svađa – pitajte doktora

Imam 18 godina. Moj problem je nezdrava, bolesna atmosfera u kući, u tom smislu da imam jako loš odnos sa majkom, a i sa ocem. Stalno se sukobljavamo i svađamo. Koliko god se ja preispitujem, mislim da ipak uzrok problema ne može biti do mene (njihovog deteta) nego do njih. S jedne strane, moja majka jedan dan bi sve učinila za mene, sve mi pomaže, kuva mi sve najbolje, uvek me je štedela od svih kućnih poslova, a onda s druge strane kada dođe do sukoba mišljenja drugi dan ona poludi i krene da psuje, da me kune, da viče po kući, a ja to stvarno više ne mogu da podnesem. Nakon takvih njenih živčanih ispada ja ne mogu danima da se oporavim. Evo i večeras smo se svađale i meni je sad jako loše, sva drhtim i plačem. Ona uopšte ne može i neće da se kontroliše u toj svojoj živčanosti. Ja ponekad ćutim i trpim, i tada ona po pola sata zvoca, i onda kad ja u nekom trenutku puknem i odgovorim joj onda tata krene da mene ućutkuje i govori mi da prestanem, a ja sve vreme do tad ćutim, a njoj ništa ne sme da kaže! Znam da ćete mi reći da dođem kod psihologa, ali kako će mi psiholog konkretno pomoći? Najviše bih volela da ne živim sa njima, ali to je sada nemoguće jer ne mogu sama da se izdržavam, kako da zaradim za samostalan život? Ja ne vidim način da majku promenim, a kako ja u svemu tome da sačuvam sebe i svoje zdravlje i svoj mir? Moram da kažem da u detinjstvu nikada nisam oskudevala ni u čemu materijalnom (ali sada smo u prilično oskudnoj materijalnoj situaciji), dok u emotivnom jesam oskudevala. Roditelji me nikada nisu ni zagrlili ni poljubili, nekako kao da su se stideli toga, stideli se pokazivanja emocija. 

Živim sa suprugom 2 godine i godinu dana smo u braku, imamo slatkog dečaka od 9 meseci. Postoji veliki problem u našoj komunikaciji. Kad god se desi neki problem, on je uvek u pravu, a ja sam žrtveno jagnje koje je sve započelo. Čim ja krenem sa pričom sta mi je zasmetalo u našem odnosu nastaje haos. On se ljuti, počne da besni i kaže kako ga ja namerno nerviram, jer sam takva žena, žena koja želi da se svađa. To mi je totalna besmislica, jer ja znam ko sam i kakva sam po prirodi. On jednostavno za sebe i svoje potrebe uvek nađe opravdanje i to je tako, a da li detetu nešto treba o tome jednostavno ne razmišlja, bilo da se radi o hrani ili o nekim drugim stvarima. Njegovo oružje je: "Ja radim", pa može da ima sve što on zamisli. A ja sam žena i ja zarađujem manje od njega. Sve manje imam strpljenja za naš odnos jer je par puta i fizički nasrnuo na mene. Razmišljam šta da radim?

Nonstop sam u svađi sa svekrvom, a suprug ne zna na koju stranu, pa je više na njenoj jer smatra da je ja ne razumem i da ona ne sme da se nervira jer je imala izliv krvi na mozak. Ona me "savetuje" stalno. Govori mi kako bebu da hranim, šta da joj spremam, kako ja ne znam da vaspitam dete, kako je njen sin bio dobar, kako dete ne sme da pipne ništa u dnevnoj sobi kao ni ja. Ona je gazda, ja ne smem ništa da diram u dnevnoj sobi. Kako bi, kada bi imala novca, nas isterala iz stana. Vređa, psuje, a ja puknem pa počnem da se svađam i krstim sve na gomilu i onda kažu da sam luda što toliko vičem. Ima stvari koje zaboravim, ima stvari koje ne znam da objasnim. ali me ubija psihički. Ja ne mogu ni sitnicu da trpim jer me sve boli. Kaže kako je suprug trebalo drugu da oženi, da ja nisam normalna, da vičem. Kad beba nesto prospe, dere se kao luda na mene kako ja ne znam da je čuvam, a kad njen mačak povraća, ništa. Samo njen sin i niko drugi. Ja znam da ne treba da vičem, ali to je jače od mene, sve me boli. Ne mogu da je gledam. Živim u sobici kao u zatvoru, a nemamo novca da se odselimo. Šta da radim?

