Psihijatrijske bolesti – pitajte doktora

Poštovani imam 34 godine i sestru od 33 godine koja se već 10 godina leči, prvo od depresije i aksioznosti, a sad je poslednja dijagnoza shizoafektivni poremećaj. Čitava porodica se jako trudi da joj pomogne, posebno roditelji (imam još mlađeg brata) . Nalazimo joj razne poslove, poznanike, dajemo joj novca, razgovaramo o svim njenim problemima, ali poboljšanja nema. Njena bolest čak napreduje, pa je tako u poslednje 3 godine 3 puta hospitalizovana. Pije dosta lekova, ali koristi i alkohol, cigare i kafu u velikim količinama. U poslednjih pola godine roditelji su nekako digli ruke od nje i kažu da joj nikada neće biti bolje. Meni to teško pad i hoću nekako da je izvučem iz loše situacije i pomognem. Živim sa dečkom u drugom gradu i pozvala sam je jednom da dođe kod mene da živi, ali je samo plakala 5 dana i tražila je da ide kući, a kada je kući žali se da joj je loše. Da li treba obustati i prepustiti sve psihijatru i lekovima

Postovana doktorko krasic. Jutros kad sam se probudio i cim sam otvorio oci osetio sam da mi je lose, ustao sam i osetio preveliko lupanje srca koje je bilo neverovatno. Prethodnih dana osecao sam anksioznost sa malo vecom depresivnoscu. Slicno sam se tako osecao kada sam to osetio pre 2god. I otisao sam kod psihijatra koji mi je prepisao cipralex svako jutro 10 mg f 41. 0. Koji sam pio 2 godine. Kada sam vas upitao da li bi trebalo da prekinem pre 3. Meseca vi ste mi rekli da bi trebalo jer je lek uradio svoje. Sto sam i uradio. Pa bi vas zapitao, posto nisam u mogucnosti da odem kod psihijatra posto sam u inostranstvu a rado bih otisao sta da radim?

Ja neznam da li sam na pravom mestu ali molim vas da mi pomognete. Imam 31 godinu i do pre cetiri godine nisam imala nikakvih zdravstvenih problema, tada sam se porodila i doslo je do poremecaja stitne zlezde. To je donelo velike promene u moj zivot pila sam lekove godinu ipo dana i hormoni su mi uredu, medjutim u moj organizam uvukao se strah ali nekako cudno. Da idem na posao nemam problema sve obavljam po kuci ali kad treba da izadjem u grad u zezanje sa prijateljima ili kad treba da odem kod rodjaka ili prijatelja mene uhvati neka panika nervoza ni sama ne znam zasto cak sam svesna da ne koristim kvalitetno ovaj zivot volela bi to da promenim ali ne znam kako. Molim vas da me posavetujete. Hvala!

Postovana, imam 37 godina, udata sam, imam cerku staru 3 godine. Nezaposlena sam, brinem se o detetu i odrzavam domacinstvo, osim toga nikako ne doprinosim, osecam se beskorisno, kao tipicni parazit. . . Trenutno osecam potpuni nedostatak samopouzdanja i samopostovanja, ali i inace nikada nisam spadala u red samopouzdanih, cvrstih osoba. Poticem iz alkoholicarske porodice, u mladosti sam bila iskompleksirana takvim porodicnim prilikama (a i svojim izgledom) , izbegavala sam druzenje, bila veoma povucena, glumila "intelektualca-individualca". Zavrsila sam zbog toga bez ijednog prijatelja, sve do ovog doba. U medjuvremenu sam se vise puta i selila. . . Neopisivo sam usamljena i veoma patim zbog toga. Osim supruga, deteta i majke - potpuno sam sama. Ne umem da odrzavam prijateljstva, toliko sam "mrtva", nezanimljiva i bez inicijative da nikome ne prijam. Imala sam dobre rezultate u skoli, sve do pred kraj fakulteta kada sam, na pola koraka do diplomskog (jedan ispit) , odustala. Sve sto sam probala - upropastila sam, ili sam probala prekasno. Sada me progoni osecanje krivice sto sam ovakva - bez volje za zivotom, bez ijednog uspeha, ophrvana osecanjem beznadeznosti i bezperspektivnosti, bezvredna, bez ijednog cilja u zivotu - rodila dete. Plasim se da cu joj ovakva upropastiti zivot, a volim je vise nego ista i jedino bih patila ako njoj uskratim mogucnost za optimalan razvoj. Ja se inace veoma pozrtvovano bavim svojim detetom, ona je vrlo napredna i bistra devojcica, i zato me toliko muci i sama pomisao da ce morati da zivi kraj ovakve majke, da bih ja, na bilo koji nacin, mogla da joj samim svojim prisustvom naskodim, kao los model. Osim osecanja vezanih za dete, ovo je moje raspolozenje i moj "status" vec celu deceniju. Nigde se nisam mrdnula. Sakrila sam se u kucu, ne zovem nikoga (a i koga bih?) da ne dosadjujem i ne opterecujem, u svakoj prilici se osecam neadekvatno - nedovoljno dobro, pametno, vredno - zato izbegavam da se vidjam sa ljudima. . . Samoizolujem se. Isla sam sedam meseci na psihoterapiju pre nego sto sam ostala u drugom stanju, nisam osetila nikakav pomak. Moja terapeutkinja (transakcionista) se precutno slozila da patim od depresije kojoj je u osnovi izbegavajuci poremecaj licnosti. Ja sada vise nemam para za psihoterapiju. Ima li smisla obracati se psihijatru, kada su koreni problema tako daleko, kada je toliko zivota propusteno i procerdano, a ja nemam izgradjene vestine potrebne za prave promene? Moze li se to uopste leciti lekovima? Ja zaista ne znam, moze li se kod psihijatra u domu zdravlja uz medikamente dobiti i neki vid psihoterapije? Ili da i dalje trpim, pa dokle izdrzim. . .

