Pitanje broj: #29951

Poštovani,

ne znam odakle da počnem, možda od početka. Odrasla sam u porodici gde je otac uvek bio dominantan, odlučivao o svemu, mama je bila ta koja je ispunjavala njegove želje, "trpela" zbog dece, a nas decu strašila tatom, koji je mada fakultetski obrazovan, jedan jako nezgodan čovek koji nikad nije bio zadovoljan našim uspesima (imam još brata) i umesto da nam uvek bude podrška, svoje vaspitanje je je fokusirao na - Ti to ne možeš, nadajući se valjda da ćemo mi u životu postići nekakve zadovoljavajuće rezultate i tako postati odgovorni. Na naki način i jesmo ali mislim da smo jako ogorčeni i nezadovoljni u sebi. Uz sve to se desio i prokleti rat pa smo odvojeni od sredine u kojoj smo živeli. Ja sam pre toga imala jednu ljubavnu vezi koja se završila traumatično, bila sam sa jednim čovekom verovatno iz potrebe za tom toplinom koju nisam osjećala od svojih roditelja, ostala u drugom stanjui pobacila. Osjećala sam da to nije to. Posle sam imala par ljubavnih veza, ne toliko ozbiljnih, ali sam vrlo brzo ulazila i izlazila iz njih. Onda sam upoznala svoga muža kojem sam ispričala tu priču i priču za roditelje, ali koji ni zbog čega nije hteo da se odvoji od mene. Hteo je porodicu sa mnom. Jednu bebu smo izgubili u toku bombardovanja, bilo je vrlo traumatično za oboje. Posle toga sam ponovo ostala u drugom stanju, ali sam stalno bila u strahu da će mi se opet isto desiti i da je sa spontanim bila kao neka kazna za ono što sam uradila sa prvim. Muž je počeo da se bavi priv. poslom i nije ga bilo po celi dan. Otišla sam da se porodim, samo me ostavio u bolnici i otišao da radi. Naravno pošlo je po zlu i beba je jedva ostala živa, reanimirana. A ja sam ga molila da bar ostane samnom. Dete je danas zdravo, hvala bogu. Nakon godinu dana ponovo ostanem u drugom stanju i dogovorim se sa mužem da ostavim bebu i da će mi on maksimalno pomoći oko dece, odnosno učestvovati u njihovom vaspitanju. Naravno ništa od toga. Posao je važniji, jer od čega ćemo da živimo. Svoju decu obožavam i sve bih dala za njih, ali sam do sada bila jako popustljiva, a muž pogotovo, stalno im kupuje poklone, u poslednje vreme najviše igrice, imaju sigurno 1000 raznih cd-ova. Ali do njihove 5-6 godine, na igralište ih je izveo možda 2-3 puta, a kada nedeljom treba da idemo zajedno obično se posvađamo jer ga ja jedno 2-3 sata opominjem da treba da krenemo. Sve je podređeno njegovom poslu, odnosno sticanju. On je odrastao bez majke kojoj je bio oduzet jer je bolovala od postporođejne depresije, sa ocem koji mu je sve dozvoljavao, i koji je posle promenio još dve žene i mlad umro. Stavovi oko vaspitanja (konkretno preterano igranje igrica, crtanih) su nam totalno različiti izazivaju sukobe, muž viče na mene, posle ja na decu. Ukoliko ja nešto zahtevam od dece pred njim i oni se bune, on je uvek na njihovoj strani, onda ja na kraju pobesnim i na žalost istučem decu.  Jer u tom trenutku mi se čini da nemam drugi izlaz. Ne mogu to nazvati pravim zlostavljanjem, (i ja sam kao mala dobijala batine, pa se sad to izgleda ponavlja.) ponekad se i uspijem dogovoriti sa mužem da im zabrani igrice (znali su biti za kompjuterom i po10 sati, a da on spava) ali ne zadugo, kako kad on igra travian po celu noć. Tako nemam poverenja da ih ostavim sa njim u kući, morala bi pozvati po 20 puta da proverim jesu li budni i jesu li odradili domaći. Kad smo ušli u brak ja sam imala svoj posao, pa smo posle toga zajedno osnovali firmu, jer bože moj, šta da radim za drugoga, pošto je privatna firma u pitanju nemam fiksno radno vreme, ali učestvujem koliko god mogu, kontrolišem radnike, prodajem, po struci sam knjigovođa. Međutim ukoliko mu se za bilo šta usprotivim, on mi kaže da šta ja hoću, on me hrani i oblači i imam sve!. Imam li zaista? Bojim se da ne naškodim više svojoj deci i sebi! Da li sam zaista sebična i sujetna?

Uunapred zahvalna