Psihijatrijske bolesti – pitajte doktora

Poštovna,
Imam 25 godina, od januara ove godine lečim se od neuroze, na početku sam pio 2 puta dnevno Ksalol od 0,5 i pred spavanje amzyol od 25 mg! Što mi i donekle pomoglo, vratio sam se potpuno svojim ranijim aktivnostima, pa sam dodao i još neke da bi mi dan bio ispunjeniji i da bi sebi ostavio malo prostora za razmišljanje o glupostima! Moji početni simptomi su bili anksioznost, nesanica i slab tenecitet, što se trenutno hvala Bogu u 80% izgubilo, medjutim strahovi još uvek perzistiraju, strah da ne povredim bližnje, od visine i vožnja autobusom, još uvek perzistiraju, mada dosta manje nego u početku, ja inače idem nasuprot stahovima uvek takve situacije prevaziđem, a one se javljaju ponovo, to me strašno deprimira! Moj Psihijatar kaže da ti strahovi potiču prema Frojdu iz 3.godine! Porodična anamneza, otac mi je 8 godina bolovao od Neuroze i potpuno se izvukao, imam maksimalnu podršku od strane svoje porodice, imam iskren i otvoren odnos sa roditeljima, otvoreno pričam sa njima i o mojim strahovima vezanim i za njih, daleko od toga da bi im išta uradio. Studiram Medicinu, sad treba da apsolviram, imam devojku, veseljak sam po prirodi i u životu ovakvo nešto nisam očekivao! Amyzol sam smanjio na pola od 10 mg pred spavanje, zbog ošamućenosti koja se javljala i koja mi je još pogoršavala situaciju, još uvek sam po malo tokom dana ošamućen.
Da li da zamenim Amizol ili da ga izbacim, inače u mojoj blizini nema psihoterapeuta, tako da mi je medikamentozno lečenje jedina opcija, inače sam sa Kosova!
Izvinjavam se na opširnosti, to je jedini način da Vam dam uvid u moj problem! Intersuje me koliko ovi moji strahovi mogu još da traju i kako da se izborim sa njima! Vežbe disanja mi smanjuju napetost, to koristim u napadima straha!
Unapred zahvalan,
Ljubiša

Poštovana dr,
od kada bolujem od ITP imam česte napade straha uz koji ide preskakanje i ubrzani rad srca, groznica, čak mi i trnu ruke. Jednostavno rečeno, plašim se smrti. I pored moje jake volje da to kontrolišem, ne uspevam.
Molim Vas da mi date savet kako da se rešim straha i koji bih lek eventualno mogla da koristim?
Unapred hvala.

Lečim se od depresije 9 meseci, pijem zoloft 50mg ujutru i bromazepam od1.5 dva puta dnevno. Simptomi su mi /vrtoglavica, umor, malaksalost, kočenje vrata i ramena, mučnina, dekoncentrisanost, strah, mrzovolja,...zoloft mi je dosta pomogao, međutim dosta sam se ugojila oko 18 kg.
Pitala bih Vas da li je to od leka i da li će se svi simptomi povući uz ovu terapiju?
Pozdrav

Poštovana,
imam 20 god. i imam problem u toku sexualnog odnosa sa devojkom, jako brzo dođem do orgazma, pa u toku odnosa dolazim do orgazma par puta da bih i nju zadovoljio, često se dešavalo da mi treba samo par minuta. U početku sam mislio, pošto nisam imao sexualnog iskustva da će se to vremenom srediti, ali evo i posle godinu dana je isto. Neko mi kaže da je to zato što to stvarno radimo iz ljubavi, i zato što se prepustim... ne znam u čemu je problem, ali se nadam da je do psihe!
Ako možete da mi date neki savet i pomognete, bio bih Vam jako zahvalan!
Hvala unapred!

