Pitanje broj: #27542

Poštovani,

imam jedan veliki problem. Naime, ja svog muža veoma volim, ali ne onako kako se muž treba voleti. Ja njega volim gotovo kao brata. Inače, ja imam 26, a on 30 godina, i u braku smo 6 godina. Ono što je problem, to je da ja prema njemu ne osećam seksualnu želju više gotovo uopšte, ali s druge strane imam potrebu za njegovim prisustvom, tačnije zagrljajem i razgovorom, koji dobijem veoma retko, jer izuzetno mnogo radimo, i po 12 sati, pa on kada dođe kući uglavnom nema volje niti da me zagrli, niti da priča sa mnom, već samo da legne i da spava. I ono malo slobodnog vremena koje ima ne voli da provodi sa mnom, jer smo izuzetno različite ličnosti-njemu je potreban pasivan odmor, a ja sam mnogo aktivnija, pa nam je teško da uskladimo želje: s jedne strane ja ne želim da žrtvujem svoja interesovanja i da ostajem kod kuće u retko slobodno vreme koje imam, a s druge strane ni on ne želi da sa mnom šeta, ide na sportove i razna dešavanja, jer njemu jednostavno to ne prija. A s njegove strane je kompromis gotovo nemoguć, ja još i ponekad želim da se uskladim sa njegovim željama, ali on sa mojima ama baš nikad ne. I tako je došlo do toga da gotovo nikad ne provodimo vreme zajedno. Meni on nedostaje u mom životu, jer iako živimo pod istim krovom, naše zajednički provedeno vreme je ili u spavanju, ili u eventualno ponekom zajednički pogledanom filmu (i to sve ređe, jer čak ni tu ne možemo da uskladimo ukuse). Ipak, ne nedostaje mi seks sa njim, već mi jednostavno nedostaje da bude tu, da pričamo, da radimo bilo šta zajedno. U poslednje vreme se pitam da li me je možda on "naučio" da ga volim na taj način-kao brata, ili druga. Naime, on je poprilično pasivan, nikad nema inicijativu u seksu, u zagrljaju, maženju, ma u stvari, gotovo ni u čemu, a smatra da seks nije bitan u vezi, već je najbitnije uzajamno poštovanje i iskrenost. Ok, i ja mislim da je to izuzetno važno, ali za tim ne zaostaje ni iskazivanje pažnje i poneka fizička nežnost. Jer, ovo sad je već postalo bratsko-sestrinska veza. U sve to se umešalo i to što mi se poslednjih par meseci veoma sviđa jedan muškarac, te sve češće razmišljam o njemu, i o tome da li je moj muž zaista prava osoba za mene, da li bih se sa nekim drugim osećala emotivno ispunjenijom, koliko je bitna fizička ljubav itd? Da napomenem i to da mi je muž prvi i jedini muškarac u životu, tako da i to igra veliku ulogu-bukvalno se ponekad osećam kao da nemam pojma o muško-ženskim odnosima i o ljubavi uopšte. Svog muža zaista cenim veoma i volim ga, jer ima izuzetno mnogo pozitivnih osobinama, ali više nisam sigurna da li ga volim na pravi način. Kad pomislim da se raziđemo hvata me panika, prosto imam osećaj da bi mi neko istrgnuo deo duše i da bi tu ostala jedna velika rupa, a s druge strane izjeda me krivica zašto onda mislim o drugom muškarcu i to tako intenzivno, i na fizičkom i na psihičkom nivou. Ne znam šta mi je činiti, prožima me neka dosada, osećaj neispunjenosti, stalno razmišljam da li je moj muž onaj "pravi", pa se posle dozivam pameti da je pravi ako ja želim da to bude. Iskrena da budem, najviše bih volela kada bih mogla da napravim neku pauzu u našem braku, i da vidim kako je to biti i sa nekim drugim, pa da onda ja odaberem. Egocentrično, zar ne? Ali, svesna sam da to ne može biti, tako da to ostaje u domenu mašte. Pitam se da li ovako treba da izgleda jedan srećan brak, ili smo na nekoj raskrsnici gadno pogrešili smer? Nadam se da Vas nisam previše zbunila, puna sam pitanja, ali i sama ih teško definišem. Ne znam šta da radim? S mužem ne mogu normalno da razgovaram, jer je on izuzetno zatvoren, sve se svodi na saslušavanje mene, a on nikad nema šta da kaže, i njegovi odgovori su samo "ne znam", "nisam pametan"... A na predlog o razvodu, on isto reaguje kao ja, kaže da ne zna kako bi to prevazišao, ali da možda zaista možemo da nađemo nekog ko nam više odgovara, spram svog tipa ličnosti. On tu priču nikad ne bi sam inicirao, isto kao što nije inicirao ni našu vezu, niti brak. Nekad mislim da sam sama izmislila problem, jer zaista osećam ljubav prema njemu i od njega, ali s druge strane kad pogledam to da nikad ne provodimo vreme zajedno, imamo seks jednom u dva meseca, i to "zato što bi trebalo", a još uvek smo veoma mladi itd. Onda pomislim da tu nešto nije sasvim normalno. Šta vi mislite?
Hvala vam na svakoj vrsti pomoći od srca.