoda koje bi primenio (pa se umesto na vaspitavanje dece skoncentrisao na posao). Stariji sin vam zamera za "smaranje" i "koluta ocima" kada sa njim razgovarate (nejasno je da li zamera za procenu trenutka kada mu se obracate ili na nacin ili na sadrzaj). Najmladjeg "drma" pubertet (sto naslucujem znaci konflikt oko onog sto se trazi i onoga sto se dopusta). A vi pri tome niste ponudili nikakav predlog sta cete Vi uraditi povodom toga. Ja se pitam kome cete da se pridruzite, a kome postaviti granice? Koliko jos vremena treba dok vi i suprug utvrdite da li je problem u njegovom odsustvu ili vasem popustanju i da li cekate da samo jedan promeni taktiku ili da se napokon udruzite? Trougao u kome se nalazite vi, suprug i vas sin, da je mu moc koju adolescenti koristeupustajuci se u rizicne situacije. A moc izgleda potice upravo od roditelja koji ne igraju za isti tim vec utvrdjuju ko je napravio veci propust. Podsmevanje starijeg sina nije za podcenjivanje, jer se prolaskom vremena postaje sve manje jasno ko je roditelj. Sa druge strane, i roditelji se stalno trebaju pitati koliko njihovo "dete" ima godina. Adolescentu od 17 god. veoma je vazno sta misle njegovi vrsnjaci i da li se uklapa u drustvo. Misljenje roditelja postaje sve manje vazno u tom periodu, pogotovo ako netakticno insistiraju na ogranicenju slobode kretanja i govora. Svojim nastupima sve se vise pretvaraju u cangrizave komsije, a sve manje ostaju tacke oslonca i poverenja. To ne mora biti pravila, ali se isuvise cesto ponavlja. Zaboravlja se da je komuniciranje moguce kada su ljudi spremni na to (pogotovo adolescent). Da li uspevate da naterate nekoga da vas slusa dok govorite? U vasem slucaju, vi insistirate na razgovoru i obecanjima, a nejasne su konsekvence za ono sto vas sin cini (los uspeh, laganje, skitanje itd.). Sa druge strane treba odvojiti sta je njegovo ponasanje, a sta tudje ("valjanje trave", pijenje itd.), jer ocigledno da nije sve njegovo. Time se odvaja rizicno ponasanje od vrsnjackog uklapanja. Rad na poverenju podrazumeva i da jasno stavite do znanja protiv cega Vi jeste (ako pusi, da to moze van kuce, da prestane sa podsmevanjem roditeljima itd.), ali ne i citanje njegovih beleski i iznova proveravanje da li se drogira uprkos sto vam je receno da to ne radi i sto ste i sami uvideli testiranjem Verujem da testiranje niste uradili bez saglasnosti sina. Ocaj kao da dodje prirodno stanje u nemoci. Da li vi sve cinite da budete nemocni? Ukoliko se slazete samnom, onda je to neocekivan odgovor. A ako se ne slazete, pitam se sta mozete kao porodica ali i svako pojedinacno da ucinite da bi se odnosi promenili. Predlazem porodicni sastanak na kome ce se utvrditi nova pravila i ukazati na moguce konsekvence za nepridrzavanje pravilima. Ukoliko zelite da vas neko postuje, morate se tako i ponasati!

Postovani, Kao prvo saucesce! Smrt deteta je prirodna nelogicnost i na skali stresnih zivotnih dogadjaja u skoro svim kulturama je na prvom mestu. Porodici je potrebna velika snaga da se adaptira na takav gubitak i krene dalje i ponovo prosiri porodicu, zbog cega vam cestitam! Vasa devojcica je imala 6 godina kada joj je brat umro, sto znaci da nije bila "jako mala". Tu i sledecu godinu zivela je zajedno sa vama u atmosferi gubitka, od kojeg niste morali da je stitite jer sa punih 5 godina deca znaju da prave razliku izmedju stanja biti ziv i biti mrtav i da lil se neko vraca ili ne. Takodje, imaju uveliko razvijenu emociju zaljenja. Atmosfera u kojoj se gubitak prikriva, odnosno ne tuguje se otvoreno onda kada bi to trebalo da se cini, moze stvoriti osecanje nesigurnosti strepnje i kod odraslih, a kamo li kod dece koja tek sklapaju mozaik socijalno adekvatnih emocionalnih reakcija. U osmoj godini njenog zivota, nakon polaska u skolu i adaptacije na zahteve skole i vrsnjackog druzenja, nailazi vest o bebi. Mnogo vaznih dogadjaja, a tako malo mogucnosti da se na bilo koji nacin kontrolisu od nekog ko ima samo 8 godina. Odvajanje od roditelja da bi se uvezbala samostalnost jer dolazi na svet neko ko ce spavati u istoj sobi sa njenim roditeljima, samo je kap koja je mozda prelila casu da se zabrinutost i otvoreno pokaze. Svakako da njene godine pokazuju da je vreme samostalnosti uveliko zapocelo, ali u ovom slucaju ona se mora uvoditi postepeno i sa mnogo takta. Zajednicki relaksirajuci rituali pred uspavljivanje, sa postepenim snizenjem aktivnosti, "carobne lampice za isterivanje strahova" koje mogu da svetle svu noc, uz vasu takticnost u ohrabrivanju i nagradjivanju hrabrosti, svakako ce doprineti da i vi pobedite vase strepnje i nestrpljivost. Pomoc psihologa i decjeg psihijatra vam je ionako pri ruci ukoliko zatreba.