Poštovani,
imam 22 god i 3god bolujem od agorafobije, anksioznosti i paničnih napada. Terapija Rivotrilom nije pomogla... jeste ublažila simptome, ali nisu nestali napadi panike. Sada sam bez terapije, već skoro godinu dana, ne posećujem više ni neuropsihijatra, jer smo imale jako loše razumevanje, pokušala sam i u Dr Dragiša Mišović, ali mi je doktorka rekla da mi petominutne seanse sa njom neće mnogo pomoći i da bih mogla na grupnu terapiju, da budem jedno vreme u bolnici, ukoliko želim, nisam pristala jer ne osećam da bi mi to istinski pomoglo.
Da li biste mogli da mi preporučite nekog stručnjaka za ovu oblast, nekoga ko bi se malo više pozabavio da mi pomogne da shvatim zašto sam bolesna i kako da prevaziđem ovo, da bih mogla ponovo da živim... Da li se neko izlečio od agorafobije trajno? Postoji li lek..
Unapred zahvalna

Već više godina osećam povremene aritmije, udružene s tahikardijom, osećajem slabosti i straha....pre sam imala faze šest meseci mi je ok, mesec dana nije...da bi se to ove godine pojavljivalo iz nevezanog, ma gde da sam i ma šta da radim sve češće, postala sam pravi hipohonder, jer su ti napadi vrlo neprijatni, takođe se razvio neprekidni strah da će se napad ponovo dogoditi.....odradila sam sve pretrage kardiološki nalaz je ok, T testovi ok, krvna slika ok, gastro pregledi ok, ginekološki pregledi ok.... Dakle, sa 37 godina imam više analiza od osamdesetogodišnje bake. Pre dve nedelje sam se obratila psihijatru za pomoć i dijagnoza je F40.01 - navodno panični poremećaj sa agorafobijom i sa depresivno-hipohondrijskim promenama. Prepisana mi je terapija Cipralex 10mg (za početak pola tabletice ujutro + xanax 0,25 3 x dnevno na 8 sati.
E sad....xanax uzimam već dve nedelje i čini mi se da mi je zaista bolje...cipralex se nisam usuđivala da krenem da pijem, ali me je moj psihijatar ubedio da poćnem. I evo uzimam ga treći dan, ali me boli glava, i za ova tri dana od kad ga pijem imala sam 2 manifestacije sa preskakanjem srca...... Dok sam bila samo na xanaxu te dve nedelje mi je bilo sasvim ok.
Da li je moguće da Cipralex izaziva opet ove poremećaje? Da li da nastavim da ga pijem, bez obzira.....? Moj psihijatar insistira da ga uzimam i dalje...
Hvala unapred!

Poštovana,
imam problem prilikom seksualnog odnosa sa devojkom. U predigri je sve ok, penis je u erekciji, ali kada treba da stupimo u odnos, mene uhvati neki strah i onda erekcija prođe. Čim ne mislimo na odnos, erekcija sa posle par minuta vrati. To mi se desilo već dva puta, počinjem da se brinem.
Šta može biti uzrok i kako prevazići taj problem? Jedino što mogu reći da sam na poslu izložen stresu svakodnevno, ali kada dođem kući, pokušavam to izbacim iz glave. Devojka mi pomaže u tome. I, da li je problem u tome što nisam imao seksualni odnos par godina (čudno, ali nažalost istinito), pa imam možda imam strah od neuspeha?

Poštovana dr,
zahvaljujem se na odgovoru i imam pitanje još jedno za Vas. Koji su to odgovarajući antidepresivi koji bi mi pomogli, kad ja sam skoro sve i svašta pila i ništa mi nije pomagalo, pa Vas molim recite mi šta bi bilo dobro za mene.
Hvala unaprijed!

