Sve oblasti – pitajte doktora
Postavite pitanje o simptomima, dijagnozi ili terapiji. Odgovor lekara je potpuno besplatan. Već 96413 pitanja iz svih oblasti.
Da zakažete pregled pozovite 063 687 460
Svi odgovori (96413)
Imam 28 godina i u poslednje vreme me muči čudan problem. Kada
Imam 28 godina i u poslednje vreme me muči čudan problem. Kada sam u nekom zatvorenom prostoru imam osećaj kao da će sve da eksplodira i ja tada osećam veliki strah. Užasno se uznemirim i neprijatno mi je da tada to nekome kažem. Inače sam se u pubertetu lečila od depresije.
Poštovana,
Vaš problem liči na klaustrofobiju, ali je opis tegoba oskudan i ne toliko tipičan. Nemojte da čekate da se problem usloži, javite se psihijatru koji će, uz dodatne podatke, tačno odrediti o čemu se radi kod Vas i da li je potrebno lečenje. Strahovi imaju lošu naviku da se šire i generalizuju, tako da što pre počnete sa lečenjem, manje je šanse da se bolest proširi.
Imam 22 godine i agorofobiju. Pre godinu dana sam primetila kod sebe
Imam 22 godine i agorofobiju. Pre godinu dana sam primetila kod sebe simptome straha, strah je nastajao ničim izazvan, na ulici, u prevozu, na kraju i kod kuće. Simptomi su mi se javili u Beogradu, gde sam studirala. Inače nisam iz Beograda i jako mi je teško palo odvajanje od kuće i porodice. Iako su u Beogradu bili svi moji prijatelji, ja sam bila usamljena. Sve više sam se zatvarala u sebe i jedina svetla tačka bio mi je fakultet. Nikome nisam govorila o svom problemu tj. o napadu straha. Taj panični napad obično je trajao nepuni minit, a meni se činio kao večnost. Manifestovao se lupanjem srca, znojenjem dlanova, osećajem bespomoćnosti, ko da ću pasti u nesvest. Problem je uočila moja drugarica i tako je krug onih koji znaju šta mi se dešava počeo da se širi. Moji roditelji su dosli u Beograd po mene i vratili me kući gde sam uz njihovu podrsku započela lečenje. Psihijatar je dijagnostikovao da imam panične atake udružene sa agorofobijom. Pored medikamentozne terapije redovno sam odlazila kod psihologa. Moje lečenje traje već deset meseci. Sada sam mnogo bolje, ponovo funkcionišem sama i prošla me je kriza, ali muči me to što mi je lekar preporučio da ostavim lekove, a ja se plašim da će bez njih moje tegobe ponovo početi. Saznala sam i to da je taj moj poremećaj recidivirajući i da se nikada ne zna da li ću i kada ponovo imati probleme. Da li postoji neko trajno rešenje za moj problem i da li je tačno da je hipnoza idealan oblik terapije za fobična stanja?
Poštovana,
Tačno je to da se Vaše stanje može vratiti i to najčešće nakon nekog stresnog perioda, nakon teže iscrpljenosti (recimo, zbog obimnog rada, teže prehlade itd.), ako uzimate psihostimulativne preparate (kafa u velikoj dozi, energetska pića, neke droge poput marihuane, LSD itd.). Medjutim, ako lekove uzimate u propisanoj dozi i dovoljno dugo (po protokolu godinu dana), rizik od nove epizode se značajno smanjuje jer će se pozitivne promene u mozgu učvrstiti. Da bi se dobro stanje što duže održalo, u velikoj meri pomaže i bihejvioralno kognitivna terapija jer Vas uči kako ćete da držite strahove pod kontrolom, a u slučaju da pokušaju da se ponovo jave, kako ćete ih zaustaviti. Ono što treba da znate je da postoji verovatnoća da nikada više nemate probleme koje ste imali, te ne treba živeti u stalnom isčekivanju jer upravo to doprinosi da se Vaše tegobe vrate. Ako ipak primetite u nekom trenutku da strahovi ponovo dolaze, ono što je najvažnije je da se odmah javite lekaru i sprečite da se osećate onoliko loše kao predhodni put. Što pre započnete novu terapiju (ukoliko bude potrebna) to će se tegobe brže i lakše povući i opet ćete živeti normalno.
