Poštovani dr.Stankovic, nisam potpuno sigurna da li je moj problem u vasem

Postovana gdjo Radovanovic, Svakako da je vase pitanje u domenu razvojne psihijatrije i psihologije. Cak problem koji ste opisali spada u oblast tzv. Bolbijeve teorije privrzenosti (mozete na internetu potraziti nesto vise o tome pod "Attachment theory")). Zakljuci proizasli iz ove teorije potkrepljeni su ozbiljnim naucnim dokazima zbog cega se smatra mozda najvaznijom u razumevanju (socio)emocionalnog razvoja deteta i znacaja emocionalne povezanosti sa drugom osobom. Obzirom da ljudska beba spada u tzv. alticijelnu vrstu, dakle potpuno je bespomocna i nesposobna da se sama stara o sebi, ta zavisna pozicija prirodno stvara uslove da od prvog dana razvija zavisnost od drugih ljudi, pogotovo majke, ali i svih koji su u bliskom prostornom, vremenskom i simbolickom odnosu sa njom. Teorija se bavi normalnom, uslovno normalnom i patoloskom privrzenoscu. Najveci broj dece pokazuje normalnu tzv. sigurnu privrzenost. Dakle, deca traze bliskost sa majkom, koja im je sigunosna baza i izrazavaju protest na odvajanje uz brzo primirivanje. Medjutim, takva deca i rado istrazuju i odvajaju se od majke, povremeno joj se vracajuci i posmatrajuci njene reakcije pri pojavi novih i za dete nepoznatih ljudi i pojava. Nakon sjedinjavanja sa majkom, dete se ponovo odvaja. Ovaj balans izmedju orijentisanosti ka majci (privrzenost) i od majke (istrazivanje) predstavlja osnovu za sticanje mentalne predstave o vlastitoj vrednosti i verovanju drugim ljudima da su spremni i sposobni da pruze negu i zastitu. Ukoliko se balans pomeri u jednu od strana, stvara se preterana orijentisanost ka majci i inhibiranost u odnosu na istrazivanje okoline i nepoverenje u postupanje drugih ljudi. I obrnuto, ukoliko je bilo znacajno loseg postupanja prema detetu bez bliskosti i emocionalne vezanosti, stvara se nepoverenje u ponasanje i majke i ostalih. U prvom slucaju deca razvijaju anksiozne reakcije, u drugom poremecaj ponasanja i ozbiljne poremecaje kontrole emocionalnih reakcija. U oba slucaja postoji visoka osetljivost, povredljivost i nesigurnost u sebe i druge. Kakve sve ovo veze ima sa vama? Vase mladje dete nalazi se u periodu kada je strah od nepoznatih i odvajanja od majke jos uvek naglaseniji od potrebe za istrazivanjem. I tako ce biti do dve godine (najcesce), kada druga potreba dobija na snazi. Tragovi bespomocnosti jos uvek su najcesce prisutni jer dete sa 15 mes. jedva da moze da izgovori i najprostiju recenicu. Izrazavanje emocija je najcesce kroz ono sto dete moze: plac i motornu kontrolu roditelja stiskom i grljenjem. Objasnjavanje detetu da tako mora i da mama mora da radi nije potrebno. Na tom uzrastu deca ne uce misaonim putem, vec akcijom. Dakle manje price, vise primera. Predlazem kratku pauzu od daljeg odlaska u vrtic iz dva razloga koja moraju biti ispunjena pre nego se roditelj odluci na ovako krupan korak. Verujem da ni vama posle svakog minuta provedenog sa devojcicama nije lagodno da se naglo odovojite od njih. Za to je potrebna hrabrost. Prvi razlog je, dakle, da vi prvo donesete tu odluku. Ukoliko vi pokazujete detetu neodlucnost, nesigurnost i nestrpljvost u svojim postupcima, tesko da se moze ocekivati da ce ono pokazati vise od vas. Dakle, pomozite vasem detetu da stekne dozivljaj da to sto cinite jeste dobro za nju (njih). Drugi razlog je pronalazenje MOTIVATORA za detetovo novo ponasanje. Kupovina neke carobne lutke koja "isteruje strah" moze biti od pomoci pre polaska u vrtic, a koju moze poneti tamo. Predstaviti vrtic kao mesto decje zabave, carolija i ludorija, obicno je efektno za malu decu. Svako ispoljavanje hrabrosti i smirenosti potkrepiti pohvalom i sitnim nagradama. I strpljenje molim. Po sat vremena za tri dana za vasu devojcicu je malo vremena za adaptaciju i donosenje zakljucaka. Bez obzira na veliko iskustvo vaspitacica i njihovo neosporno vaspitno umece, svako dete, kao i svaki covek je jedinstveni eksperiment prirode. Da bi vasa devojcica prihvatila boravak mozda joj je potrebno malo vise vremena i vaseg pozitivnog kontakta sa vaspitacicom. Ali kada polazite, rastanak treba apsolutno skratiti. Ne iskradati se. Samo autisticna deca ne primecuju da su im roditelji odsutni. Dakle, priprema ne podrazumeva pricanje, vec motivisanje deteta i odlucnost (ali ne i rigidnost) roditelja. Ne postoji "najgore vreme" vec samo laksa ili teza adaptacija. Cesto, nije dovoljno jasno kome je teze, majci ili detetu. Ali se zna ko je odrastao, a ko dete i ko donosi vazne odluke. Puno pozdrava i javite kako napreduje ucvrscivanje sigurne privrzenosti.