Postovani, Kombinacija motornog i glasovnog tika, svakako da zasluzuje paznju i kontinuirano pracenje. Ukoliko kombinacija tikova nije opservirana tokom ambulantnog pregleda, predlazem da napravite video snimak u dogovoru sa vasom devojcicom. Dva su razloga. Prvo, moze se iskoristititi u sto kompletnijem medicinskom pregledu, a kao drugo, od koristi je u primeni specificnog HRT terapijskog programa (Habit Reversal Therapy) o kome mozete naci ponesto i putem interneta. Obzirom da je pogorsanje nastalo od pre nekoliko dana, predlazem da ponovite pregled kod decjeg psihijatra. Ono sto meni ostavlja nejasnocu i pored zaista detaljne istorije problema, su najmanje 3 nelogicnosti. Prva, da se kombinacija slozenog motornog tika kako ste ga opisali sa jednostavnim glasovnim tikom opise kao zdravo stanje. Nije mi jasno zasto je detetu ukljucena terapija ukoliko je receno da je zdravo i da ne obracate paznju, uz odlazak svakih 15 dana na lekarsku kontrolu. Ukoliko nema indikacije, nema ni terapije. Takodje, nije mi jasno sta joj to govorite (a nije upozorenje) iako je savet lekara bio da ne obracate paznju na tikove dok ih ona ima, bez obzira koliko vas oni uznemiravaju? Akutno pogorsanje, (koja se kod tikova smenjuju sa poboljsanjima), kao i navedene nelogicnosti, razlog su zbog kojih treba napraviti kontrolni pregled i otvoreno razgovarati o navedenim nelogicnostima i daljem nastavku tretmana i prognozi.

Postovana. Vase pitanje pocinje sa "da dodam jos" iz cega naslucujem da tekstu koji ja citam prethodi jedan deo. Odgovoricu vam na ovo cime raspolazem. Porodicna situacija koju ste opisali najblize odgovara jednoj prolonigaranoj porodicnoj krizi. Kriza sama po sebi predstavlja situaciju kada jedan sistem (individua, porodica, grupa, pa i drzava), nisu u stanju da na novonastale zahteve (unutrasnje ili spoljasnje) odgovore adekvatnom adaptacijom, vec se preduzimaju razliciti i neefikasni obrazci ponasanja koji su u proslosti bili uspesni, ali i u drugoj zivotnoj situaciji i porodicnoj fazi. Kada se kriza prolongira stvaraju se uslovi za pojavu simptoma kod nekog od clanova sistema. Otuda depresija vaseg supruga nije za cudjenje. Medjutim, dve stvari predstavljaju relativno povoljne okolnosti u krizi. Prvo, naslucujem da se radi o reaktivnoj depresiji (povezanoj sa zivotnim dogadjajima) i adolescencija sina koja sama po sebi jeste period borbe za autonomijom i individualizacijom. Reaktivna depresija kao stanje tzv."naucene bespomocnosti" nije stanje pogodno za trazenje posla, jer covek istovremeno ne moze biti i bespomocan i tragac. Jedno je stanje pasivnosti, a ovo drugo aktivnosti. Odricanjem od jednog stanja prihvata se drugo. Pitam se sta je to potrebno da se vas suprug i vi odreknete jednog da bi prihvatli drugo. Antidepresivi i/ili akcija, traganje za resenjima koje ste primenjivali kada je nije bilo depresije kao protivnika? Prevazilazenje individualne, bracne i porodicne krize koje su se poklopile, zahteva nastavak individualnog tremana u koji je vas suprug ukljucen, ali i ukljucenje oba partnera, pa i cele porodice u bracno i porodicno savetovanje, gde bi svako mogao izneti svoja osecanja, stahove i snage vase porodice u prevazilazenju krize. Licno, bavio bih temom: Sta se sve desavalo u vasim zivotima i sta ste sve cinili kada je bilo manje depresije i krize u vasim zivotima?

Postovana mama. U svojoj praksi, sa ovakvim problemom sam se najcesce susretao kada je porodcia organizovana tako da tata naporno radi, a mama vreme provodi u kuci radeci kucne poslove, cuvajuci decu ili joj je posao vezan za kucu. U takvim prilikama postavim pitanje kako bi se roditelji ponasali (posebno mama), kada bi od sledeceg ponedeljka mama morala na posao van kuce? Sta bi sve uradili da se na tu situaciju prilagode kao porodica? Sto se tice ponasanja decaka, vazno je kako on dozivljava odlazak u obdaniste, ali je vazno (mozda i vaznije) kako vi reagujete kada on histericno place. Da li vase reakcije pomazu da se on adaptira ili da uvek pokaze isto ponasanje koje ga "spasava" od razdvajanja. Kao ohrabrenje neka vam je na umu da se radi o prolaznom stanju, a ne mentalnom poremecaju, koje se prevazilazi uz vise hrabrosti i odlucnosti, ali i znanja razvojnim potrebama petogodisnjaka. To, kao i 'trikove' u pripremi deteta, relaksaciji, motivaciji i nagradjivanju pozeljnog ponasanja predlazem konsultaciju sa psihologom obdanista i samim vaspitacicama koje svojim iskustvom mogu veoma pomoci u dobroj adaptaciji. Ukoliko dete pokazuje i druge psiholoske smetnje (povisena anksioznost, strahovi, nersapolozenje, odbijanje hrane, poremecaj spavanja itd.), potrebno je potraziti i pomoc decjeg psihijatra.