Imam 33 godine, 2000. godine imala sam penicilinski šok i od tada
Imam 33 godine, 2000. godine imala sam penicilinski šok i od tada imam strah od samostalnog kretanja. 2002. godine išla sam u dnevnu bolnicu zbog tih strahova i od tada pijem Auromid i Bensedin. Bilo mi je bolje i oslobodila sam se straha, medjutim, sada se to sve vratilo na staro. Strah me i da sa svojim mužem šetam kroz grad, iako i dalje pijem te lekove. Kada izadjem napolje imam osećaj kao da ću pasti i osećam neku nestabilnost. Svi mi govore da to moram sama da pobedim, ali kako?
Poštovana,
Aktuelno postoje mnogo bolji lekovi koji rešavaju Vaše strahove, tako da je verovatno neophodno da se promeni terapija. Takodje, za Vas bi bila dobra i psihoterapija koja će Vam pomoći da naučite da kontrolišete i da se odbranite od Vaših nerealnih strahova. Kao i za sva druga neurotična stanja gde dominira strah, i ovde je terapija izbora kognitivno bihejvioralana pshoterapija.
Već dugo patim od neurastenije ali u poslednje vreme osećam da su mi
Već dugo patim od neurastenije ali u poslednje vreme osećam da su mi se tegobe pogoršale. Osećam težinu u glavi i u očima, imam osećaj težine i slabosti u telu, srčane smetnje, smanjeni apetit, umor tokom rada, posebno umnog rada, zatim osećaj radne nesposobnosti, smanjenje koncentracije i pamćenja, preosetljivost, razdražljivost, mrzovoljnost i bezvoljnost.
Kako biste mi Vi pomogli?
Poštovani
Neurastenija je oboljenje koje spada u grupu somatoformnih poremećaja, što znači da kod pacijenta dominiraju somatske/telesne tegobe za koje se tokom medicinskih pretraga nije mogao pronaći organski uzrok. Oboleli od neurastenije se tretiraju antidepresivima koji energiziraju a ne sediraju pacijenta. Od bihejvioralno kognitivnih metoda najkorisnije su svakako tehnike za aktivaciju pacijenta. Naime, zbog osećanja malaksalosti i nedostatka enrgije, ovakvi pacijenti obično smanjuju svoju aktivnost, dugo su u krevetu, slabije se kreću. S obzirom da je ovakvo ponašanje izraženo i dugotrajno, zbog neaktivnosti organizam stvara manje energije a mišići gube snagu (gubi se kondicija) tako da se ulazi u "začarani krug" koji negativno utiče na održavanje i pojačavanje tegoba. Smatra se da je veoma važno da se pacijent, iako se ne oseća sposobnim, malo po malo, sve više i više aktivira, da bi vratio kondiciju i stimulisao telo da stvara neophodnu energiju. Takodje, veoma je važno da se vreti nekim aktivnostima za koje od ranije zna da pozitivno deluju na njega (poput nekog hobija ili druženja).
Da li je i kako je moguće okrepiti mladu, depresivnu osobu (28
Da li je i kako je moguće okrepiti mladu, depresivnu osobu (28 godina) koja je postala potpuno asocijalna? Pokušala je suicid pre 7 godina (pre pokušaja je išla redovno kod psihijatra, a posle toga je bila petnaestak dana na VMA). Sa ocem, koji je alkohiličar, nema nikakav kontakt, kao ni sa sestrom, a sa majkom "tu i tamo", uglavnom nema komunikaciju, odnosno izbegava je. Ne želi ničim da se bavi, ne želi ništa da radi, čak ne želi da ima ni zdravstveno osiguranje, a prijetelje ili momka da ne pominjem. Bila je student na Filološkom fakultetu. Izgleda da kao se "predala". Ja sam tetka pomenutoj devojci i vrlo sam zabrinuta i ujedno nemoćna.
Poštovana,
Veoma je bitno da najpre porazgovarate sa njom i da joj objasnite koliko ste zaista zabrinuti za nju i njeno zdravlje, te da je zamolite da zajedno odete do lekara. Nekada to nije dovoljno, pogotovu ako je osoba ozbiljnije bolesna i nema uvid u sopstveno stanje zdravlja. Ponekad imaju uvid da se sa njima nešto dešava, ali ne žele nikakvu vrstu pomoći jer smatraju da će sve to samo proći. Ponekad se jave lekaru tek kada neko od članova porodice zbog posledičnog stresa potraži pomoć psihijatra, a pacijent bude saradnik u lečenju. Ponekad je, ako pacijent bude u životnoj opasnosti (izgubi apetit, ne spava, pokušaj samoubistva....), neophodno da se pozove hitna pomoć i da se eventualno pacijent prinudno odvede na lekarski pregled.