Poštovani,
moje pitanje se odnosi na moju rođaku koja ima 45 god. i živi sama sa majkom od 79 god. Naime, ona se ranije lečila od diskus hernije, lečila se na Reumatološkom institutu Beograd, na Banjici itd. Poslednjih desetak godina obeshrabrena i sa konstantno velikim bolovima dane provodi uglavnom ležeći u krevetu i gledajuci tv. Moje laičko mišljenje da je ona odavno u teškoj depresiji, u poslednje vreme sve goroj. Ne želi da ide dalje da se leči, kaže razočarala se u lekare i u njihov odnos, što ima iskreno dosta istine itd., a kada i poželi žali se na jake bolove i nemogućnost da ode bilo gde, barem na pregled. Teško se kreće i po kući , a i noge su joj vidno tanje, naročito desna. Što se tiče majke, sve je na njenim plećima. Ali, majka kao majka, neće da prihvati neke dobronamerne sugestije od svojih najbližih da mora i ona da promeni taj svoj preterano zaštitnički odnos prema njoj, zbog njenog dobra. Mojoj rođaki je sve nuđeno, npr. da ide kod ovog ili onog lekara, da dođe privatni lekar, da ode u bolnicu, da se ispregleda itd. Prekjuče je njen ujak doveo svog prijatelja neurologa kod nje kući da je pregleda. Pre toga joj je rekao da neće on da je pregleda, već samo fino da popriča sa njom šta i kako dalje. Međutim, on je izvršio neurološki pregled, bili su sami u njenoj sobi, nešto su u međuvremenu popričali. On joj rekao, koliko ja znam, da mora da se snimi i da nastavi sa lečenjem. Bio je prilično oštar prema njoj, povišenog tona i rekao je da ona neće da sarađuje sa njim. Inače, za vreme pregleda i njihovog razgovora posle ona je histerično plakala i morali su da je smiruju. Doktor je posle toga bio veoma oštar prema njenoj majci u razgovoru sa njom, kriveći u velikom procentu za stanje u kojem se ona nalazi, tj. kako je dozvolila sa se to sve zapusti, kako je nije terala da ide da nastavi sa lečenjem itd.  Na kraju se poseta završila tako što je on rekao da može jedino da je leči da mu pribavi nove snimke itd. Problem je sa njenom majkom što je ona uvek, a naravno i sada shvata sve kao "napad" na njenu ćerku, kao i većina naših majki uopšte. Meni samo priča, kako npr. doktor ovakav ili onakav, nadobudan itd. Uvek joj je važnija ambalaža od suštine, mada mislim da je ona svesna da su ispravni svi dobronamerni saveti u vezi njene ćerke, ali neće to da prizna samoj sebi.
Izvinite što sam ovako konfuzan, nisam znao kome da se obratim, ali očaj me tera, a ne znam kako da pomognem svojoj rođaki, da je nateramo da se leči. Znam da ona ako neće, niko je ne može naterati. Molim Vas za neki savet na koji način je naterati, makar postepeno da krene polako. Imate li neke , izvinite ako zvuči neozbiljno stručne"trikove" da nam preporučite? Verujte, mi više ne znamo šta da radimo,ovih godina smo sve pokušali koliko smo umeli. Da napomenem da joj je otac umro pre 20. god. a stariji rođeni brat je sa porodicom u inostranstvu već 14 god, tako da od najbližih ima samo majku i ujaka od 76.god.
Unapred hvala na odgovoru

