Bračna kriza

Suprug i ja smo tri godine zajedno, od čega nepunu godinu u braku. Nesuglasice su počele pre dva-tri meseca, što se poklopilo sa vremenom kad je suprug pokrenuo sopstvenu firmu. To je, naravno, donelo mnogo stresa, prvenstveno kod njega, onda i u našu vezu, ali mi se čini i da je to paravan nekim drugim problemima. Stvari su kulminirale ovih dana kada smo provodili jako malo vremena zajedno. Zbog toga sam počela da se osećam zapostavljeno i nevoljno, što se nikako nije moglo sakriti i što je rezultiralo stalnim negodovanjem, izlivima besa, a onda i suza. U prvom mirnom razgovoru koji smo imali, rekao mi je da ni sam ne zna više šta oseća, da ga pritiskam i gušim, neprestano zivkam i pokušavam da uspostavim kontrolu gurajući naš život u kliše ("dođi na ručak", "sad ćemo ovo i ono" itd.) i da nema treće osobe (što sam postavila kao direktno pitanje, a čini mi se da je razgovor bio dovoljno "na zemlji" da mi to tada kaže, pa mislim da moje sumnje - a bilo ih je - nemaju realnih osnova). Moja potreba za kontrolom se, istina, ne može poreći, ali smo došli u neizdrživu situaciju da što više ja jurim, on sve brže i bezglavije beži (verovatno kući dolazi što kasnije da ne bi morao sluša prigovore). Sve u svemu, zaključio je da posle ovog razgovora pustimo da se stvari malo slegnu i da promislimo, pa da vidimo šta ćemo. Nezgodno je što je takav tip osobe da želi sam da odlučuje, što je meni po malo i nezgodno, jer me ostavlja izvan situacije. Još dve važne napomene. Iza njega je kratak i isto tako naglo prekinut brak (zbog čega se i bojim da će ovoga puta postupiti isto - mada kaže da situacija uopšte ne liči na prethodnu), a izvor moje nesigurnosti je u tome što je mene i mamu moj otac ostavio kad sam ja tek bila rođena. Uskoro putujemo kod njegovih roditelja, pa me zanima kakav stav i ponašanje savetujete - da li da i njih uključimo (palo mi je na pamet da se poverim njegovoj mami, koja je razumna i strpljiva žena, ali se bojim da on to ne protumači loše, kao da mu radim iza leđa, što može biti kontraproduktivno). Sa druge strane, možda će ona apriori biti na strani svog sina, pa to nije dobro. Prilično sam uznemirena zbog čitave situacije, stvarno mislim da je ovo kriza koju je moguće prebroditi, ali to nije moguće ako se on zatvara (jedan od prigovora je i bio to da smo samo pričali o površnim stvarima, a da ja nikako nisam uspela da stignemm do onoga što je u njegovoj duši, što je na mene ostavilo snažan utisak).