Imam 33 godine. Prvi napad panike imala sam pre 12 godina, nisam ni bila svesna šta me je snašlo, a već je sve "prošlo" da tako kažem. Posle dve god. našla sam se u istoj situaciji i u periodu terapije Xalolom od tri meseca, opet sam bila ona stara. Pre dve godine (posle bolnog raskida duže veze čijih sam zadnjih tri meseca provela plakajući, a ujedno ostala i bez posla) opet su usledili panični napadi tj.depresija praćena njima, ovog puta sve je bilo dosta ozbiljnije. Prepisana mi je terapija Rivotril i Flunisan. Sve je izgledalo kao da ide na bolje, po završetku terapije počele su da mi se nameću misli, uglavnom agresivnog karaktera. Nekako sam uspela da se izborim sa svim što me je snašlo, pronašla sam novi posao, počela da izlazim i čini mi se pronašla opet smisao života. Moj trenutni posao je dosta stresan, puno radim i nemam dovoljno vremena za sebe. Ponovo počinjem da se osećam anksiozno i depresivno (možda bih pre rekla ravnodušno). A moj najveći problem je u tome što želim da stupim u brak i rodim dete, ali se plašim i svakodnevno razmišljam o tome kako za to nisam sposobna (dosta sam čitala o postnatalnoj depresiji i tome kako je kod žena koje su pre trudnoće bolovale od depresije veća verovatnoća da i po porođaju obole od iste). Takođe me muči saznanje da nisam ona kakva sam bila pre i da takva neću ni biti i teško mi je da prihvatim drugačiju sebe.
I sami kažete da su se Vaše prethodne epizode psihičkih smetnji završavale oporavkom i ozdravljanjem posle relativno kratkog lečenja. Vi ste preosetljiva osoba, koja događaje u životu shvata dosta lično i burno na njih reaguje, ali to nikako ne znači da niste u stanju da uspešno podnesete obaveze koje nosi brak, niti izazove koje nosi trudnoća i odgajanje dece. Čak i ako istraživanja pokazuju da postoji veća verovatnoca od ponavljanja epizoda psihičkih bolesti u trudnoći a osobito posle porođaja kod žena koje su imale smetnje ranije, to ne znači da ste Vi sigurno predodređeni za to - govorimo samo o statistici. Dakle, koliko shvatam, Vi uspešno obavljate svoj stresan posao, iako vam to ne pada lako - nisu Vaši kapaciteti toliko slabi koliko ih nekada vidite. Ipak, ukoliko se rešavate na trudnoću, korisno je da u periodu planiranja i praćenja trudnoće budete pod nadzorom psihijatra koji bi Vam pomogao da sa manje straha i stručnom pomoći iznesete ovaj, za većinu žena manje ili više sresan period. Ukoliko i van planiranja trudnoće osećate da ne možete sami da izađete na kraj sa svojim promenama raspoloženja, potražite stručnu pomoć već sada u ordinaciji psihologa ili psihijatra, kako biste time olakšali suočavanje sa svakodnevnim frustracijama i radom na sebi očvrsli svoje kapacitete za prevazilaženje novih životnih prepreka.
Strah od postporođajne depresije
Imam 33 godine. Prvi napad panike imala sam pre 12 godina, nisam ni bila svesna šta me je snašlo, a već je sve "prošlo" da tako kažem. Posle dve god. našla sam se u istoj situaciji i u periodu terapije Xalolom od tri meseca, opet sam bila ona stara. Pre dve godine (posle bolnog raskida duže veze čijih sam zadnjih tri meseca provela plakajući, a ujedno ostala i bez posla) opet su usledili panični napadi tj. depresija praćena njima, ovog puta sve je bilo dosta ozbiljnije. Prepisana mi je terapija Rivotril i Flunisan. Sve je izgledalo kao da ide na bolje, po završetku terapije počele su da mi se nameću misli, uglavnom agresivnog karaktera. Nekako sam uspela da se izborim sa svim što me je snašlo, pronašla sam novi posao, počela da izlazim i čini mi se pronašla opet smisao života. Moj trenutni posao je dosta stresan, puno radim i nemam dovoljno vremena za sebe. Ponovo počinjem da se osećam anksiozno i depresivno (možda bih pre rekla ravnodušno). A moj najveći problem je u tome što želim da stupim u brak i rodim dete, ali se plašim i svakodnevno razmišljam o tome kako za to nisam sposobna (dosta sam čitala o postnatalnoj depresiji i tome kako je kod žena koje su pre trudnoće bolovale od depresije veća verovatnoća da i po porođaju obole od iste). Takođe me muči saznanje da nisam ona kakva sam bila pre i da takva neću ni biti i teško mi je da prihvatim drugačiju sebe.
Odgovoreno: 25. 06. 2008.I sami kažete da su se Vaše prethodne epizode psihičkih smetnji završavale oporavkom i ozdravljanjem posle relativno kratkog lečenja. Vi ste preosetljiva osoba, koja događaje u životu shvata dosta lično i burno na njih reaguje, ali to nikako ne znači da niste u stanju da uspešno podnesete obaveze koje nosi brak, niti izazove koje nosi trudnoća i odgajanje dece. Čak i ako istraživanja pokazuju da postoji veća verovatnoca od ponavljanja epizoda psihičkih bolesti u trudnoći a osobito posle porođaja kod žena koje su imale smetnje ranije, to ne znači da ste Vi sigurno predodređeni za to - govorimo samo o statistici. Dakle, koliko shvatam, Vi uspešno obavljate svoj stresan posao, iako vam to ne pada lako - nisu Vaši kapaciteti toliko slabi koliko ih nekada vidite. Ipak, ukoliko se rešavate na trudnoću, korisno je da u periodu planiranja i praćenja trudnoće budete pod nadzorom psihijatra koji bi Vam pomogao da sa manje straha i stručnom pomoći iznesete ovaj, za većinu žena manje ili više sresan period. Ukoliko i van planiranja trudnoće osećate da ne možete sami da izađete na kraj sa svojim promenama raspoloženja, potražite stručnu pomoć već sada u ordinaciji psihologa ili psihijatra, kako biste time olakšali suočavanje sa svakodnevnim frustracijama i radom na sebi očvrsli svoje kapacitete za prevazilaženje novih životnih prepreka.
Pregledajte odgovore po oblastima