Dečija i adolescentna psihijatrija – pitajte doktora

Vec je bilo jedno pismo i pitanje slicno vasem. Mislim da se radi i o slicnom uzrastu deteta. Da ne bih ponavljao, preporucujem da ga potrazite i procitate pre svega. Obzirom da ste napisali da decak krene da udari i vas (mnozina), a da ste vi (jednina) ocajni, pitam se kako se ta razlika odrazava na postupanje prema detetu i ko ovome dvoipogodisnjaku daje moc za takvim ponasanjem. Drugim recima, cini mi se da je vazno odrediti ko u vasim odnosima ima ulogu odraslog, a ko deteta. Bio bih zadovoljan da se to nije pomesalo. Trece, ukoliko se neko ponasanje ucvrscuje, pravilo je da se tom ponasanju poklanja mnogo paznje. Ako se nekom ponasanju poklanja mnogo paznje, ono ce se nastaviti. Ignorisite svaki vid nepozeljnog ponasanja, a nestedite pohvale kada dete cini nesto pozitivno. Ukoliko nesto ne dozvoljavate, neka na tome i ostane. Ne zabranjujte ono sto niste u stanju da uskratite. Kada je u pitanju udaranje, iz prakse znam da deca koja to cine to moraju nauciti negde. Ukoliko ga vi povremeno tucete da biste ga umirili, a to se najcesce desava u trnucima roditeljske iscrpljenosti, ocaja i bespomocnosti, to mora prestati. Na ovome sajtu ce se upravo pojaviti tekst o kaznjavanju dece i dilemama da li je to korisno ili ne. Moj odgovor j NE. Postoje mnogo korisnije i humanije metode. Na kraju, istina je da se radi o fazi. Dobro je znati i da ce trajanje biti onoliko dugo koliko se ponasanje iz faze ignorise ili potkrepljuje. Da bi se skratila, roditelji trebaju promeniti negativnu sliku o sebi i svome detetu, stalnim vezbanjem pozitivnog i zabavnog ponasanja. Za one koji ne vide razloga za takvim ponasanjem predlazem jednu indijsku poslovicu: "pretvaraj se dok ti jednom stvarno ne uspe."

Kada je u pitanju vase dete, ja bih mu svakako dao sansu da bez medicinske pomoci savlada dvojezicnu barijeru, jer javljanje psihijatru, pokazala su istazivanja, smanjuje rizik da se ne dobije psihijatrijska dijagnoza. To je pokazao Rozantalov ali i drugi eksperimenti. Njegov dosadasnji razvoj po vasem opisu, spada u sire fizioloske razvojne okvire, pogotovo sto se posmatra ne samo izgovor reci vec ceo jezicki sistem. Kod bilingvalnog ucenja jezika ocekuje se nesto sporije vokabularno napredovanje deteta za razliku od monolingvalnog. Takodje, napredovanje u savladavanju oba jezika je neujednaceno. Nacin na koji vase dete uci oba jezka naziva se simultanim bilingvizmom (oba jezika u isto vreme pre trece godine), gde je mesanje reci ili delova reci ocekivano i desavace se do punih cetiri godine kada se ocekuje razdvajanje na dva odvojena jezika. Ukoliko razvoj ekspresivnog govora (pricanja) bude bitno zaostajao za drugim razvojnim sposobnostima (ne usvajanje novih reci, faze bez govora, > teskoce u ponavljanju reci itd.) predlazem da dete ukljucite u logopedski stimulativni tretman. Vasa pomoc moze biti u omogucavanju detetu da u kontaktu sa vama dobija cistu formu jednog (srpskog, maternjeg) jezika, a u kontaktu sa okolinom cistu formu drugog (sekundarnog) jezika. Tako se i mozgu olaksava da pravi selekciju u formiranju i mapiranju odgovarajucih regija koje se nece mesati. ali ce biti u bliskom dodiru, a govornom aparatu omogucava brzi odabir i koriscenje odgovarajucih reci. Bilingvizam predstavlja povremeno razlog za zabrinutost roditelja, ali poremecaji koji se javljaju u razvoju govora isti su i kod monolingvalne, kao i kod bilingvalne dece i ne zavise bitnood broja jezika koje dete uci

