Moj suprug ima periodično faze koje su jako čudne. Vrlo je agresivan,

I moj ima faze. Ćuti, ne ide sa nama nigde, novac ni u ludilu, čarape izruči na sred sobe, uzme koje mu trebaju a ostale ostavi, pored mene prolazi kao da ne postojim ali ne pakuje kofer nego obeleži najbolju teritoriju u kući kao svoju i tu niko ne sme da priđe. Što je najgore sve to radi u tišini, da selo ne čuje i da ne stekne drugačiju sliku o njemu od one koju gradi decenijama (fin, dobar, najbolji muž na svetu, na hleb da ga namažeš, blago tebi kakvog muža imaš. . . . . . . . . . . . .) . I tako draga moja punih trideset godina. Hvala bogu da sam postala svesna njegove dvoličnosti pa sam naučila kako da ga iskoristim maksimalno dok je dobre volje i da sam sebe stavila u poziciju posmatrača a ne žrtve. Jer žrtva je on a ne mi. Mi se snalazimo a on je uvek nezadovoljan i optužiti mene za sve i kazniti decu je slabićima poput njih najlakše. Zar to nije žalosno? Da, još sam zaboravila: svaki moj napredak degradira a kad mu je moje umeće i znanje potrebno onda ga nesebično iskoristi i hvali se mojim uspesima. Zato glavu gore i čuvaj zdravlje za starije dane, biće i ti i te kako potrebno. Svako dobro od gospoda.

Kao da si opisala mog muza. . .