Batine spadaju u lose postupanje i fizicko zlostavljanje deteta. Sa druge strane desetogodisnjak je sve manje dete a sve vise kompleksna individua sa kojom takav pristup visestruko pogorsava stvari (o tome mozete citati u tekst "Da li su batine iz raja izasle", na ovom sajtu). Sa batinama se mora prestati pre nego se zapocne bilo kakvo savetovanje! Uopste, bilo kakvo kaznjavanje ima privremen uticaj na izmenu ponasanja, pogotovo ako nije propraceno pozitivnim potkrepljenjem kada nastupi pozitivna promena. Trajni efekt ima samo ponavljano nagradjivanje dobrog ponasanja. Reci kao sto su "mangup...izludjuje..." nose predznak negativnog opazanja decakovog ponasanja. Negativno opazanje, povlaci negativne emocije i reakcije, A na negativne reakcije roditelja, dete ne odgovara na pozitivan nacin. To stvara zacarani krug negativnih reakcija koje u trenucima bespomocnosti roditelja kulminiraju losim postupanjem i nasiljem nad detetom. I to se mora zaustaviti i prekinuti! Sto se tice konkretno problema, potrebno je napraviti ponasajnu (bihejvioralnu) analizu kada se ispustanje stolice desava, u kojim situacijama, sta im prethodi, na koji nacin se to ponasanje odrzava (sta izaziva da se to ponovi), koje su konsekvence (da li ucestvuje u ciscenju i pranju umazanog vesa). Kontrola defekacije (sfinktera) je vestina koja se usvaja u ranom psihomotornom razvoju. Da bi se govorilo o psiholoskim uzrocima, moraju se iskljuciti organski i dijetetski. Dakle, potreban je konsultacija i pregled pedijatra koji ce dalje indikovati eventualne druge preglede i rezim ishrane. Psiholoski razlozi leze u problemima obuke praznjenja creva i kontrole misica koji regulisu voljnu defekaciju. Ukoliko je obuka bila neuspesna potrebno je pozabaviti se onim delovima obuke koji nisu dovrseni. Drugi razlog lezi u emocionalnoj sferi i reagovanju na akutni ili hronicni emocionalni stres. Akutni stres, pogotovo kod hiperaktivne i nespretne dece dovodi do razgradnje vec stecenih funkcija kontrole ispustanja stolice. Treci razlog moze lezati u ispoljavanju protesta, i karakteristican je za decu koja su uspesno savladala obuku, ali koja svojim postupcima (koji izazivaju veliku paznju roditelja) ostvaruju komunikaciju sa direktivnim i nadredjujucim roditeljima ispoljavajuci tako bunt i potrebu za vecom fizickom i psiholoskom autonomijom. U svakom slucaju radi se o problemu koji zahteva konsultaciju sa strucnjacima (pedijatrom i decjim psihijatrom) i porodicno savetovanje. I naravno prestanak kaznjavanja. Nijedan medicinski i psiholoski problem nije izlecen batinama!

Postovana gdjo Ksenija,Vase pismo je dobar primer kako roditelji uspevaju da pogorsaju odnose onda kada je potrebno da se oni poboljsaju. Vasa i tatina Zora pokazuje da ima problem (strah) od odvajanja od sigurne mame i sigurnog mesta (kuce), a roditelji upiru prstom jedan u drugog iznad njene glave da bi razresili problem. Resenje postaje onda problem, pa tako od jednog sada postoje dva. Da li je tako bilo i dok ste bili zajedno? Da li je to bio i ostao odnos zasnovan na dilemi "ko je u pravu i ko je kriv" kada dete ne pokazuje zeljene osobine i ponasanje za ocekivanja roditelje. Mozda ste oboje u pravu, ali ne vidim kako ce od toga Zori biti bolje. Pitam se sta biste radili kada bi Zorino ponasanje postalo gore? Dakle, kako da uplasenoj Zori pomognu roditelji koji imaju veliku moc da stvari pogorsaju? Verujem da cete kao mocni ljudi naci nacin da ukoliko stvarno zelite da joj pomogne to i ucinite. A ako vam se zuri u tome, vi pocnite odmah. Otvoren razgovor izmedju roditelja o tome sta se dogodilo izmedju dva kriticna vikenda bi za pocetak bio koristan. Ne insistirajte da vam to isprica dete ukoliko ne zeli, jer mozda i nema sta da se isprica. Mozete joj ponuditi da nacrta svoj strah i isprica kako se desilo da je strah napadne. Sposobnost roditelja da zajednicki resavaju probleme na drugaciji nacin u vasem slucaju moze biti problem, ali ako i to pokusate radoznao sam da saznam sta se promenilo i u Zorinom ponasanju. Ukoliko posle vaseg zajednickog promenjenog pristupa u pomoci detetu i dalje smatrate da treba prodiskutovati nastalu situaciju, da je dozivela traumu ili da njeno ponasanje ima nekakvu funkciju regulatora roditeljskih odnosa, mozete me potraziti u Dnevnoj bolnici za decu i omladinu Klinike za mentalno zdravlje u Nisu.