Poštovana,
Ja lično pojam '"ADEKVATNIM"" ne mogu da u potpunosti "shvatim" u smislu medicinske terminologije, a lično pretpostavljam da se odnosi na pitanje da li sam izvršio sve moguće testove, koji spadaju u somatska ispitivanja. Da, ne postoji više ni jedno ispitavanje, koje nisam obavio i za koje imam rezultate, koji su skoro u svim slučajevima geometrijska sredina gornje i donje vrednosti. Navešću samo neke, Magnetna Rezonanca, Rendgen, Neurologija, Kožno, Kolor dopleri, Krv, Mokraća, Endokrinologija, Ortopan, Alergo Testovi, Bris iz Nosa, ORL (gde je rendgen prvo pokazao postojanje osteoma, da bi se na kraju ispostavilo da je u pitanju samo još jedna jaka upala desnog frontalnog sinusa, još jedna u u vrlo frekventnom nizu), Encefalogram,........tako da je moj uput uvek završavao na Neuropshijatriji. Bio sam i u dnevnoj Bolnici, uzimao dugo vremena propisanu terapiju, ali bilo kakvog pomaka ka poboljšanju nije bilo. Od škole imam Elektronski Fakultet, koji sam završio sa visokom prosečnom ocenom i skoro završene postdiplomske studije, tako da sebe iskreno posle duge terapije u Zavodu za mentalno, ne smatram psihijatrijskim slučajem, da budem precizniji, sebe lično smatram ličnošću koja racionalno razmišlja i shvata, tako da sam u Dnevnoj bolnici se trudio da na svaki način se približim i upoznam moju bolest - probleme, ali nisam uspeo da dođem ni do kakvog saznanja, zašto mi se i dalje javljaju somatske promene, koje mi ne omogućavaju normalan život, funkcionisanje i rad. Bio sam kod skoro svih neuropsihijatara, navešću samo neke od njih, na primer Dr Verice Arsenijević, Dr Ćirića, Dr Voje iz Železničke Ambulante, Dr Tugomira iz Doma zdravlja, Dr Maje i kod još nekolicine neuropsihijatara iz Zavoda za mentalno i moja dijagnoza je uvek bila različita, odnosno razlikovala se od jednog do drugog neuropsihijtra, na osnovu čega pretpostavio da i oni ne mogu da objasne somatske promene, jer se šifra - dijagnoza bolesti uvek razlikovala. Tako da sve što znam o svojoj bolesti, posle dugog ispitivanja kod svih mogućih instanci, je samo uzrok i somatske posledice. Uzrok je unos čak i male količine hrane, a posledice su nesrazmerno gojenje (što lično kao racionalna ličnost, smatram iracionalnom posledicom, koju ne umem da objasnim racionalno), koje ne odgovara količini unete hrane i pritiska u čeonom delu glave, obostranog u smislu da osećam pritisak i na čeonu kost i na čeonu kožu, nakon čega koža počinje da puca po "šavovima'', gde je pritisak najveći na istu i onda dolazi do stvaranja pucanja - pukotina i rana na koži, iz kojih često potekne i krv, jer koža po meni ne moze da izdrži untrašsnji pritisak na nju i popušta pod njim, što se somatski manifestuje ranama i pucanjima kože po šavovima, na onim istim mestima gde osećam da je pritisak na kožu najveći. Zatim, dolazi i do krvarenja iz istih rana. U slučaju da mi lično ne verujete, kao što mi nisu verovali i mnogi neuropsihijatri kod kojih sam bio, ja sam lično napravio slike visoke rezolucije, odnosno vidljivosti rana koje se pojavljuju na koži moga čela. Te iste slike sam pokazivao raznim neurpsihijatrima, a oni su lično tvrdili da je tako nešto nemoguće i ako se na tim slikama jasno vidi da sam ja na njima i ako se jasno i precizno vide rane i pukotine na čelu. Postoji i još jedna manifestacija mog problema, a to je da kada unesem količinu hrane, koja je normalna za svakog čoveka, odnosno kada ne poštujem režim prinudne dijete, dva puta mi se desilo da izgubim svu energiju iz organizma, kao da ju je neko svu isisao iz organizma, i tada sam oba puta pao na zemlju, i nisam bio u stanju ni da pomerim mali prst na ruci, tako da me je majka 2 puta taxijem vodila kući iz Planinarskog Doma, uz pomoć ljudi koji su sa strane pritrčali i pomogli da me prenese do taxija. Ja sam zbog svoje bolesti izgubio sve, i prijatelje i 2 verenice, i posao, i jednostavno ceo svoj život. Lično bi voleo da mi neko pomogne, i objasni o kakvom se poremećaju radi, jer problem kao socijalni i nije težak, ali će se na kraju svesti i na egzistencijalni problem, što me lično plaši.
Zato, molim i preklinjem za svaku informaciju, ili pomoć u rešavanju moga problema.

