Ja i muž smo u braku, evo još malo 6 god. Nikad nikoga nisam volela kao njega, i on kaže da je kod njega ista stvar. Međutim, dva smo različita sveta, on je miran, staložen, tih, odmeren. Imao je 18 godina kada mu je umrla majka, jako je osetljiv, a ja sam vesela, nasmejana, bezbrižna, ljudi me vole, ma baš vesela za oboje. Imamo dva preslatka klinca od tri i dve godine, i kad se pogleda sa strane - idealno. Problem je u tome što ja i on kad se svađamo, ja sam uvek ta koja u afektu kaže i što ne misli, jednom sam mu čak i rekla da deca nisu njegova. Šta znam, bila sam besna, hteo je da se spakujem i odem bez njih. Rekla sam mu, takođe u afektu, dok sam bila trudna, pošto je rekao: "Ti misliš što si trudna da možeš sa mnom kako hoćeš" da nije problem i da ću da abortiram ako on hoće. Od tada ja sam za njega neko ko je hteo da ubije dete, i zamisli da li postoji nešto gore od toga da muškarcu kažeš da deca nisu njegova. A njegove uvrede, koje ne bih ni da pominjem su ok, njegovi afekti se ne priznaju, i poslednje što mi je rekao jeste, da kad budem otišla kod psihijatra i rekla mu šta sam rekla u afektu i ako mi psihijatar kaže da sam normalna, da će i on tako misliti. Ko zna da li ste me razumeli, ja sam pokušala. poenta je znači da on sve shvata pogrešno, stalno moram da pazim šta govorim, kao da je od stakla, osetljiv je, umišlja reči koje nisam rekla, skonta u svojoj glavi nešto i to je to. A ja blentava, trtljam, pričam šta treba i ne treba, drugačiji smo, ali meni to nije smetalo do sada. Da li postoji neko bračno savetovažlište, psiholog, ja bih ga rado posetila da njemu ispunim želju, pošto smatram da sam normalna?
Sve je idealno, a vi se ipak svađate. Potpuno sam razumela, mada ste i Vi sami sve lepo objasnili, dva različita sveta po temperamentu, po senzibilnosti, ali i po afektivnim reakcijama. Ako malo pažljivije pročitate svoje pismo, i odgovor se nazire "ja sam uvek ta koja u afektu kaže i što ne misli, " a sami znate da su reči odraz naših misli. Verovatno Vaše reči, kad nisu izgovorene u afektu, ne prate vaše emocionalne reakcije, te ih vaš suprug tumači na drugačiji način. Reklo bi se da je vaš zajednički problem, problem u međusobnoj komunikaciji. Svakako da je za svaku pohvalu vaša obostrana želja da posetite bračno savetovalište, što bi vam svakako pomoglo da poboljšate komunikaciju, jer je očigledno da ima puno osnova za kvalitetan brak. Porodično savetovalište možete potražiti u najbližem Centru za socijalni rad ili pak u nekoj od institucija koje se bave mentalnim zdravljem.
Ja i moja partnerka smo vec zajedno 4 mjeseca i konstantno se svađamo. Vjerujem da je problem je u njoj jer stalno pominje kako sam ja kriv i ne odgovara mi na poruke, ili ako odgovori, sve piše hladno. Ja se stalno žrtvujem za nju i spreman sam da čitav svijet promenim zbog nje, a ona nije spremna da me sačeka 5 minuta.
I ja imam problem sa samokontrolom, pa sam otišla kod psihijatra i već dugo i redovno pijem lekove za smirenje. Nije mi jasno odakle vam ideja da kažete mužu, kog očigledno više ne volite, da deca nisu njegova! Ne treba vama savetovalište, već lekovi za vas same. A mogle biste i da se razvedete, pošto s vaše strane nema niti poštovanja niti ljubavi!
Draga, ja ne mogu da kažem da sam u afektu rekla mnogo stvari koje ne mislim, ali moj muž svakako jeste. A to sam shvatila posle 7 godina braka. Dotle sam se kidala i imala stres "za primer" posle svake svađe. Jedno je samo važno (što u mom slučaju nije učinjeno, te govorim iz iskustva) , a to je pričajte. Pokušaj da razgovaraš sa njim kad nisi besna i kad si dovoljno sigurna da te neće "uhvatiti" afekat. Želim vam oboma puno sreće (kad je ja već nisam imala) . Pozdrav,
Ma samo opusteno 8 i moj suprug je takav a ja sam kao vi samo sto napocetku je to bilo normalno on je cutao i trpeo a sad bogami necu ti ni on pa sam ja jezik malo skratila. Al nekad mi ni to nevredi moram da puknem do kraja. A da znas da sam i sama pomislila mozda sam ja za neki pregled al sad vidim da nisam da nas takvi ima dosta u bozijoj basti
Moram priznati da sam se donekle pronasla u ovom mejlu. Zivim sa partnerom 6 meseci i isto jako cesto ima totalno sulude interpretacije, ponavljam interpretacije mojih reci koje ne odgovaraju istini i ticu se moje proslosti i njegove ljubomore. U afektu i ja njega vredjam za neke stvari koje mi se ne dopadaju kod njega pa sam se takodje sve vreme pitala da li je to u jednom odnosu normalno. Nemamo dece, on je razveden i imao je emotivni krah. Uzasno je osetljiv i cak ne smem ni ton da povisim kad mi nesto smeta! Stalno mi u tim situacijama prebacuje kako ga ne volim dovoljno i to onda znaci da stalno moram da cutim! A za razliku od njega koji cuti i u sbi drzi vecinu stvari ja sam neko ko je otvoren, iskren, komunikativan i uvek (nazalost) kaze skoro sve sto misli! A to ne mogu svi podneti!!! Volela bih cuti jos slicnih iskustava i posebno od ove citateljke koja je napisala mejl. Koji su dobri psihoterapeuti u beogradu i koju vrstu psihoterapije izabrati??! Veliki pozdrav
Postoana po mom misljenju i ste sasim normalni. I druge zene, pa i ja sama, milion puta izgoore potpuno iste reci u afektu. Da deca nisu njegova, abortus i slicno. . . Bez brige, i ste sasim normalni. Pozdra
Izgovaranje ružnih reči u afektu
Ja i moja partnerka smo vec zajedno 4 mjeseca i konstantno se svađamo. Vjerujem da je problem je u njoj jer stalno pominje kako sam ja kriv i ne odgovara mi na poruke, ili ako odgovori, sve piše hladno. Ja se stalno žrtvujem za nju i spreman sam da čitav svijet promenim zbog nje, a ona nije spremna da me sačeka 5 minuta.
Pregledajte odgovore po oblastima