Postovana zabrinuta mama, u vasem "pitanju" ima vise odgovora nego pitanja. Pitam se sta biste Vi odgovorili kada biste procitali pismo sledece sadrzine: "Radi se o decaku od nepunih deset godina, vredan ucenik, bavi se sportom opsednut je fudbalom, svoje emocije jako tesko ispoljava na sve sto mu ne odgovara reaguje veoma burno i histericno. Vrlo tesko uspostavljam kontakt sa njim, deluje mi veoma odsutno, u skoli je popustio. Nikada nisam vrsila pritisak na njega. Razmazen jeste, inati se dugo i tvrdoglavo. Veoma smo zaposleni i ja i suprug. Zabrinuta mama." Ako bih i dao svoj komentar rekao bih da meni ne zvuci fer kada roditelj kaze da je dete razmazio, a zatim se zali na ponasanje svoga deteta. Pogotovo ako su se pridrzavali stereotipa: "prvo, pa musko". Dete se ponasa upravo onako kako su ga roditelji i naucili, i izgleda da se sa pravom ljuti sto im sada to ne odgovara. Tada ni depresivnost nije iskljucena jer dete biva bespomocno zbog zbunjujucih poruka koje prima od odraslih. Drugo, naslucujem iz vaseg pitanja da su rad i uspeh u poslu visoko cenjeni u vasoj porodici i da se na osnovu toga rangira i vrednost clanova porodice. Ukoliko je tako, pretpostavljam da imate dozivljaj da se vase osobine na vase dete nisu primile, a sto bi se moglo i ocekivati ako ste zbog prezauzetosti svoje odsustvo nadoknadjivali pokajnickim podmicivanjem poklonima. Takav pristup ne uci dete pozitivnim osobinama, vec samo umiruje savest roditelja, koji se vremenom cude kako dete nije steklo njihove osobine. Promena takvih navike i pomenutih vrednosti, i nudjenje vise kvalitetno provedenog vremena sa decakom, ali i uvodjenje jasnih kucna pravila uce dete da u zivotu postoje posledice za negativno ponasanje, ali i nagrade za pozitivno. Verujem da ce on to znati da postuje i uzvratiti onakvim ponasanjem kakvo od njega i ocekujete. Nagradjivanje bez postovanja pravila uce da se pravila i ne moraju postovati.

Postovana gospodjo, pokusaj samoubistva u medicini i psihijatriji predstavlja najurgentnije stanje. Takav dogadjaj, ma sta da stoji kao njegov uzrok i povod, morao bi biti ALARM za okruzenje u kojoj se osoba nalazi koje treba da mobilise snage za drugacije odnose. Na porodica je najvece iskusenje promene, ali joj drustvo daje podrsku delegirajuci joj strucno lice kao pomoc, ali glavni kreator promene ostaje PORODICA. Zato mislim da promena doktora nece doneti promenu odnosa, vec angazovanje cele porodice u radu sa psihijatrom. Pre svega zbog cinjenice da problem ne mora biti u detetu ili adolescentu koja pokusa samoubistvo (i najcesce nije), vec u RELACIJI (najcesce porodicnoj) koju dete ili adolescent ponasanjem pokusava da regulise. Tipicno, adolescent koji pokusa samoubistvo pokazuje znake depresivnosti: depresivno raspoloženje (tuga), gubitak interesovanja i radosti, smanjenu energiju (brzu zamorljivost i smanjenu aktivnost), a u radu sa porodicom se kao redovne otvore teme jaka KONTROLA ponasanja adolescenta i neuspesna borba adolescenta za vecom nezavisnoscu, medjusobno emocionalno udaljavanje, i naglaseno stereotipno shvatanje ULOGA MUSKOG I ZENSKOG POLA od strane roditelja. Depresivnost nastaje kao posledica niza po osobu nepovoljnih dogadjaja nad kojim ona nema kontrolu sto uslovljava pojavu tzv. naucene bespomocnosti. Hronologija "bespomocnosti" u slucaju vase kceri je evidentna: preseljenje, bes koji se ne sme ispoljiti, pozicija slabijeg i neprilagodljivog u odnosu na "zlatnog" mladjeg brata, neuspeli pokusaj ukljucivanja u vrsnjacko drzenje (druzenje sa drugaricama u "skolskom" prekida ljutita majka na bicikli uz zadovoljstvo bezpogovrnim povinovanjem devojcice). Na skali stresnih zivotnih dogadjaja adolescenata ove situacije zauzimaju visoke pozicije. Pitam se da li se ona jos uvek druzi sa pomenutim drugaricama, obzirom da ste vi procenili da je jedino ona "manja" od njih? Kulminacija je usledila ispijanjem 50 tableta (!) sedativa. Cijih? Kome je to u vasoj kuci potrebno 50 tableta za smirenje? Ko bi to imao problem u vasoj porodici kada vasa kcer ne bi imala problema? Da li ona svojim ponasanjem spasava nekog od velikog uznemirenja za koje su bile potrebni sedativi? Ovo su pitanja koja se, priznacete, sama namecu. Nezadovoljstvo koje opisujete kod vase kceri odlaskom kod psihijatra, dozivljavam kao nastavak hronologije bespomocnosti. Ona se protivi, ali je nemocna, kao i psihijatar koji ne moze imati uticaja na nekoga ko nema motiv da saradjuje. A uticaj se stvara kroz dobar odnos. Ja predlazem da nakon ove pauze vi i suprug predlozite kcerki da kao porodica odete kod njenog lekara i da tako nastavite dalje vidjanje sa njim. Mozda bi i vas suprug bio za to, jer nisam bas siguran da je i on srecan u situacijama kada dogovor izmedju njega i kceri vi ponistite i ljutito na bicikli odjurite da ispravite njihove "greske". Porodicno savetovanje ce vasoj kcerki pomoci da sebe vise ne dozivljava kao krivca za sopstveno stanje, jer kao psihijatar imam prilike da se uverim da se odlazak kod psihijatra cesto dozivljava kao kazna, pogotovo ako je osoba na to prisiljena. Obzirom da je doslo i do pozitivne promene u njenom ponasanju, mislim da su ona i psihijatar ucinili sa svoje strane mnogo. Ostalo je da to ucine i oni koji tu pozitivnu promenu mogu jos vise mogu da ojacaju. Da bi neko bio komunikativan i pricljiv, potrebno je da ima snazan dozivljaj da je saslusan i uvazen. Ali ako se jednom zahteva bezpogovorna poslusnost, a drugi put pricljivost, tu otvorenoj komunikaciji nema mesta. Srecno