Postovana neispavana majko. Imati bebu nije nimalo jednostavan fizicki i umni posao. Za zenu to predstavlja i potpuno napustanje prvog (bezbriznog) i drugog (trudnickog) stanja i prelazak u trece ("agregatno") stanje ispunjeno protivurecnim osecanjima, dilemama, konfliktima, ali i emocionalnom ispunjenoscu zadovoljstvom kakvu samo roditelji mogu razumeti. Oblast spavanja odojceta, u nauci, za sada, predstavlja oblast nagadjanja vise nego znanja, neujednacene literature (vise esejisticke nego empirijske) i zato cu ovom pitanju posvetiti vise prostora. Ova oblast ujedno predstavlja aktivno polje sukoba dveju psihijatrijskih skola: psihoanaliticke i bihejvioralne, sto se odrazava kroz razlicite pristupe i savete o higijeni spavanja odojceta. Iako obrazci spavanja predstavljaju vise odraz temperamenta deteta nego nacina roditeljstva, budjenje po desetak puta tokom noci spada u domen poremecaja spavanja i bebe i mame. Deprivacija spavanja bebe utice na spavanje mame i obrnuto, a deprivacija spavanja mame utice na partnerski odnos mame i tate. Poremecaj spavanja onda postaje porodicni problem. Ukoliko je kod vase bebe poremecaj odrzavanja sna, cesto budjenje, otezano smirivanje i prelazak iz budnosti u lak san jedini manifestni problem (bez povecane dnevne razdrazljivosti, poremecaja odnosa u dijadi majka-beba, motornih poremecaja, bilo kojeg regulatornog poremecaja), poremecaj spavanja odojceta je sasvim pouzdan. Budjenje na svakih 20-30 min. u drugoj polovini noci ima objasnjenje u skracenju ukupnog trajanja faze plitkog i dubokog spavanja koje se kod odojceta inace krace negokod odraslih a faze plitkog spavanja dva puta vulnerabilnije nego kod odrslih. Otuda i cesce ilakse budjenje. Kratkotrajna budjenja su dakle normalna i ocekivana pojava, nakon kojih se beba samostalno uspavljuje. Zabrinjava to sto se vasa beba cesto budi i ostaje budna nakon toga. Posebno moze biti zabrinjavajuce to sto po budjenju vasa beba postaje motorno aktivna ("ide negde"). Iako mame cuju i najmanji sum koji beba proizvodi, ipak mislim da je bezbednije da spava u ogradjenom krevecu. Osim generalno povisene budnosti bebe, razlozi za cestim budjenjem mogu biti i zajednicko spavanje mame i bebe, pri cemu uplasena mama budi bebu cestim proverama. Drugi razlozi mogu biti u vezi sa rastom zuba, sto mozete prevenirati utrljavanjem lokalnih anestetika, zatim zapusen nos, zedj, temperaturne razlike, pa i hrkanje mame. Predlazem da bebi, ako je to moguce, omogucite da spava odvojeno od vas u svom kreveticu. Bebe imaju potrebu za toplotom majke i komunikacijom sa njom, ali pre svega, beba ima potrebu za spavanjem kada je vreme za spavanje. Uspavljivanje sisanjem nakon budjenja treba prekinuti. To bebi daje osecanje sigurnost, toplote, hranu (mada sa 11 mes. retko ima potrebu za pravim podojem), ali je ometa u razvoju i ucenju samoumirivanja. Budjenje i nocni podoji su do cetvrtog meseca imali biolosku vaznost za bebu, ali sa 11 meseci to predstavlja ponasanje koje se odvojilo od svog uzroka i predstavlja naviku koju odrzava majka, najcesce iz sopstvenih uverenja i strahova. Od sestog meseca dete ima bolju termoregulaciju i uveliko uzima drugu (cvrscu) hranu, tako da se potreba nocnog dojenja smanjuje na najvise jedno budjenje radi dojenja. Posle sestog meseca (najkasnije do devetog) nocno dojenje je nepotrebno jer se ocekuje da dete nocu spava a ne da vari hranu (70% dece u uzrastu od 9 meseci spava najmanje 5h u kontinuitetu bez budjenja). Medjutim, razumljivo je i zasto majke ne prekidaju sa nocnim dojenjem. Bebin plac je neverovatno snazna draz (po inezitetu plac moze dostici buku nteziteta pneumatske busilice za razbijanje betona), i u mozgu majke predstavlja signal za lucenje mleka. Uz sadejstvo materinskog instikta, strahova za zdravlje bebe i prirodne potrebe mame za snom nastaje snazna pokretacka snaga za automatizovano nudjenje dojke pri prvom placu bebe tokom spavanja. Medjutim, ukoliko se u preteranom i prezasticujucem