Poštovana doktorice,
moj problem traje već oko 3 godine i koliko mi se čini on se postepeno produbljuje, te sada definitivno moram zatražiti pomoć. Inače, imam 28 godina, dvoje dece, normalan brak i domaćica sam...Dakle, ja se nelagodno osećam u prisustvu više ljudi (bilo da su poznati ili ne) pogotovo ako sedimo za stolom ili se nalazimo na manjem prostoru, pa smo bliži jedni drugima. Simptomi su crvenjenje u licu i znojenje dlanova. Problem je i u tome što kada pomenuti simptomi nastupe, pošto ne mogu da kontrolišem njihovu pojavu, naprasno "idem u wc", saginjem glavu, puštam kosu ukoliko je vezana u rep, ustajem da otvorim prozor i sl. Takve radnje u tom momentu deluju potpuno besmisleno i nepotrebno, te imam utisak da me "još čudnije" gledaju ljudi sa kojima sam. A opet, ako to ne učinim, primete simptome i gledaju me "najčudnije" moguće. I to je onda začarani krug... Uhvatila sam sebe da sam svesno zakasnila na neke razgovore za posao, da sam izbegla neka druženja u prirodi (jer su simptomi više vidljivi na dnevnom svetlu). Takođe, nisam pravila "veliki diplomski", niti "veliku svadbu", baš iz tih razloga. Čini mi se da tako propuštam mnoge lepe stvari u kojima drugi ljudi uživaju... Ne znam ni kako ću ovakva naći posao. Bojim se pojave simptoma na razgovoru za isti. A i zahtevi poslodavaca su se povećali. A i ako je u pitanju veliki kolektiv...uf...i još svi to moje nenalaženje posla počinju da tumače kao lenjost i nezainteresovanost, jer ne znaju koji problem imam, pa me sada i zbog toga grize savest. Na sve to umem da budem depresivna ili anksiozna (to se smenjuje) i imam "preskakanje srca" zbog čega moram i kod kardiologa... A mislila sam kako ću sama moći da izađem na kraj sa tim, jer kao Bože moj, edukovana sam po pitanju tih stvari (pedagogija i psihologija), pa eto baš ću sama...No, očigledno da više nemam mehanizme da se izborim i to se podmuklo i dalje razvija i onemogućava mi normalan život. Tek sada sam (ali definitivno!) odlučila da nešto preduzmem.
Nadam se da nisam zakasnila...!?

Poštovana,
već nekoliko godina patim od tzv. binge eating. Zanima me da li se neko u Beogradu bavi ovom problematikom i kome se mogu obratiti za rešavanje ovog problema?
S poštovanjem,
Jelena Simić

Poštovana,
Imam 30 god. i dete od 2 god. U zadnje 2 god. (možda i više) imala sam neke vrste napada panike, obično kada negde treba da idem, napetost, nervoza. Pošto sam znala da nema razloga za sve to, ja sam te probleme ignorisala i mislim da su se povukli...ali sa druge strane dugo sam razmišljala kako nešto nije ok sa mnom i to mi stalno pada na um. Drugi moj problem je što sam često bez razloga depresivna, neraspoložena, uglavnom imam negativne misli, u zadnje vreme osećam i bes (kada me dete ne sluša, kada plače). U svemu tome, pre 8 meseci imala sam i 1 abortus, i kada sam se odlučila na to, bila sam sigurna u to, ali nakon toga osećaj krivice me ne napušta , stalno mislim na to, jedem se, krivim sebe i ne znam kako da krenem dalje. To je moj unutrašnji svet, ja sam spolja jedna zadovoljna žena kojoj ne fali puno toga, ali opet osećam da iznutra nisam više jaka kao pre. Znam da verovatno treba da pričam sa stručnjakom, ali mene je neka sramota od toga i nekako se plašim da posetim psihijatra.... Hvala unapred.