Interesantno je da sto je pitanje krace, ono zahteva duzi odgovor. "Hiperaktivno dete" je, na zalost, u danasnje vreme vise moderna fraza, nego opis ponasanja deteta. Upotrebljava se za sve i svasta. Klinicki, hiperkineticki poremecaj obuhvata veoma usko polje ponasanja deteta i ima svoje jasne dijagnosticke parametre. Ali izmedju ovih dveju kategorija (one rasprostranjene u narodu i one koju decji psihijatri koriste), velika je razlika. Pravi hipirekineticki poremecaj evidentan je od najranijeg uzrasta ("jos u stomaku nije mirovao..cim je prohoda odmah je i potrcao...usta ne zatvara...itd.") i ima sveprozimajuci socijalni aspekt (u svim nedovoljno strukturisanim socijalnim situacijama), a pracen je poremecajem paznje i impulsivnoscu. Ova deca cesto cine nestasluke koji su vise odraz nepromisljenosti i neplanskog ponasanja, nego namere. Kod pojedine dece se moze uociti i motorna nespretnost (trapavost), a neretko i mucanje ili tikovi ili se ovi znaci naizmenicno pretacu sa hiperaktivnoscu. Veliki rizik za nastanak ovog poremecaja nosi medjuigra dva vazna faktora. Genetike i uticaj okoline. Uticaj gena je nesumnjiv, ali ni uticaj okoline nije zanemarljiv. Poremecaj ima odredjni korelat i u nalazima elekticne aktivnosti mozga (EEG) u takozanom poremecenom odnosu beta-teta mozdanih talasa, kao i biohemizmu mozga. I na kraju, lekovi i specificna bihejvioralna terapija imaju snazan efekat na promenu ponasanja deteta. Hiperkinetski poremecaj treba ozbiljno shvatiti, imajuci u vidu i posledice koje za sobom nosi kako za razvoj deteta, tako i za kvalitet zivota porodice i na kraju i posledice po drustvo, jer u odraslom dobu, nelecene osobe imaju velikih problema u organizaciji svog emoconalnog, porodicnog, drustvenog i profesionalnog zivota, uz kalemnjenje drugih psihijatrijskih poremecaja kao posledice nacina zivota. Zbog toga, oprezno sa dijagnozama i etiketama jer bez konkretnog opisa sta se podrazumeva pod hiperaktivnoscu. Predlazem da se konsultujete sa decijim psihijatrom o tome sta se ocekuje u ponasanju deteta od 2,5 godine (koje je tada dominantno motorno aktivno), ali i da proceni da li se radi o hiperkinetskom poremecaju ili o ocekivanoj istrazivackoj i stimulativnoj aktivnosti deteta odgovarajucoj za uzrast, ali u okolnostima snizene tolerancije roditelja na takvo ponasanje deteta. Ovo poslednje cak moze biti i vazan pokretac hiperaktivnog ponasanja deteta, jer paradoksalno pokrece dete na jos vecu aktivnost umesto da je umiri kao sto to roditelji ocekuju kada izgovaraju "smiri se...pasces..nemoj to da radis...ti si nemoguc...puci ce mi glava od tebe''. Zvuci poznato, zar ne? Srdacan pozdrav.

Postovana, opisali ste svoje dete kao uzbudljivo i pozitivno, ali sa negativnim burnim reakcijama, koje vi dozivljavate kao "izmicanje" ponasanja deteta "iz ruku". Iako se sintagma "dete mi izmice iz ruku" koristi kao postapalica, ona na metaforican nacin zaista verno objasnjava potrebu roditelja da kontrolisu ponasanje svoje dece, pa i fizicki (rukama). Najuspesniji nacin da neuspesno vaspitavate dete je probati mnogo razlicitih prilaza. Cini mi se da sam o tome vec pisao, da roditelji mogu probati hiljadu razlicitih vaspitnih stilova, ali onda takvo resenje postaje veci problem od problema koji resavaju. Samo doslednost, predvidljivost, sigurnost, odgovornost i odmerenost u postupanju roditelja donosi uspeh. I naravno, poznavanje osnovnih principa ucenja novih ponasanja. U protivnom, deca dobijaju moc za koju nisu spremna, a uce ponasanje koje generalno nije prihvatljivo u drustvu. Molim vas, procitajte ranija pitanja i odgovore, uveren sam da je bilo pitanja slicno vasem, pa nema potrebe da ponavljam odgovor, jer je princip pozitivnog roditeljstva veoma jednostavan i podrazumeva nekoliko intervencija koje se dosledno sprovode tokom duzeg vremena. Druga vazna stvar je da pratite rast i umno-emocionalni razvoj svoga deteta kako se nebi "zamrzli" primenjujuci resenja koja su veci problem od samog problematicnog ponasanja deteta, vec i sami modifikovali sopstveno ponasanje u skladu sa potrebama razlicitih faza razvoja. Literatura je sarolika. Metode koje ja primenjujem, a one su iz kruga porodicne bihejvioralne psihoterapije, postaracu se da u skorasnje vreme budu dostupne na ovom web sajtu. Za sada mozete pronaci moje tekstove na "home page-u" i odeljku "zdravlje dece", gde posebno preporucujem tekstove "Vestina roditeljstva" i "Kako izaci na kraj sa detetovom ljutnjom". Srdacan pozdrav