roditeljskom ponasanju ucvrste obrasci ponasanja deteta koji bi trebali da isceznu na mladjem uzrastu, nastaje problem koji ometa detetov razvoj. Poremecaji spavanja izmedju prve i druge godine zivota bivaju udruzeni sa losim apetitom i zaostajanjem u rastu, razdrazljivoscu tokom dana, problemima u socijalizaciji i usvajanju razvojnih vestina. Priznajem, dodatnu zabunu unose i medicinski pamfleti koji promovisu fizicko zdravlje deteta dojenjem do dve godine. Problem sa takvim savetima je sto su uvek generalni i ne postuju individualni razvoj vec su skoncentrisani na jednu ili dve varijable npr. imunoloski status deteta i enzimska podrska, a zanemaruju sve ostalo, pogotovo emocionalni i umni razvoj, pa i cinjenicu da mleko tada nema ni pribliznu hranljivu vrednost potrebnu detetu, a da su komunikativne sposobnosti deteta daleko naprednije, tako da ono sa majkom ostvaruje mnogo slozeniji emocionalni odnos od onoga koji se desava tokom dojenja. Dakle, sta onda ciniti kada se dete probudi? Dve su mogucnosti. Kada ih procitate, pre svega zapisite spisak koraka koji cete preduzeti, kako se nebiste uspanicili na bebin plac, koji ce se i pojacati na promenu dosadasnjih navika. I) Prva mogucnost - ukoliko ne mozete da tolerisete bebin plac vec je uzimate u ruke, nunate, ljuljate dok ne zaspi, cinite to sve dok se beba potpuno ne opusti ("oklembesi") i dublje ne zaspi. Nestrpljivost i pozurivanje samo doprinosi da nakon spustanja bebe u krevetac ponovo zacujete plac. A onda sve iz pocetka, ali svaki put sve duze. Tek nakon 20-tak minuta nakon uspavljivanja beba ulazi u dubok san iz koga se tesko budi. Ukoliko se tokom noci probudi, ponekad je dovoljno pomaziti je po ledjima ili lagano pevusiti pa da se beba ponovo uspava. Ovaj metod cesto pomaze, ali je nepouzdan i moze pomoci u konverziji jednog nacina uspavljivanja u drugi, a da se fragmentisano spavanja ne menja. Dobra strana je sto ne podazumeva nudjenje dojke, a podrazumeva ukljucenje drugog roditelja kako bi mama predahnula. Tehnicki, svaki od ovih postupaka predstavlja potkrepljujucu reakciju na bebino ponasanje, tako da sustinski se bebi bitno ne pomaze u ucenju samouspavljivanja. Naravno,ovaj metod se preporucuje roditeljima koji sumnjaju i pored dokaza o dobrobiti drugih metoda. II) Druga mogucnost nosi gotovo sigurnu promenu nocnih obrazaca spavanja, u periodu od 3-5 dana, najduze do dve nedelje, u zavisnosti koje se bihejvioralne tehnike primenjuju. Generalno, bihejvioralni terapeuti predlazu dva osnovna postupka: a) primena pozitivnih rituala pre spavanja kao predvidljiv znak za umirivanje bebe (pad budnosti, eng.arousal, a uvecanje prikladnog ponasanja), a povezani su sa pozitivnim interakcijama izmedju deteta i roditelja. Kao posebno povoljan metod predlaze se masaza odojceta ili deteta. Osim promene obrzaca uspavljivanja i spavanja, primena masaze povezana je i sa pozitivnim efektima na ucenje, rast, razvoj, jer umanjuje nivo stres hormona kortizola, adrenalina i noradrenalina, a dovodi do povecanja tzv. "hormona srece" - serotonina. Kod adolescenata pad bunosti primenom masaze registruje se i na EEG aktivnosti. Kada se uvedu rituali kao signal pred spavanje, onda se i vreme odlaska na spavanje moze pomerati ka zeljenom terminu. Pozitivni rituali se odvijaju van detetovog kreveca. b) Trening samouspavljivanja, u svom izvornom doktrinarnom pristupu, iskljucuje roditeljske intervencije tokom spavanja. Podrazumeva stavljanje deteta u krevetac dok je jos uvek budno ("pospano ali budno") i pustiti da se dete "placuci uspava". Tehnicki, neintervenisanje roditelja, umanjuje ponavljanje "neprikladnog" ponasanja bebe u vreme uspavljivanja i spavanja. Plakanje, bes, pozivi deteta, moraju biti ignorisani