Poštovana doktorka,
nalazim vani i nisam dobra sa njemackim jezikom da bi sve to objasnila lekarima. Imala sam jako težak život, previše nerazumjevanja. Onda sam se udala da bi pobjegla od tog života i naravno to je bio još gori put, u međuvremenu sam izgubila bebu 5 mjeseci staru, izgorila je u stanu, sve sam to vidjela svojim očima. Tada sam doživela jako veliki šok od kojeg sam se djelimčno oporavila i nastavila da živim koliko je to moglo da bude normalno. Nakon nekog vremena dobila sam ponovo djete, zatim još jedno. Kada sam mislila da je sve ok desio se još jedan šok, rastala sam se sa čovjekom i ostala sama sa djecom. Imala sam toliki strah da ih pustim napolje, da se odvoje od mene samo minutu, strašno sam se plašila da se nešto ne desi. Počela bi zamišljat neku užasnu scenu naprimje da ih je auto udarilo, da su pali sa neke visine i još svašta nešto što ni ja više ne mogu svatit. Onda sam izgubila najvećeg prijatelja u životu, mamu nestala je prekonoći, nije bila bolesna, samo je legla i nije se probudila, a bila je jako mlada. Onda nakon godinu dana sve se počelo mjenjati, srela sam čovjeka koji me je u svemu razumio zavoljeli smo se i uzeli. Nakon godine braka dobili smi djete i sve je teklo dobro on me je malo opusto da djecu malo osamostaljujem i pustim slobodno vani sa svojim vršnjacima. Pošto nisam radila bila sam vezana za kuću i sa vremenom sam počela dobivat bezrazlozne strahove onda je usljedilo nagla promjena raspoloženja. Znam i na djecu počet galamit bez razloga i sa razlog čak ih i udarit, što prije nikada nisam radila. Zadnju sedmicu dana ne mogu da spavam i bole me kukovi kada legnem na stranu nema nikakvih modrica, ali bol je jednak onome kao kada se udarim.
Izvinite bila sam i previše opširna, ali mislim da je to bilo potrebno da Vam sve objasnim da bi lakše rješila svoj problem.
Unaprjed hvala,
zabrinuta majka.

Već dugo vremena (2 godine) ne osjećam se dobro, počela sam da se debljam, udebljala sam se 30 kilograma, strašno sam depresivna, uvijek pospana i nemam volju ni za šta, samo bi da ležim i da jedem. Inače, živim u USA došla sam ovamo sa porodicom pre 5 godina, imam 41 godinu i pre 4 godine sam izvadila maternicu.
Ako možete da mi pomognete, jer svaki dan mi je teži i teži, jedva obavljam svoje svakodnevne dužnosti. Unapred zahvalna

Imam 22 god., a moj suprug 28 god. Posle 5 god. zabavljanja, udala sam se i već 7 meseci živimo zajedno. Naime, zadnjih mesec dana smo se oboje mnogo promenili. Postali smo nervozni i nemamo razumevanja jedno za drugo. Pokušavala sam dosta puta da pričam sa njim, ali su se razgovori završavali njegovom ubedljivom pričom da sam ja kriva za sve, da je njegovo ponašanje (ponižava me rečima, govori mi najodvratnije stvari ako se požalim da mi je nešto što je uradio ili što nije uradio zasmetalo) opravdano. Zadnjih par dana osećam tugu, težinu u grudima, plačem kad god sam sama, a nekad se jedva suzdržim da ne zaplačem u drustvu. Njemu više ništa ne smem da kažem, jer se plašim kako će reagovati.
Nadam se da Vam je sve ovo dovoljno da mi kažete šta je sa mnom i šta da radim, jer osećam da ću poludeti, mnogo se osećam usamljenom i sve manje mogu da iskontrolišem napade plača kao i drhtanje ruku.