Andersenove bajke su postale veoma popularne i neizostavno stivo za decu upravo zbog svoje jasnoce, sazetosti i neverovatno snaznih obrta u malo teksta. Efekat koje one izazivaju su upravo razrogacene oci i otvorena usta kao neverbalni znak uzbudjenja i aktivno usmerene i fokusirane paznje. Moguce je da je bajka kod vaseg sina imala uticaj na njegovu senzibilnu i lako uzbudljivu "licnost", ali i dotakla neku "osetljivu temu" koja u njemu izaziva strasljive misli i emocije, obzirom da je insistirao da izbegne dalje "suocavanje", sto je fobicna reakcija. A strahovi se gase suocavanjem. Medjutim, moji komentari o povodima za takvim ponasanjem su vise nagadjanje nego ozbiljna analiza. Kakva je razmisljanja i secanja je pokrenula prica, ostaje na vama da u razgovoru sa sinom otkrijete i pomognete mu da uoci pravu poruku price koja je ustvari pozitivna i ohrabrujuca. Da li roditelj dobro postupa govori ponasanje deteta nakon postupanja roditelja. Vase postupanje je bilo uspesno u smirivanju straha. Sledeci korak je suocavanje i razresenje. Za to je potreban jos jedan razgovor.

Postovana neshvacena, Vase pitanje je na mestu kao i zabrinutost koju izrazavate. Svaka porodica prolazi kroz ubicajene i neuobicajene faze svog razvoja, rasta i smanjivanja. Prelaz iz jedne faze u drugu predstavlja tzv. tranzicionu tacku. Jena od njih je separacija roditelja i razvod, kao i stvaranje novih porodica. Tranzicione tacke su vazne jer se u njima stvara najveca napetost i rizik od pojave simptoma kod nekog clana porodice. Da bi se snizio nivo napetosti clanovi porodice preduzimaju razlicite intervencije. Ili pronalaze resenje kroz prilagodjavanje na novu situaciju i nastavljaju dalje kroz gradjenje novih odnosa i komunikacija ili prave nezdravu atmosferu stalnim ponavljanjem konflikata ili stalnim izbegavanjem resavanjem problema, razblazivanjem, sakrivanjem, zataskavanjem, sto zaustava razvoj novih porodicnih sistema i njenih "starih i novih" clanova. U ovom drugom slucaju zapocinju se novi odnosi koji se ne mogu u potpunosti razviti i ostvariti jer prethodni nisu zavrseni ili drugacije definisani. Drugim recima, tada se recimo kaze da brak jeste razveden, ali da se supruznici emocionalno nikada nisu razveli. Licnosti ukljucene u mrezu takvih nezdravih odnosa dele se na insajdere i autsajdere. Tada najslabiji clan(ovi) (obicno jedno dete) postaje i najranjiviji clan i dobija funkciju upijaca napetosti i ulazi u rizik da razvije neko simptomatsko ponasanje (psihicki poremecaj). Moguce da devojcica koju ste pomenuli upravo ima tu ulogu i otuda i toliku ranjivost. Vaznost uloge regulatora odnosa roditelja i upijaca napetosti iz njihove komunikacije iziskuje i njihovo angazovanje u njenoj zastiti (mnogo je cuvaju od drugih stresova). Dakle, razvod nije dogadjaj, vec proces koji zahteva vreme, ali i zrelost onih koji se odlucuju na takav korak. Taj proces traje 2-4 godine. Muskarci u proseku godinu dana nakon razvoda zapocinju novu emocionalnu vezu, a zene nakon dve do tri godine. Najteza uloga u porodicnom sistemu vezana je za ulogu macehe i ocuha, imajuci u vidu mitove o zloj macehi i nasilnom ocuhu. Treba imati na umu da je potrebno u proseku 6 GODINA da nebioloski roditelj uspostavi kvalitet roditeljstva dolaskom u novu porodicu. Ulazak u adolescenciju dodatno komplikuje situaciju, ali to za sada u vasem slucaju nije aktuelno. Takodje, nekada porodice mogu biti istovremeno u vise tranzicionih tacaka i faza, a u vasem primeru upravo je to slucaj. Sto duze traje prelazni period izmedju zapocinjanja novih zivotnih ciklusa, to je iscrpljivanje pozitivnih snaga vece. Sve ovo treba imati na umu i naravno zapitati se sta od svega sto se desava treba zadrzati, a sta menjati.