potpuno (nemodifikovan program), izuzev ako je dete bolesno, povredjeno ili nebezbedno. Ocekivano je da se tokom prve noci ponasanje dramaticno pogorsa (dugo plakanje, cesce budjenje), ali se nakon 3 do 5 noci ponasanje dramaticno menja. Uspeh zavisi iskljucivo od doslednosti roditelja. Ukoliko roditelji budu reagovali na plac deteta, program postaje neefikasan i dolazi do pogorsanja, jer se plac i bes onda potkrepljuju. Modifikovani progaram (za roditelje koji slabo tolerisu ponasanje deteta dozivljavajuci ga kao patnju, a ne kao ucenje novog ponasanja) podrazumeva da roditelj moze biti u istoj sobi sa detetom i mogucnost da verbalno ili dodirom utesi dete (ne duze od 60 sekundi u intervalima od 20 minuta). Ove intervale treba produziti kako roditelji postaju opusteniji. Iako preporuceni program moze izgledati surovo, on je u mnogim drzavama sveta preporucen od strane pedijatrijskih asocijacija i decjih psihijatara i pokazao se kao najuspesniji metod koji uci dete i pomaze mu u razvoju potrebnih vestina, a roditelje odvaja od prezasticujuceg ponasanja koje, ako posteno analiziramo, nije nista drugo nego nudjenje poruke detetu da nije bezbedno, a sa druge strane ni privrzenost majke i deteta tada nije sigurna. U nadi da cete u ovom iscrpnom (i iscrpljujucem) odgovoru pronaci motiv za promenu, srdacno vas pozdravljam. Meni ce nagrada za ulozeni trud biti i vas povratni odgovor o promenama koje su se dogodile.

Cesto zanemarujemo cinjenicu da svojim postupanjem upravo podsticemo ponasanje koje zelimo da se kod drugoga promeni. Tako i ponasanje dvoipogodisnjeg nevinog bica moze postati "problem", ukoliko roditelji pokazuju naklonost i paznju upravo u situacijama kada dete ispoljava socijalno neprikladno ponasanje. Dakle, nije u pitanju nedostatak vase paznje, vec trenutak kada je pruzate. Ako je to u trenucima histerije, poruka detetu je da ce imati vasu paznju, poljubce i zagrljaje kada se ponasa onako kako vi ne zelite. Sa druge strane, vi joj govorite da to ne cini, ali je tada zapitkujete da vam kaze sta zeli, sto ona razumljivo ne cini, jer je naucena da svojim ponasanjem dobije sta zeli, a u takvo ponasanje ne spada smirenost i verbalna komunikacija (jer tada su roditelji uposleni). Dakle, ne borite se da promenit detetovo ponasanje vec poruke koje mu upucujete. Vasa snaga u toj borbi je vasa roditeljska udruzenost. Ono sto cete vi ciniti moraju i drugi ukucani. A sta ciniti? Nista jednostavnije, a opet tako nedostizno za mnoge, sto je razumljivo, zbog prirodne reakcije da se detetu pomogne kada se nasluti da pati. Drugi cest razlog pogresnog ucenja je "dobronamerno" mesanje rodbine u vaspitne intervencije roditelja. Potrebno je ignorisati (okrenuti glavu, nista ne govoriti) kada se pojavi takvo ponasanje (deteta, a ne rodbine). Ukoliko je bezbedno, dete mozete i ostaviti i samo u postoriji u kojoj ima napad besa (onoliko minuta koliko ima godina). Ukoliko napad ne prolazi vec se pojacava, ne ocajavajte. Uobicajeno da pre poboljsanja dodje do pogorsanja. Potrebno je reci da ce imati vasu paznju kada se umiri. Napad ce prestati, a vas je zadatak da tada, kada je dete pokazalo sposobnost samosmirivanja nagradite to ponasanje pohvalama, paznjom i naklonoscu. Uostalom, kada god dete pokaze zeljeno ("dobro") ponasanje treba ga pohvaliti i posvetiti mu paznju. Time se ponasanje ucvrscuje i velika je verovatnoca da ce se ponasanje u buduce pojavljivati i bez pohvaljivanja. Isti princip,samo u obrnutom smeru vazi i za histericno ponasanje. Ovakvim pristupom dete UCITE prikladnom ponasanju, samokontroli emocija, bez stetnog postupanja kakvo moze biti batinjanje koje svakako ne spada u dobro roditeljstvo, a bude cest pratilac roditeljske bespomocnosti u vaspitavanju.

