Nonstop sam u svađi sa svekrvom, a suprug ne zna na koju stranu, pa je više na njenoj jer smatra da je ja ne razumem i da ona ne sme da se nervira jer je imala izliv krvi na mozak. Ona me "savetuje" stalno. Govori mi kako bebu da hranim, šta da joj spremam, kako ja ne znam da vaspitam dete, kako je njen sin bio dobar, kako dete ne sme da pipne ništa u dnevnoj sobi kao ni ja. Ona je gazda, ja ne smem ništa da diram u dnevnoj sobi. Kako bi, kada bi imala novca, nas isterala iz stana. Vređa, psuje, a ja puknem pa počnem da se svađam i krstim sve na gomilu i onda kažu da sam luda što toliko vičem. Ima stvari koje zaboravim, ima stvari koje ne znam da objasnim. ali me ubija psihički. Ja ne mogu ni sitnicu da trpim jer me sve boli. Kaže kako je suprug trebalo drugu da oženi, da ja nisam normalna, da vičem. Kad beba nesto prospe, dere se kao luda na mene kako ja ne znam da je čuvam, a kad njen mačak povraća, ništa. Samo njen sin i niko drugi. Ja znam da ne treba da vičem, ali to je jače od mene, sve me boli. Ne mogu da je gledam. Živim u sobici kao u zatvoru, a nemamo novca da se odselimo. Šta da radim?

Živim sa suprugom 2 godine i godinu dana smo u braku, imamo slatkog dečaka od 9 meseci. Postoji veliki problem u našoj komunikaciji. Kad god se desi neki problem, on je uvek u pravu, a ja sam žrtveno jagnje koje je sve započelo. Čim ja krenem sa pričom sta mi je zasmetalo u našem odnosu nastaje haos. On se ljuti, počne da besni i kaže kako ga ja namerno nerviram, jer sam takva žena, žena koja želi da se svađa. To mi je totalna besmislica, jer ja znam ko sam i kakva sam po prirodi. On jednostavno za sebe i svoje potrebe uvek nađe opravdanje i to je tako, a da li detetu nešto treba o tome jednostavno ne razmišlja, bilo da se radi o hrani ili o nekim drugim stvarima. Njegovo oružje je: "Ja radim", pa može da ima sve što on zamisli. A ja sam žena i ja zarađujem manje od njega. Sve manje imam strpljenja za naš odnos jer je par puta i fizički nasrnuo na mene. Razmišljam šta da radim?

Imam 35 godina. Bila sam u turbulentnoj vezi 10 godina. Ostala sam trudna sa 25 godina i nažalost sam morala da prekinem trudnocu zbog pilule za dan posle koju sam popila neznajući da sam već bila trudna. Bilo me je strah da zadržim trudnoću, zbog mogućih komplikacija. On je bio manje-više nezainteresovan za tu situaciju. Abortirala sam. Naše emocije su se godinama intenzivirale. Mnogo smo se voljeli i još se volimo. Imali smo dosta problema u vezi zbog njegovog čestog opijanja. Sve to smo nekako prevazilazili. Njegovu ljubomoru, uvrede, posesivnost. Kasnije smo radili na bebi, ali se to jednostavno nije dešavalo godinama. Oboma su nalazi bili uredni. Prošle godine dok sam ja imala i neke druge probleme, on je bio sa nekom djevojkom i ona je ostala trudna. Oprostila sam tu izdaju. Odlučio je da zadrže dijete i da neko vrijeme živi sa njom. Ona naravno nije imala pojma o tome da je on već u vezi, a kako vrijeme prolazi nisam sigurna ni da li joj je to rekao. Cijelu njenu trudnoću je proveo na moru radeći. Nisu se ni gledali. Ja i on smo po cijeli dan pričali telefonom. Osjećanja su se još više razbuktala. Ja sam postala jako tužna zbog toga što ne mogu da ostanem trudna, počela sam izbjegavati djecu i dječije rođendane. Sve to me jako rastužuje. On je u septembru dobio dijete i od tad živi sa drugom ženom. Kaže da sa njom nema odnose ni njeznost. Sve je to kao zbog djeteta neko vrijeme. Takođe on ne radi ništa. Nema nikakav posao. Ovih dana kaže da je ona vidjela poruku od mene i da je doživjela šok. Stalo joj je mlijeko, guši se itd. Ne želim da niko pati zbog mene iako sam ja mnogo patila i patim zbog te situacije. On kaže da jako teško taj odnos može da se sačuva, ali ne prekida tu mučnu situaciju. Planiram da se odselim u drugi grad gdje mi žive roditelji i sestre. Da li je to najbolje rješenje da izađem iz ovog odnosa. On kaže da je rano da se raziđu. Imam česte promjene raspoloženja, otuđila sam se od svih jer svi me smatraju ludom kad kažem da smo zajedno. Da ne cijenim sebe. 

Radi se o mojoj supruzi. Skoro smo 25 godina u braku, a mislim da je malo poznajem. Pre jedno desetak godina doznao sam da me vara sa kolegom sa posla, odnosno dežurnim lekarom (inače je moja supruga medicinska sestra). To je bio šok za mene, ali sam joj oprostio zbog dece. I pored toga bio sam i dalje nežan sa njom i voleo sam je, iako ona nikad nije to pokazivala prema meni. Inače je dosta nezgodan tip, mnogo se svađa zbog sitnica i sve joj smeta. Bio sam na ivici da je ostavim. Seksualni život nam je neredovan iako sam ja zdrava osoba i željna seksa. Ona se brani da je u menopauzi i da je sve nešto boli, tako da smo imali seks jedva jednom u mesecu. Ali doživeo sam još jedan šok. Pre oko mesec dana doznao sam da me opet vara i to isto sa dežurnim lekarom (ne isti od prošlog puta). Pao sam u tešku depresiju i ne znam šta da radim, osim da tražim razvod. Muči me jedno pitanje: da li je moja supruga psihički zdrava osoba zato što pored puno ljubavi i pažnje sa moje strane ona traži zadovoljstvo kod drugih muškaraca? Hteo sam da razgovaram sa njom zašto ovo radi, ali ona odbija. Predložio sam joj isto tako da odemo kod psihijatra, a ona kaže da hoću da je napravim ludom. Molim Vas dajte mi neki savet pre nego što povedem brakorazvodnu parnicu. Da li je vredno truda? Možda je glupo sa moje strane, ali je još uvek volim i želim da joj pomognem.

Stupila sam nevina u brak pre 5 meseci i još uvek sam nevina. Pokušavamo stalno, ali sam ja izgleda jako uska i pri tome se sva zgrčim od straha što dodatno otežava stvar. Najpre smo pokušavali tako da suprug bude na meni, ali pošto to nije išlo, jer se jako zgrčim, počeli smo da pokušavamo obrnuto. Ja budem gore i osetim kako ulazi, ali nikako da uspemo. Već mi je to postalo psihičko opterećenje. Imate li neki savet za mene?