Moja cerka je cetrnaestogodisnjakinja i od juna meseca 2009 imamo problem sa anoreksijom. Prosli smo savete gastroenterologa, psihologa, nutricioniste,. . U decembru sam imala osecaj da smo konacno prevazisle taj problem i gotovo da sam odahnula, medjutim desetak dana unazad pocela sam da primecujem promene u njenoj ishrani ali sto je mnogo gore, u njenom ponasanju. Prema meni je gruba, vredja me, odgovara mi na grub i nepristojan nacin. . . Pokusala sam lepo i polakoda pricam, pokusala sam da kaznjavam i vicem, ali nista ne pomaze. Izgleda mi kao da uziva dok me vredja. Da li je to sastavni deo anoreksije ili je neka psihicka bolest u pitanju ili je to normalno ponasanje u pubertetu. Izmedju nas je stalna napetost i ponekad mislim da bi joj bilo bolje bez mene. U glavi mi je totalni haos jer neznam kako da se postavim prema rodjenom detetu. Sta da radim?

Postovana doktorko krasic, (pitanje #51463) hvala vam na odgovoru i vremenu koje ste izdvojili. Molim vas da mi oprostite ali mislim da je neki nesporazum u pitanju. Jedino pitanje koje sam vam licno predhodno postavila jeste da mi kazete sta znaci dijagnoza f60, a da tom prilikom nisam pominjala nista od svojih problema, pa ni pitala vas kako vi lijecite poremecaj licnosti kako ste rekli da je f60. Pratim prilicno cesto odgovore koje dajete na ovom sajtu, i zaista nisam primijetila neko slicno iskustvo. Tako da vam se jos jednom izvinjavam na oduzetom vremenu. Mada mi ni sad nije jasno sta se htjeli da mi kazete ovim odgovorom, posto peremecaja licnosti ima razlicitih ako sam svatila dobro, a moguce i da ocekujem od vas vise nego sto mi zelite pruziti, pa vam se i takodje izvinjavam i zbog uznemijavanja. S postovanjem,

Sada imam 32god. I ovo mi se desava od pre 5-6 godina. Prvi napad mi se dogodio na poslu, simptomi s bili gusenje, nesvestica i strah od smrti, posle toga su nastale aritmije i tahikardije koje su u zadnje vreme smanjene. Lekove koje trenutno pijem su propranolol 1/4 dnevno i povremeno ksalol od 0. 5mg. Problemi koje duze vreme osecam su nervoza strah od necheg novog, znojenje, hladnoca, gubitk telesne tezine, bolovi u zelucu, stomaku, ukocenost misica vrata, povecan apetit, jutarnje muchnine, problemi sa retkom stolicom ali ne stalno, lupanje srca i znojenje, umor i gubitak volje za normalnim funkcionisanjem. Unapred zahvalan.

