Postovani doktore, U najkracem o nasem problemu.Zivim sa suprugom u kuci sa

Postovani, Kao prvo saucesce! Smrt deteta je prirodna nelogicnost i na skali stresnih zivotnih dogadjaja u skoro svim kulturama je na prvom mestu. Porodici je potrebna velika snaga da se adaptira na takav gubitak i krene dalje i ponovo prosiri porodicu, zbog cega vam cestitam! Vasa devojcica je imala 6 godina kada joj je brat umro, sto znaci da nije bila "jako mala". Tu i sledecu godinu zivela je zajedno sa vama u atmosferi gubitka, od kojeg niste morali da je stitite jer sa punih 5 godina deca znaju da prave razliku izmedju stanja biti ziv i biti mrtav i da lil se neko vraca ili ne. Takodje, imaju uveliko razvijenu emociju zaljenja. Atmosfera u kojoj se gubitak prikriva, odnosno ne tuguje se otvoreno onda kada bi to trebalo da se cini, moze stvoriti osecanje nesigurnosti strepnje i kod odraslih, a kamo li kod dece koja tek sklapaju mozaik socijalno adekvatnih emocionalnih reakcija. U osmoj godini njenog zivota, nakon polaska u skolu i adaptacije na zahteve skole i vrsnjackog druzenja, nailazi vest o bebi. Mnogo vaznih dogadjaja, a tako malo mogucnosti da se na bilo koji nacin kontrolisu od nekog ko ima samo 8 godina. Odvajanje od roditelja da bi se uvezbala samostalnost jer dolazi na svet neko ko ce spavati u istoj sobi sa njenim roditeljima, samo je kap koja je mozda prelila casu da se zabrinutost i otvoreno pokaze. Svakako da njene godine pokazuju da je vreme samostalnosti uveliko zapocelo, ali u ovom slucaju ona se mora uvoditi postepeno i sa mnogo takta. Zajednicki relaksirajuci rituali pred uspavljivanje, sa postepenim snizenjem aktivnosti, "carobne lampice za isterivanje strahova" koje mogu da svetle svu noc, uz vasu takticnost u ohrabrivanju i nagradjivanju hrabrosti, svakako ce doprineti da i vi pobedite vase strepnje i nestrpljivost. Pomoc psihologa i decjeg psihijatra vam je ionako pri ruci ukoliko zatreba.