Moj sin (17 god.) upisao je srednju skolu kao odlican ucenik po

Postovana "ocajna" mama, Dva puta sam morao da se vracam na pocetak pisma da proverim koliko vas sin ima godina. Prvi put, kada ste napisali da niste mogli da ga naterate da uci pa ste mu uzeli profesora (ucinilo mi se da se radi o osnovcu), a drugi put kada vam je rekao da treba da gledate stvari sa lepse strane (tada mi se ucinilo da je mnogo stariji jer vam je udelio savet). Cini se da sva tri muskarca imaju zamerku na vase ponasanje. Najstariji vam zamera na nedavanje podrske i nevericu u ispravnost vaspitnih metoda koje bi primenio (pa se umesto na vaspitavanje dece skoncentrisao na posao). Stariji sin vam zamera za "smaranje" i "koluta ocima" kada sa njim razgovarate (nejasno je da li zamera za procenu trenutka kada mu se obracate ili na nacin ili na sadrzaj). Najmladjeg "drma" pubertet (sto naslucujem znaci konflikt oko onog sto se trazi i onoga sto se dopusta). A vi pri tome niste ponudili nikakav predlog sta cete Vi uraditi povodom toga. Ja se pitam kome cete da se pridruzite, a kome postaviti granice? Koliko jos vremena treba dok vi i suprug utvrdite da li je problem u njegovom odsustvu ili vasem popustanju i da li cekate da samo jedan promeni taktiku ili da se napokon udruzite? Trougao u kome se nalazite vi, suprug i vas sin, da je mu moc koju adolescenti koristeupustajuci se u rizicne situacije. A moc izgleda potice upravo od roditelja koji ne igraju za isti tim vec utvrdjuju ko je napravio veci propust. Podsmevanje starijeg sina nije za podcenjivanje, jer se prolaskom vremena postaje sve manje jasno ko je roditelj. Sa druge strane, i roditelji se stalno trebaju pitati koliko njihovo "dete" ima godina. Adolescentu od 17 god. veoma je vazno sta misle njegovi vrsnjaci i da li se uklapa u drustvo. Misljenje roditelja postaje sve manje vazno u tom periodu, pogotovo ako netakticno insistiraju na ogranicenju slobode kretanja i govora. Svojim nastupima sve se vise pretvaraju u cangrizave komsije, a sve manje ostaju tacke oslonca i poverenja. To ne mora biti pravila, ali se isuvise cesto ponavlja. Zaboravlja se da je komuniciranje moguce kada su ljudi spremni na to (pogotovo adolescent). Da li uspevate da naterate nekoga da vas slusa dok govorite? U vasem slucaju, vi insistirate na razgovoru i obecanjima, a nejasne su konsekvence za ono sto vas sin cini (los uspeh, laganje, skitanje itd.). Sa druge strane treba odvojiti sta je njegovo ponasanje, a sta tudje ("valjanje trave", pijenje itd.), jer ocigledno da nije sve njegovo. Time se odvaja rizicno ponasanje od vrsnjackog uklapanja. Rad na poverenju podrazumeva i da jasno stavite do znanja protiv cega Vi jeste (ako pusi, da to moze van kuce, da prestane sa podsmevanjem roditeljima itd.), ali ne i citanje njegovih beleski i iznova proveravanje da li se drogira uprkos sto vam je receno da to ne radi i sto ste i sami uvideli testiranjem Verujem da testiranje niste uradili bez saglasnosti sina. Ocaj kao da dodje prirodno stanje u nemoci. Da li vi sve cinite da budete nemocni? Ukoliko se slazete samnom, onda je to neocekivan odgovor. A ako se ne slazete, pitam se sta mozete kao porodica ali i svako pojedinacno da ucinite da bi se odnosi promenili. Predlazem porodicni sastanak na kome ce se utvrditi nova pravila i ukazati na moguce konsekvence za nepridrzavanje pravilima. Ukoliko zelite da vas neko postuje, morate se tako i ponasati!