Za dvanestogodisnjeg decaka nocno umokravanje svakako predstavlja veoma znacajan stresni dogadjaj. Zbog ovog problema deca su lisena uobicajene socijalne funkcionalnosti, druzenja na djackim ekskurzijama i cesto su u kontinuitetu neraspolozena. Cak, istrazivanja su pokazala da umokravanje u skoli (na casu) predstavlja treci po intezitetu stresni zivotni dogadjaj deteta. Prvi i drugi su smrt roditelja i razvod. Ukoliko od rodjenja nije bilo ni jednog duzeg "suvog" perioda, uradjene analize mokrace svakako nisu dovoljne, vec je potreban detaljan (urodinamski) pregled od strane pedijatra-nefrologa (u Nisu preporucujem prof.dr Emu Golubovic). Alternativne metode, cajevi i vracare cesto pomazu po principu placeba. Kada su problemi kompleksniji od psiholoske podrske, alternativne metode su beskorisne, jer najcesce nemaju veze ni sa mozgom ni sa mokracnom besikom. Moj savet je da pre psihijatrijske, potrazite pomoc preporucenog pedijatra. Bihejvioralni psihoterapijski tretman je jednostavan i efikasan, a uz farmakoterpijsku podrsku najcesce i potpun. Sa nalazima pedijatra mozete me potraziti u Dnevnoj bolnici za decu i omladinu Klinike za zastitu mentalnog zdravlja u Nisu. Takodje, na ovom sajtu postoje tekstovi o nocnom mokrenju koji mogu biti od koristi.

Na uzrastu od 2,5 god. deca su mnogo vise motorna nego misaona bica i mnogo vise nagonska nego emocionalna. Razvoj ima vise skokovit, a manje linearni karakter. Tako, ponasanje dece pokazuje upravo ono sto ste i napisali, prolazak kroz razlicite faze. Ispoljavanje agresivnosti kod dece je prirodno i zadatak roditelja je upravo u pomoci detetu u regulaciji agresivnosti na socijalno prihvatljiv nacin. Cesto kod dece udaranje moze predstavljati izraz straha, po tzv. tipu reakcije udari ili bezi ("fight or fly"), pogotovo sto tako mala deca ne umeju recima da iskazu svoje emocije. Sa druge strane, odrasli najcesce ne uvidjaju svoj emocionalni uticaj na dete. Odnosno, analizom situacije najcesce se otkrije da je napadnuta osoba imala uticaja na reakciju deteta i da je mogla da ga prepozna (pogotovo ako dete natera na plac). Nagadjajuci sta moze biti u pitanju u slucaju prenaglasenog ponasanja vaseg deteta, sticem utisak da se radi vise o naucenoj i stimulisanoj igri, predstavi, a ne strahu ili nekakvoj psihopatologiji. A glumci zahtevaju publiku. U tom slucaju treba primeniti jednostavne mehanizme ucenja novog ponasanja po principu ignorisanja (dokle je moguce), cime se smanjuje verovatnoca ponavljanja. Normalan razvoj govora, omogucava da dete na tom uzrastu razume jednostavna uputstva, koja ce podrazumevati princip jednom fino, drugi put odlucno. Osnovna poruka je to se ne radi i sve dok to radi nece imati vasu paznju. Ukoliko se primenjuje kazna, to mora biti veoma obazrivo, a ako se koristi tajm aut (o kome mozete naci tekst na ovom sajtu), treba se drzati datih principa. Ipak, najvazniji princip je pohvaliti, pruziti panju (nagraditi) detetu kada se adekvatno ponasa. Sta je adekvatno ponasanje, moraju roditelji zajednicki odrediti i istovetnu poruku upucivati detetu. U protivnom, dete ce "sedeti na necijem ramenu" i upravljati ponasanjem roditelja. Ukoliko se detetova igra stereotipno ponavlja (svakog dana isto), pri tome dolazi do povredjivanja, a dete u njoj ne pokazuje zadovoljstvo, vec ga jos vise uznemiri, tada treba potraziti konkretnu pomoc specijaliste.