Moj prijatelj je počeo da uzima kokain, on tvrdi da uzima sam ponekad, kako mu pomoći, odakle početi, kome se obratiti?
Pozdrav

Poštovanje,
hteo da Vas pitam sledeće, bio sam u nekoj depresiji već 2 godine. Pre toga sam promenio sve moguće lekare da bi mi svi rekli da sam zdrav i da mi ništa ne fali. Inače sam veliki emotivac, a imao sam problema i sa ćerkicom po njenom rođenju, pa sam sve to strašno podneo i od 2006 su počeli da se javljaju svi oni Vama poznati simtomi depresije, da ne nabrajam. Išao sam i na psihoterapije, do pre nedelju dana sam pio Zoloft po jednu četvrtinu ujutru dok ga nisam izbacio (a pre toga celu tabletu jednom ujutru). Ja sam potpuno razumeo problem ove bolesti i naučio sam da se izborim sa tim i da živim tako, sad mi je mnogo lakše.
Mene samo zanima da li će se meni tokom života dogoditi neki od simptoma ove bolesti i da li je to normalno da se desi i kako se treba ponađati, jer ipak sam sad takoreći izlečen, ako se uopšte može potpuno izlečiti...
Pozdrav za doktorku od veselog Saleta

Poštovana dr,
ne znam ni sam kako da Vam sve ovo objasnim, sve je počelo 2004 god. otišla sam sasvim normalno kao i svako drugo jutro na posao, ali tog dana oko 10h nešto se strašno desilo sa mnom. Imala sam osjećaj da umirem, počelo me gušiti, bolit u prsima, znojenje, podrhtavanje, lupanje srca, mučnina, vrtoglavica, bol u vratu i glavi, otišla sam kod bolničarke u firmi, izmjerila mi je pritisak koji je bio normalan,onda sam otišla kući, muž je došao po mene i imala sam jake bolove u prsima i gušenje, misleci ovo je kraj, došla sam kući i legla u krevet i nisam se smijela okrenut ili udahnut duboko, jer je bol u prsima bio tako jak. Sutradan sam otišla doktoru koji mi je rekao da je srce u redu i da pijem samo tab.protiv bolova. To se opet pojavilo onda sam išla na sve moguće preglede i svi nalazi bi bili uredni. Od toga dana pa do danas, moji simptomi su isti, pila sam razne tablete za depresiju, koje mi ništa nisu pomagale, možda više od 25 vrsti raznih tableta, ali nikakve pomoći. Pila sam Xanax 0.5mg.skoro tri god. i ništa, samo bi me malo smirile, kad bi mi organizam poceo podrhtavat, ali to sve za kratko vrijeme. Sad pijem Clonazepam 0.5mg. i nikakve pomoći i od njih. Svako jutro kad se probudim, jako sam umorna, nemam snage ni za šta, imam vrtoglavice, teško dišem, brzo se umorim, jaki pritisak na vrat i glavu, glavobolje, ramena me bole, ruke i često mi prsti nateknu, samo da napomenem da su ove vrtoglavice kao da propadam u nešto, ako okrenem glavu ili očima pogledam u stranu onda je još gore, glava mi je tako teška...nađene su male promjene na vratu (MRI) a kažu da je to normalno za moje god. Inače imam 38god. MRI glave je bio normalan, kažu da izgleda sve normalno i nemaju pravu dijagnozu za mene, samo mi daju različite tab. da provam ali bez ikakvih pomaka. Sve sam doktore obišla i više nemam snage za to. Moj doktor kaže da teže dišem zato što imam anxiety, a ja sa pitam zar to ne bi prošlo za ove 4 god.s obzirom koliko sam popila tab.ako je anxiety, barem bi se malo bolje osjećala. Živim u Americi i više ne znam šta da radim, izgubila sam posao, kući sam i ne mogu ništa da radim. Idem često kod kiropraktičara i on misli da je problem sa vratnim mišićima.
Molim Vas za savjet, jer više nemam kome da se obratim, a ovako moj život nema nikakvog smisla, jer vidim da mi nitko ne može pomoći...
Hvala Vam unaprijed!