Postovana bojana, pisem vam zbog mog jako dobrog prijatelja jer mislim da mu treba pomoc. Ima 30 godina, jako je inteligentan, bavi se humanitarnim radom mimo posla i odgovoran je. Medjutim. . . Roditelji su mu razvedeni. Otac je umro kad je bio mali a majka se udala za drugog coveka i ostavila ga kod njene majke da ga cuva. Vidja majku jednom mesecno (ne zive u istom gradu) i nekako je previse vezan za nju. Mene brine sledece. . . Jako je emotivno nezreo, ako dobije negativnu kritiku, "baca" se kao dete i odmah bezi u drugu prostoriju i ide da pusi. I uvek tako. . . Ako mu nesto nije po volji. Drugo, druzimo se par godina a do sada nemamo nijednu normalnu slike. On nikada ne stoji mirno za slikanje. Mozda ce vam ovo delovati kao glupa i nevazna stavka ali radi se o tome da se uvek slika "cudno" (kako cekicem udara sebe u glavu, kako lezi na podu sa iskrivljenim ustima i iskosenim ocima. . .) . Nema nijednu ok sliku. Na svim slikama deluje kao da je retardiran. Molim vas, recite mi sta je moguci problem u vezi sa njim. Nema nikakvih sansi za odlaskom kod lekara jer on ovo ne smatra problemom. Ono sto mene najvise brine jesu slike (dozvolicete da izmesem svoje laicko misljenje. . . Koje deluje sirofreno. . .) . Hvala unapred. Pozdrav

Pitanje iz oblasti psihijatrije. Postovani, imam 21 godinu, pre tri meseca sam imala anksioznost, uz osecaj derealizacije i depersonalizacije. Uz savete psihologa, i bez upotrebe lekova uspela sam to da prevazidjem, anksioznost i derealizacija su se povukli, ali i dalje imam osecaj kao da posmatram sebe, sa kojim uspevam da se nosim, ali mi je jako tesko da se skocentrisem prilikom ucenja. Zanima me koliko je vremena potrebno da osecaj depersonalizacije prodje, i da li je neophodno da pijem lekove kako bi se osecaj skroz povukao? Unapred zahvalna. . .

Pre par godina uticajem spoljnih problema usled pada imuniteta mog organizma dobilai sam koksaki virus koj je otisao malo na srcu. Imam sada prolapsus v. Mitralis. Posle sve te tegobe sto su usledile javilo mi se depresivno stane, anikcioznost, panicne situacije. Neurolog zavisno od situaciji prepisivao mi od ksalola, xanaks, zoloft sam pila 6meseci te panicne tegobe skoro da su se bile izgubile. Sad u zadnje vreme se ponovo javljaju uticajem spolnjh problema koje i dalje traju, ne resavaju se, a ne zavise od mene a direkno uticu na mene moju decu koju trudim se u svako smislu da ih zastitim. Ne mojom voljom obzirom da sam jako osetljiva to i dalje utice na mene. Pitanje je kako se izboriti i pobediti moje zdravstvene probleme? Koje je najefikasnije sredstvo? Tojest lek koj bi vremenom uklonijo te moje tegobe? Inace samim tim sto imam i prolapsus v. Mitralis pa te tegobe mi se cine ponekad teze. Sta sve da uklucim u izlecenju mog problema, uklucujuci mozda i psiho terapija, joga vezbe i slicno. Hvala lepo unapred

Sta preporucujete kod lecenja opsesivno-kompulsivnog poremecaja? Zelela bih da napomenem, da sam vec pila lekove, protiv toga poremecaja!? Nazalost, opet mi se vratio? Kako da ga zauvek, izlecim!? Kazite, mi, iskreno, da li se on ikada moze izleciti!? S postovanjem, maja steli

Imam pitanje u vezi mog svakodnevnog straha pred spavanje, naime cim legnem dolaze mi na pamet mracne misli kao npr. Da ce neka nadprirodna sila da me spopadne i onda se smirim kad shvatim da su to gluposti ali onda mi padne na pamet da ce neko da mi obije kucu i masakrira sve sto zive u kuci. Nemam alarm u kuci posto razmisljam ako neko hoce da mi obije kucu uci ce u nju sa ili bez alarma, ne gledam horore pred spavanje pa da o tome razmisljam podsvesno. Nemam nikakvih posebnih problema inace, sve je u redu sem eto momenat kad legnem istraumiram se pa jedva zaspem i to sva ukocena. Molim vas da mi pomognete ako je to moguce. Unapred vam se zahvaljujem.