Za razliku od uobicajenih stereotipa, mnogi situaciju usvajanja posmatraju i kao povoljnost. Usvojena deca bivaju zasticena (cesto i prezasticena) i podizana bez traumatskih i deprivirajucih iskustava odrastanja u "domovima" bez potrebne bliskosti i sigurnosti u medjuljudskim odnosima. Cak istrazivanja pokazuju da usvojiteljske porodice bolje funkcionisu od "obicnih" (nuklearnih) porodica i da tokom porodicnog savetovanja naprave brze i znacajne promene. Deca se na usvajanje daju "probranim" porodicama (provere se vrse od etnickih, zdravstvenih, pa do ekonomskih mogucnosti). I za razliku od neusvojene dece, usvojena deca retko dospevaju do "neprikladnih" roditelja. Cak, jedino za usvojenu decu se moze reci da su, uslovno, mogla da odaberu svoje roditelje. Upravo ta dostupnost i kontakt sa strucnim sluzbama, omogucava usvojiteljima da cesce traze pomoc i za probleme koji se uobicajeno razresavaju u krugu porodice, pa onda i izgleda kao da te porodice i imaju vise problema. A problemi najcesce nastaju zbog specijalnog odnosa prema usvojenom detetu (prezasticivanje, preterana popustljivost, nedoslednost), koji se u adolescenciji naglasavaju zbog misaonog i emocionalnog razvoja adolescenta i potrebe za vecom fizickom i psiholoskom autonomijom, bliskosti sa vrsnjacima, a pre svega zbog traganja za IDENTITETOM, sto cesto biva tesko resiva situacija, a za adolescenta jos teza. Ako uklonimo kulturoloske stereotipe o usvajanju, dolazimo do realnosti koja kaze da biti usvojen nije nuzno nepovoljno za neciju buducnost, ali da usvojena osoba moze povezati tu cinjenicu sa svojim aktuelnim nezadovoljstvom i doziveti svoju sadasnjost i buducnost nepovoljnom (cesto bez dokaza). Takodje, aktuelne konflikte sa adolescentom usvojitelji ne moraju nuzno dovesti u vezu sa njegovom ocekivanom borbom za fizicku i psiholosku autonomiju, vec ih stalno iznova percipirati kao posledicu detetovog nezadovoljstava svojom sudbinom i usvojiteljima. I onda umesto da se resavaju aktuelni problemi, stalno iznova se aktuelizuje prica koja blokira rast i razvoj odnosa i porodice. Sistemicari kazu, mnogo istog. U ovakvim porodicama, za razliku od ustaljenog uverenja da postoji manjak emocija, upravo je suprotno. Emocije su prenaglasene, ali cesto izmesane. Usvojitelji se cesto u potpunosti ne oslobode straha da nece biti prihvaceni kao pravi roditelji (iako zbog svog psiholoskog uticaja to stvarno jesu), kao sto ni usvojeno deto ne biva cesto sigurno da je voljeno u potpunosti. Ovi (skriveni) strahovi.koji u svojoj osnovi imaju strah od odbacivanja, steceni su putem pogresnog zakljucivanja. Ali posto su skriveni (internalizovani), u ponasanju se ispoljavaju (eksternalizuju) kao povlacenje ili napadanje. Stvari komplikuju i drugi faktori: vreme i nacin saznavanja, a ponajvise drustveni faktori i predrasude. Citajuci vase pitanje, dolazim do zakljucka da postoje ustvari dve odvojne situacije. Prva, odnosi se na usvajanje (i pruzenu ljubav) i tu situaciju nije moguce kontrolisati jer se desila u proslosti. Druga situacija, odnosi se na trenutnu agresivnost (svoju ili tudju) za koju licnost moze misliti da je van njegove ili tudje kontrole. Dakle radi se o uverenjima, verovanjima, cesto iracionalnim. Kriza se prevazilazi promenom uverenja. Za neko ozbiljnije savetovanje i podrsku u prevazilazenju aktuelne krize, potrebno je i vise detalja i naravno licni kontakt sa terapeutom i porodicnim savetnikom.