Kako da prevazidjem socijalnu fobiju, koja mi uništava karijeru, prijateljske odnose, a najviše
Kako da prevazidjem socijalnu fobiju, koja mi uništava karijeru, prijateljske odnose, a najviše ljubavni život? Završila sam fakultet sa niskim prosekom, radim kao volonter pripravnik, sa prijateljima vrlo retko održavam kontakte, retko se viđamo. Što se ljubavne veze tiče, što više upoznajem partnera sve više gradim distancu i na kraju me svi ostave.
Poštovana,
S obzirom da mi niste opisali Vaše tegobe, nisam u mogućnosti da procenim da li se radi o socijalnoj fobiji ili ne. Ako je u pitanju socijalna fobija ona se leči lekovima (dominantno antidepresivima paroksetinom i venlafaksinom koji se koriste samo po preporuci lekara koji je predhodno procenio stanje pacijenta), psihoterapijom (terapija izbora je kognitivno bihejvioralna terapija) ili kombinacijom ove dve metode. Osnova psihoterapijskog tretmana je da se osoba nauči da kontroliše svoje strahove od tudje procene koji se javljaju tokom socijalnih relacija i da ih ne izbegava, kao i da postane samopouzdanija. Kao i mnoge druge stvari u životu, ove veštine se mogu naučiti.
Imam 22 godine ali već 5 godina imam problem. Sa 17 godina
Imam 22 godine ali već 5 godina imam problem. Sa 17 godina sam držala dijetu (gladovala) i smršala i više nego što sam očekivala. Tada sam bila zadovoljna sobom. Od svoje 19. godine sam počela da se gojim i mršavim, u fazama, pritom sam pila čajeve za čiscenje (probavu) i ponekad izazivala povraćanje. Od tada sam počela da se osećam depresivno ali ne toliko intezivno koliko sada. Sa 20 godina sam povremeno posećivala različite psihijatre ali beznadežno, jer sam imala utisak da ni jedan ne može da mi pomogne. Svi su pričali da najpre sa sobom treba da rešim problem, a ja se zapravo osećam nemoćno i neshvaćeno. Koristila sam antidepresiv - Flunisan, i jedno vreme sam se osećala bolje, pomalo euforicno ali mi je psihijatar ubrzo zabranio korišćenje leka, jer sam počela da ga zloupotrebljavam (u to vreme sam smrsala). Sada imam višak kilograma, i to me jako opterećuje, pritom mi to utiče na ceo život. Popustila sam na fakultetu, ne izlazim i ne družim se jer mrzim kako izgledam, tj. po meni to nisam ja. Nemam snage da se promenim, jer se u trenucima slabosti osećam kao zavisnik od hrane. Takodje se ne hranim konstantno isto, dva dana jedem previše, dva dana gladujem, a prvi dan posle gladovanja, odmah posle jela izazivam povraćanje. Znam da imam problem, i želim da se izlečim ali osećam da mi je potrebna pomoć, kontrolisanje. Osećam se očajno, ponekad poželim da naudim sebi i to sam jednom i probala da uradim. Ako treba ovako da živim do kraja (a ništa se ne menja već duže vreme), ne želim da živim. Moja porodica, majka i sestre, primećuju da nisam kao pre i znaju da imam problem ali ne mogu da mi pomognu. Da li postoji psihijatar ili ustanova specijalizovana za bolest kao sto je moja, jer do sada me niko nije shvatao u potpunosti?
Poštovana,
U našoj zemlji, koliko je meni poznato, ne postoji ni jedna specijalizovana ustanova samo za lečenje bolesti ishrane. Nešto veće usmerenije ka bolestima ishrane je ranije bilo na Odseku za psihosomatiku KBC Dedinje. U Nišu takodje postoji Dispanzer za psihosomatiku pri Klinici za zaštitu mentalnog zdravlja. Medjutim, generalno se bolesti ishrane tretiraju timskim radom psihijatra, interniste-endokrinologa i nutricioniste. Možda ste u pravu da Vas do sada niko nije u potpunosti razumeo i da zbog toga nema poboljšanja, medjutim, postoji mogućnost i da je potrebno malo drugačije i duže lečenje da bi se postigli željeni rezultati, odnosno da se bolje osećate, s obzirom da su bolesti ishrane nekada uporne i nešto teže za lečenje.