Ja i muž smo u braku, evo još malo 6 god. Nikad nikoga nisam volela kao njega, i on kaže da je kod njega ista stvar. Međutim, dva smo različita sveta, on je miran, staložen, tih, odmeren. Imao je 18 godina kada mu je umrla majka, jako je osetljiv, a ja sam vesela, nasmejana, bezbrižna, ljudi me vole, ma baš vesela za oboje. Imamo dva preslatka klinca od tri i dve godine, i kad se pogleda sa strane - idealno. Problem je u tome što ja i on kad se svađamo, ja sam uvek ta koja u afektu kaže i što ne misli, jednom sam mu čak i rekla da deca nisu njegova. Šta znam, bila sam besna, hteo je da se spakujem i odem bez njih. Rekla sam mu, takođe u afektu, dok sam bila trudna, pošto je rekao: "Ti misliš što si trudna da možeš sa mnom kako hoćeš" da nije problem i da ću da abortiram ako on hoće. Od tada ja sam za njega neko ko je hteo da ubije dete, i zamisli da li postoji nešto gore od toga da muškarcu kažeš da deca nisu njegova. A njegove uvrede, koje ne bih ni da pominjem su ok, njegovi afekti se ne priznaju, i poslednje što mi je rekao jeste, da kad budem otišla kod psihijatra i rekla mu šta sam rekla u afektu i ako mi psihijatar kaže da sam normalna, da će i on tako misliti. Ko zna da li ste me razumeli, ja sam pokušala. poenta je znači da on sve shvata pogrešno, stalno moram da pazim šta govorim, kao da je od stakla, osetljiv je, umišlja reči koje nisam rekla, skonta u svojoj glavi nešto i to je to. A ja blentava, trtljam, pričam šta treba i ne treba, drugačiji smo, ali meni to nije smetalo do sada. Da li postoji neko bračno savetovažlište, psiholog, ja bih ga rado posetila da njemu ispunim želju, pošto smatram da sam normalna?

U zadnjih mesec dana se svađam po ceo dan sa suprugom, nervira me sve što uradi, prebacujemo jedno drugom svašta. Šta da radimo?

Kako da pomognem mojim dragim komšijama koji se neprestano svađaju? Komšinica je strašno ljubomorna, a komšija je hladan. Imaju troje odrasle dece.

U braku sam 4 godine. Sa mužem imam lep odnos, jedini problem je što se njegovi guraju u naš život i što ih sve zanima vezano za našu kuću. Ja kad čujem da ga zove majka ili brat, meni živci rade. Imam utisak da ga stalno koškaju protiv mene jer čim se češće viđa sa njima u kući je haos. On mi govori da ja to umišljam i da je problem u meni. Ja njih ne mogu da smislim, toliko me nerviraju i to od prvog dana. 

Reč je o mojoj sestri koje je udata, ima dva deteta (sina i cerku) i sve bi bilo ok da ona nije previše nervozna. Ne prođe dan, a da ona ne viče na decu i svađa se sa njima. Ako se ne svađa sa decom, onda je to njen suprug ili naša majka (koja joj sprema ručak, čuva decu i sve ostalo, ali to mojoj sestri ništa ne znači). Ona ja zadovoljna jedino kad ide negde (a to i radi svakog dana), a kad treba da radi sa decom, ona je nervozna i samo viče. Kad joj skrenem pažnju na njeno ponašanje prema svima, ne želi da me sluša. Misli da je ona uvek u pravu i niko joj ne može dokazati suprotno. Recite mi kako da se ponašamo prema njoj? Kako da joj dokažemo da to što radi nije u redu (moja majka se mnogo nervira zbog nje)? 

Ja imam 15 godina, imam mlađeg brata koji ima 12 godina. Živimo sa mamom, majkom i sestrom od mog oca, a moj otac ide preko sedmice da radi u Zagreb i dolazi svakog vikenda. U zadnje vrijeme je zapostavio mene, mamu i brata, živi život sa svojom majkom i mi mu nismo bitni, na nas je stalno ljut i nikom ništa ne dozvoljava. Mi nemamo pravo na svoj život, već on manipuliše našim životima. Konstantno se mama i tata svađaju, a te svađe slušamo ja i brat. Pričala sam s mamom mnogo puta, ali ona misli da će to biti bolje i nikad ništa ne poduzima i sinoć je opet dobio neki svoj napad i pobjesnio i počeo se derati na mamu. Želim da živim normalan život kao i ostali ljudi. i želim nešto poduzeti ali ne znam kako?

Živim u braku 40 godina sa mužem koji ne želi nikakav razgovor, samo ćuti, i gleda TV. Kada pokušam da razgovaramo, ne sluša me, svaka moja reč ga vređa. Dok sam radila i dok su deca bila sa nama, lakše mi je bilo, sada smo u takvoj situaciji da se samo svađamo i to zbog sitnica, netrpeljivost je kulmirila, jednostavno, više se ne podnosimo. Šta da radim?