Postovana gdjo Radovanovic, Svakako da je vase pitanje u domenu razvojne psihijatrije i psihologije. Cak problem koji ste opisali spada u oblast tzv. Bolbijeve teorije privrzenosti (mozete na internetu potraziti nesto vise o tome pod "Attachment theory")). Zakljuci proizasli iz ove teorije potkrepljeni su ozbiljnim naucnim dokazima zbog cega se smatra mozda najvaznijom u razumevanju (socio)emocionalnog razvoja deteta i znacaja emocionalne povezanosti sa drugom osobom. Obzirom da ljudska beba spada u tzv. alticijelnu vrstu, dakle potpuno je bespomocna i nesposobna da se sama stara o sebi, ta zavisna pozicija prirodno stvara uslove da od prvog dana razvija zavisnost od drugih ljudi, pogotovo majke, ali i svih koji su u bliskom prostornom, vremenskom i simbolickom odnosu sa njom. Teorija se bavi normalnom, uslovno normalnom i patoloskom privrzenoscu. Najveci broj dece pokazuje normalnu tzv. sigurnu privrzenost. Dakle, deca traze bliskost sa majkom, koja im je sigunosna baza i izrazavaju protest na odvajanje uz brzo primirivanje. Medjutim, takva deca i rado istrazuju i odvajaju se od majke, povremeno joj se vracajuci i posmatrajuci njene reakcije pri pojavi novih i za dete nepoznatih ljudi i pojava. Nakon sjedinjavanja sa majkom, dete se ponovo odvaja. Ovaj balans izmedju orijentisanosti ka majci (privrzenost) i od majke (istrazivanje) predstavlja osnovu za sticanje mentalne predstave o vlastitoj vrednosti i verovanju drugim ljudima da su spremni i sposobni da pruze negu i zastitu. Ukoliko se balans pomeri u jednu od strana, stvara se preterana orijentisanost ka majci i inhibiranost u odnosu na istrazivanje okoline i nepoverenje u postupanje drugih ljudi. I obrnuto, ukoliko je bilo znacajno loseg postupanja prema detetu bez bliskosti i emocionalne vezanosti, stvara se nepoverenje u ponasanje i majke i ostalih. U prvom slucaju deca razvijaju anksiozne reakcije, u drugom poremecaj ponasanja i ozbiljne poremecaje kontrole emocionalnih reakcija. U oba slucaja postoji visoka osetljivost, povredljivost i nesigurnost u sebe i druge. Kakve sve ovo veze ima sa vama? Vase mladje dete nalazi se u periodu kada je strah od nepoznatih i odvajanja od majke jos uvek naglaseniji od potrebe za istrazivanjem. I tako ce biti do dve godine (najcesce), kada druga potreba dobija na snazi. Tragovi bespomocnosti jos uvek su najcesce prisutni jer dete sa 15 mes. jedva da moze da izgovori i najprostiju recenicu. Izrazavanje emocija je najcesce kroz ono sto dete moze: plac i motornu kontrolu roditelja stiskom i grljenjem. Objasnjavanje detetu da tako mora i da mama mora da radi nije potrebno. Na tom uzrastu deca ne uce misaonim putem, vec akcijom. Dakle manje price, vise primera. Predlazem kratku pauzu od daljeg odlaska u vrtic iz dva razloga koja moraju biti ispunjena pre nego se roditelj odluci na ovako krupan korak. Verujem da ni vama posle svakog minuta provedenog sa devojcicama nije lagodno da se naglo odovojite od njih. Za to je potrebna hrabrost. Prvi razlog je, dakle, da vi prvo donesete tu odluku. Ukoliko vi pokazujete detetu neodlucnost, nesigurnost i nestrpljvost u svojim postupcima, tesko da se moze ocekivati da ce ono pokazati vise od vas. Dakle, pomozite vasem detetu da stekne dozivljaj da to sto cinite jeste dobro za nju (njih). Drugi razlog je pronalazenje MOTIVATORA za detetovo novo ponasanje. Kupovina neke carobne lutke koja "isteruje strah" moze biti od pomoci pre polaska u vrtic, a koju moze poneti tamo. Predstaviti vrtic kao mesto decje zabave, carolija i ludorija, obicno je efektno za malu decu. Svako ispoljavanje hrabrosti i smirenosti potkrepiti pohvalom i sitnim nagradama. I strpljenje molim. Po sat vremena za tri dana za vasu devojcicu je malo vremena za adaptaciju i donosenje zakljucaka. Bez obzira na veliko iskustvo vaspitacica i njihovo neosporno vaspitno umece, svako dete, kao i svaki covek je jedinstveni eksperiment prirode. Da bi vasa devojcica prihvatila boravak mozda joj je potrebno malo vise vremena i vaseg pozitivnog kontakta sa vaspitacicom. Ali kada polazite, rastanak treba apsolutno skratiti. Ne iskradati se. Samo autisticna deca ne primecuju da su im roditelji odsutni. Dakle, priprema ne podrazumeva pricanje, vec motivisanje deteta i odlucnost (ali ne i rigidnost) roditelja. Ne postoji "najgore vreme" vec samo laksa ili teza adaptacija. Cesto, nije dovoljno jasno kome je teze, majci ili detetu. Ali se zna ko je odrastao, a ko dete i ko donosi vazne odluke. Puno pozdrava i javite kako napreduje ucvrscivanje sigurne privrzenosti.

Postovana dvadesetjednogodisnjakinjo. Kako ste mi vi opisali, ne radi se o poremecaju ishrane, vec o problemima odnosa dve odrasle sobe, od kojih jedna izgleda nije dovoljno shvacena odraslom (otuda valjada i naslov - nerazumevanje). Obzirom da je tek pocelo da vam smeta ponasanje "kontrolisuce" mame, pitam se koliko je potrebno jos vremena pa da joj saopstite da ste vi odrasla osoba (kojoj je drzava dala pravo da glasa za predsednika, da vozi auto, pravo da odlucuje o sudbini drzave i odgovara o svojim postupcima) i da samim tim da mozete samostalno odlucivati i o svojoj ishrani? Ukoliko zelite da vas neko posmatrala kao odraslu, potrebno je da se tako i ponasate. Za to je potrebno puno hrabrosti, odlucnosti i podrske. Obzirom da ste se javili trazeci pomoc dokazali ste da prva dva preduslova posedujete. Strah da ce se nesto poremetiti i vasim porodicnim odnosima je razumljiv, ali nepotreban. Iz iskustva znam da je u porodicima u kojima je centralna tema ishrana "deteta", obicno je zaobidjeno mnogo drugih "zataskanih" tema koje cekaju da dodju na red za resavanje, ali njihove "idealne" odnose jedino remeti "slab apetit deteta". Svojim stavom, pomocicete i svojoj porodici da se suoci sa stvarnim problemima, umesto sa vasom ishranom. Ukoliko smatrate da je vas odnos sa mamom (i tatom) nedostupan korekciji, zatrazite pomoc od porodicnog savetnika koji ce pomoci u ojacavanju individualnosti, ne samo vama, vec i drugim zabrinutim clanovima porodice. Pozdrav :))