Zahvaljujem na potvrdi i izrazavam divljenje za upornost koju pokazujete u zalji da pomognete prijateljima. Tikovi predstavljaju, najcesce naucene automatizovane misicne radnje po tipu kontrakcija-dekontrakcija. Nastaju po tipu predisponiranosti, odnosno javljaju se na misicima koji su u najcescoj upotrebi, a obuhvataju pokrete koji su socijalno prihvatljivi. Najcesce, nakon pojacanja, sledi slabljenje i gubljenje, a zatim ponavljanje ciklusa do konacnog gubljenja. Tako je sa jednostavnim motornim tikovima i oni su najcesce benigne prirode i nestaju kada oslabi pritisak okoline na nedovoljno zrele mehanizme kontrole motorike. Sto tikovi duze opstaju i obuhvataju vise grupa misica, a pogotovo kada se javlja i nevoljna produkcija glasova, reci ili recenica, koje mogu biti i za okolinu i za dete neprijatnog sadrzaja, to je potreba za medicinskim ispitivanjem veca, a prognoza neizvesnija. Uzroci mogu biti raznovrsni (unutrasnji i spoljasnji), kao i terapija. Od kratkotrajnog porodicnog savetovanja, preko rada sa detetom pa sve do koriscenja medikamenata. Predlazem da mi se roditelji licno jave ukoliko su u mogucnosti ili lekaru specijalisti decje psihijatrije.

Ljudsko seksualno ponasanje je pod kontrolom bioloskih programa i tu priroda ne prepusta okolinskim ciniocima mnogo prostora iako varijacije nisu iskljucene. Pre svih u smislu ranog pocetka puberteta i razvoja genitalnog aparata. Medjutim, seksualno ponasanje kao i svako ponasanje ima 3 komponente: motornu, emocionalnu i kognitivnu. Kod infantilne masturbacije nedostaje kognitivna, odnosno zbog nedovoljne razvijenosti misljenja u uzrastu u kome je vas sin, motorni akt koji podseca na masturbaciju, a koji izaziva zadovoljstvo nije pracen seksualnim fantazijama kako je to uobicajeno. Dakle, takva masturbacija nema funkciju regulacije seksualnog uzbudjenja, ali moze imati funkciju rasterecenja od telesne napetosti. Ono sto deca rade i ne predstavlja nikakvu nenormalnost je dodirivanje genitalija prilikom uspavljivanja i slicnih aktivnosti gde je opet u funkciji relaksacije. Umesto sto sumnjate, mislim da bi bilo korisno da sa decakom otvoreno razgovarate o svemu (pa i o vasim sumnjama) i porazmislite o mogucim povodima za takvo ponasanje. Zapamtite, da bi dete otvoreno razgovaralo sa vama morate zaraditi njegovo postovanje i poverenje. Ukoliko masturbira, to svakako ne kaznjavati, vec pokusajte da uocite koje situacije su okidaci za takvo ponasanje. Ponekad, ono je pokrenuto rano u detinjstvu zbog raznih medicinskih intervencija i posebne nege genitalne regije i manipulacije genitalijama. Psiholoski, usamljenost, dugotrajni konflikt (licni, porodicni, vrsnjacki) i visoka napetost, skretanje paznje na sebe, osujecenja, samo su neki od razloga zbog kojih moze doci do funkcionalnih poremecaja ponasanja. Klasicno pravljenje liste nagrada koje ce osvojiti izbegavanjem masturbacije nije uputno jer ne znate da li masturbira, a njeno nametanje moze biti averzivno i izazvati stid i krivicu. Zato, najbolje je umanjiti mogucnost takve aktivnosti tako sto cete vise zajednickog vremena provoditi sa dacakom u relaksirajucim aktivnostima i razgovarati sa njim o njegovim problemima i pomoci mu da ih efikasnije resava. Ukoliko decak ne moze da se odrekne te aktivnosti, ili ga ometa u obavljanju svakodnevnih obaveza i igri, ili ona nije jedini vid ispoljavanja neuobicajenog ponasanja, mozete me potraziti u Dnevnoj bolnici za decu i omladinu Klinike za zastitu mentalnog zdravlja.

