Živim u porodici sa suprugom, bebicom od 2 meseca, suprugovim roditeljima i njegovim mlađim bratom. Nažalost, otac moga supruga je alkoholičar, kako mi verujemo. Koliko ja znam, to traje već 6-7 godina i problem se vremenom povećava. Stanje u kući je takvo da smo mu svi "okrenuli leđa", a i on nama, nikoga ne sluša, drzak je, viče, ometa svakodnevni normalan život. Povrh svega, higijena mu nije na zavidnom nivou, što me najviše brine zbog bebe. Smatram da nije rešenje "okrenuti mu leđa", ali ne znamo šta drugo.  

Oženjen sam sa ženom koju volim i imamo troje dece. Bilo je koškanja i ranije, ali se sve jako pogoršalo od prošle godine. Počela je ekonomska kriza i ja sam ostao bez posla. Ekonomski se to nije jako osetilo pošto su prethodne godine bile veoma uspešne. Moj posao zahteva rad na računaru i česta putovanja van zemlje. Sličan je mornarskom poslu, samo su smene kraće. Znači, većinu vremena provodim tražeći nove poslove. Trenutno imam ponovo izvore prihoda, ali to nije sigurno na duže staze. Moja žena ne može da prihvati realnost i besni nezadovoljna svaki dan. Apsolutno ne pazi šta govori i vređa i mrtve i žive. Ne da mi da tražim posao. Razbija mi kompjuter i udara drvenom klompom po operisanoj nozi. Ne želi da razgovara uopšte i samo priča kako nam je bilo najlepše kada smo svi živeli u jednoj sobici i delili toalet sa bolesnom majkom. Deca naravno pate. Non stop se svađaju i tuku, a ocene padaju. Ne znam šta da radim. Jedino ovim poslom mogu da obezbedim dovoljo finansija za porodicu. Ali ovako više ne ide. Strah me je i da se razvedem i da prepustim decu ženi jer ona nije sposobna ni sebe da kontroliše i prehrani. 

Moja žena u poslednje dve godine nije uopšte zainteresovana za seks. Stalno nalazi neke izgovore, da je umorna, da je boli glava i slično. Ja sam na granici da nađem drugu ženu jer sumnjam da ona ima nekog drugog i ozbiljno razmišljam da se razvedem.

Ja i muž smo u braku, evo još malo 6 god. Nikad nikoga nisam volela kao njega, i on kaže da je kod njega ista stvar. Međutim, dva smo različita sveta, on je miran, staložen, tih, odmeren. Imao je 18 godina kada mu je umrla majka, jako je osetljiv, a ja sam vesela, nasmejana, bezbrižna, ljudi me vole, ma baš vesela za oboje. Imamo dva preslatka klinca od tri i dve godine, i kad se pogleda sa strane - idealno. Problem je u tome što ja i on kad se svađamo, ja sam uvek ta koja u afektu kaže i što ne misli, jednom sam mu čak i rekla da deca nisu njegova. Šta znam, bila sam besna, hteo je da se spakujem i odem bez njih. Rekla sam mu, takođe u afektu, dok sam bila trudna, pošto je rekao: "Ti misliš što si trudna da možeš sa mnom kako hoćeš" da nije problem i da ću da abortiram ako on hoće. Od tada ja sam za njega neko ko je hteo da ubije dete, i zamisli da li postoji nešto gore od toga da muškarcu kažeš da deca nisu njegova. A njegove uvrede, koje ne bih ni da pominjem su ok, njegovi afekti se ne priznaju, i poslednje što mi je rekao jeste, da kad budem otišla kod psihijatra i rekla mu šta sam rekla u afektu i ako mi psihijatar kaže da sam normalna, da će i on tako misliti. Ko zna da li ste me razumeli, ja sam pokušala. poenta je znači da on sve shvata pogrešno, stalno moram da pazim šta govorim, kao da je od stakla, osetljiv je, umišlja reči koje nisam rekla, skonta u svojoj glavi nešto i to je to. A ja blentava, trtljam, pričam šta treba i ne treba, drugačiji smo, ali meni to nije smetalo do sada. Da li postoji neko bračno savetovažlište, psiholog, ja bih ga rado posetila da njemu ispunim želju, pošto smatram da sam normalna?

Moj suprug i ja smo u braku 6 godina, pre toga smo bili u vezi 4 godine. Dakle, evo decenija je kako smo posvećeni jedno drugom i kako sam pomislila već da je naš život bajkovit. Imamo dve prelepe kćerkice, naša porodična kuća je uvek puna smeha radosti i zajedničke brige o svemu. U naš život je ušetala njegova devojka iz mladosti. Ona živi na drugom kontinentu i nije fizička opasnost trenutno, sem što može doći u posetu u Beograd.. Počela je da mu šalje mail-ove pune emocija, kako je pogrešila što ga nije zadržala i da je to shvatila sada kada je raskinula svoju devetogodišnju vezu. Prvi put sam se osećala jako loše kad sam otkrila sve mail-ove koje su oni razmenili. Onda je on rekao da neće više da kontaktira sa njom, ali sam nakon sedam dana otkrila novu e-mail adresu sa koje joj piše. Nakon što sam mu zapretila razvodom, plakao je i rekao da je završio s njom i preda mnom bacio vizit kartu sa njenim telefonom. Nastavili smo dalje isto kao pre, srećni i zadovoljni i, što je najžalosnije, svi nam zavide na našoj ljubavi. Sad za Uskrs sam pronašla njenu čestitku u njegovom telefonu i njegov odgovor, pomalo dečački provokativan. To nije bio običan otpozdrav, nego zadirkivanje, nešto što ne liči na poruke dve osobe koje su raskrstile. U jednom od njenih mailova ona je rekla da je svesna da on voli svoju ženu, ali ona želi da nastavi s njim prepisku pošto je svesna da između njih postoji nešto i da je “on bio njen match". Ja sam suprugu objasnila da mi jako smeta da on bude u bilo kakvoj prepisci s njom, posebno sada kad sam shvatila da je to emocionalan odnos. Počela sam da proveravam sve njegove mail adrese i telefone. S druge strane, on kaže da je raskrstio s njom i da su ostali u prijateljskim odnosima u šta ja ne verujem. Čak mislim da nikakvo prijateljstvo nije moguće, niti je potrebno. Ma koliko da iniciram razgovor, on se svaki put drži svoje priče da samo mene želi i zdravu porodicu kakvu imamo i kaže da ja preterujem i da ga već opterećujem. Ja svakih 7 dana otkrivam neke detalje prepiske između njega i njegove bivše. Čemu ovo vodi? Da li ja preterujem sa “špijuniranjem”? Da li je ovo početak kraja nečega što ja ne želim ili postoji način da spasemo naš brak?