Na zalost ne mogu vam reci mnogo, jer ako bih na osnovu dobijenih podataka davao misljenje, to bi bilo nagadjanje, a ako bih nagadjao, onda ne bih dao precizan odgovor. Ali imam predlog. Neka se roditelji jave i daju konkretnije podatke o pocetku problema, kako izgledaju pokreti, sta govori, duzini trajanja problema, kada izgleda bolje, a kada gore, o lekovima koje dete koristi ili da se jave decjem psihijatru licno.. Obzirom da problem traje 3-4 godine, radi se o hronicnom stanju koje svakako treba da sagleda strucnjak koji se bavi razvojnim smetnjama, pogotovo sto naslucujem da se radi o kombinaciji treptanja (hronicni motorni tik) i glasovnog tika sto moze biti jedna specificna smetnja koja zasluzuje medicinsko pracenje, ali svakako ne i prognoziranje ishoda.

Postavlja se pitanje da li neko ponasanje treba otklanjati samo zato sto je neuobicajeno. Sama po sebi, neuobicajenost u ponasanju nije dovoljan razlog da se zapocne lecenje ili nekakav tretman. Samo ako ponasanje detata nepovoljno utice na njegov razvoj, treba razmotriti mogucnost tretmana. Ponasanje vase kceri ukazuje da su njeni omiljeni predmeti imali (i jos uvek imaju neku) ulogu "osiguraca" i relaksirajuci efekat. To moze imati veze sa relativno ranim polaskom u vrtic i odvajanjem od mame koja u tom periodu igra vaznu ulogu kao sigurnosna baza kojoj se dete vraca kada ima osecanje nesigurnosti. Sada, sa nepune tri godine ponasanje se odvojilo od sopstvenog uzroka i predstavlja puku naviku, ritual. Obzirom da ritualno ponasanje pricinjava neku vrstu zadovoljstva, potrebno je pronaci dovoljno jak motiv da ga se odrekne. U tom uzrastu lutke su veoma korisne, pogotovo ako se "zacine" pricom o lutkinim specijalnim mocima. Kada nadjete adekvatnu nagradu za "uslugu koju ce vam ucuniti", ostaje da odlucite koji cete od dva nacina primeniti. Prvi, postepeno odricanje, uz uvodjenje novih aktivnosti i nagradjivanje sve duzih perioda bez "dude i cebenceta", ili drugi, naglo uvodjenje velike promene sa ritualom oprastanja i uklanjanja u kome ce dete ucestvovati, uz dobijanje obecane nagrade za drugacije ponasanje. Obzirom da roditelji zele da izbegnu napade besa, svako ritualno ponasanje cesto biva upravo time i odrzavano. Ovakvi postupci roditelja su sasvim razumljivi, ali je onda tesko izmeniti navike koje mogu ometati razvoj. Zbog toga potrebno je malo odlucnosti, doslednost i puno pozitivnog vremena provedenog sa devojcicom kada ona nije sa dudom i cebencetom. Neka i to bude jedan od motiva da ih ostavi. Dobice Vas u vecoj kolicini.

Ponasanje koje ste opisali kod vaseg deteta spada u takozvano nauceno ponasanje, i ne predstavlja nikakav psihicki poremecaj, vec najverovatnije izbegavanje neprijatnosti izazvane ranijim iskustvom, koje najcesce potice od kontakta sampona sa ocima prilikom ispiranja kose. Problem moze biti jednostavno prevazidjen promenom pristupa pripremi kupanju, promenom nacina ispiranja kose (novim sarenim bokalom i sl.) i davanjem nagrade za ispoljeno pozitivno ponasanje i hrabrost. Svakako treba pokusati i sa decjim samponima koji slabo iritiraju oci. Pranje kose svake druge nedelje, svakako pomaze da se problem odrzi, a moze i ugroziti higijenu deteta. Potrebno je postepeno skracivati razmak izmedju dva kupanja. Napomena da dete ima strah od sisanja sa punih tri godine, zahteva vise podataka, obzirom da dojenje i sisanje ne podrazumeva ocekivano ponasanje u tom uzrastu, niti treba biti podrzavano od strane roditelja. Oko daljeg konsultovanja mama mi se moze obrati svakog radnog dana u Dnevnoj bolnici za decu i omladinu na Klinici za zastitu mentalnog zdravlja u Nisu. Mr sci. dr Miodrag Stankovic, decji psihijatar