Postovana dr krasic, obracam vam se sa zeljom da mi bar ukazete na put kojim treba da rjesavam problem, ukoliko ne budete mogli vi da mi izadjete u susret. Kao mlada osoba naucena sam da temeljno i odgovorno radim na svojim obavezama, probleme rjesavam na vrijeme, neostavljajuci ih za sjutra ili nekog drugog. Ta osobina mi je cesto pomagala u zivotu i mislim da joj dugujem mnoge svoje uspjehe, kao i izrazenoj upornosti, ne bjezanju od teskog rada. Mislim da se za mene moze reci i da naginjem perfecionizmu. Tokom skolovanja nisam mnogo vodila racuna da li cu dobiti visoku ocjenu, al sam i te kako vodila racuna da savladam materiju, najbolje u grupi. Zadovoljiti sopstvene kriterijume za mene je pocesto teze nego zadovoljiti tudje. Uspjela sam da naucim da i posao koji sam uradila manje temeljno prihvatim i ne vracam se da ga popravljam, kad god je to moguce, kao i da se ne jedem sto u nekim situacijama moram da popravljam stvar, jer to prvi put nisam dovoljno dobro odradila. Samokriticnost mi je jos jedan dar s neba, koji valjda ide uz perfekcionizam. Takodje sklona sam i samopodcjenjivanju. Pocesto se ponasam po principu: moze to i bolje. Medjutim, ono sto mi nesto vise smeta jest osjecaj da sam u nekoj situaciji ili komunikaciji jos nesto trebala da odradim ili kazem a da ne znam sta bi to moglo da bude, a da bas ta sitnica jest presudna za povoljan ishod, te da zbog tog propusta nisam zadovoljila ni sebe ni druge. Pa me uz to uhvati i zebnja da cu snositi katastrofalne posljedice zbog propusta. Kriminalom se ne bavim da bi morala da strahujem. Inzinjer sam elektrotehnike koji radi kao programer i izgleda povremeno od muve pravi slona. Emotivna, nesebicna, pozrtvovana, postena, kako kazu. Na poslednjoj godini studija imala sam jake treme, od kojih sam imala problema sa sistemom za varenje, te pocesto fizicki bila onemogucena da izadjem na ispit koji sam spremila, te tako odlozila zavrsetak studija. Nisam sklona sujevjerju ni obredima, vec se oslanjam na svoje snage i kapacitete. Psihijatri su mi pomogli da zavrsim studije, samo su teznju stavljali na ucinak medikamenata. Cak me nisu ni pitali za iskustva iz 1992 -1998. Koja su prilicno uticala na moju porodicu pa i mene, i ako sam se zalila na osjecaj ugrozenosti. Takodje me nisu pitali ni za ocevu smrt, koju sam prilicno tesko podnijela. Nemam ona teska iskustva da sam gledala ubistva i stradanja tokom ratnih zbivanja, al sam upila atmosferu straha koja vlada iza prvih borbenih linija. Gubitak oca krajem 1993 bio je kao da mi je izmaknuto tlo pod nogama. Bio mi je najbolji drug i duhovni vodja, ne samo otac. Mnogo sam radila na sebi, kako bi sebi pomogla, jer mislim da nije najbolje rjesenje oslanjat se samo na lijekove, koji istini za volju samo su mi pomagali da utrnem, te takva odradim sto se trazi. Davali su mi seroxat 10 mg, ujutru i moditen 1mg dnevno, bromazepan 1, 5mg po potrebi. Od 2002 se obracam za pomoc, nekoliko puta sam uspijevala da bez lijekova budem i po 5 mjeseci. Vec nekoliko mjeseci ne pijem lijekove, dobro se osjecam, bolje no ikad u poslednjih 10 a mozda i 20 godina, samo jos taj opisani osjecaj me malo muci, mozda najvise to sto ne znam kako da taj problem rijesim. Mene najvise opterecuje neznanje. Cim ukapiram kako bi se nesto moglo rijesiti, ili bar put kojim treba poci, tegobe se svode na ovo: da to samo treba izdrzati, pa i ako je tesko, rijesit ce se. Kao i pitanje sta mi se desilo? Da l ovaj moj poremecaj ide pod generalizovani anksiozni ili post traumatski? Ili je nesto drugo, meni manje poznato? Kako postici da se kroz zivot ide bez lijekova ako je moguce? Unaprijed hvala. Srdacan pozdrav

Postovana dr krasic, da li se tablete zaxana i anafranila u kombinaciji, mogu piti za vrijeme trudnoce? Kakve su poslijedice za majku i bebu i koji od ovih ljekova izaziva zavisnost? Unaprijed se zahvaljujem na odgovoru.

Osecam se tuzno, bezvoljno, uplaseno, trazim da non stop neko bude kraj mene jer se nesvesno uznemirim i sebe opteretim time jer to nisam ja. . . Jednostavno se plasim toga da se ne pretvori u nesto vece. Trazim pomoc

Imam bipolarni poremecaj. . . Polako mi ukidaju lekove. . Moje pitanje da li i kada mogu da ostanem trudna i da li ce moja bolest uticati na zdravlje detete? I da li ce trudnoca uticati na moje zdravlje i psihicko stanje?

Dobar dan, posle obilazenja i pisanja velikom broju doktora ljudi iz moje okoline su me ubedili, a i sama spoznajem, da se obratim psihologu ili psihijatru sto sam i ucinila ali neuropsihijatru (tacnije bila sam kod 3 neuropsihijatra) verujuci da je moj problem pre neuroloske nego psiholoske prirode. Ukratko, sve je pocelo sa nevervatnim bolovima u stomaku i mojom potpunom sigurnoscu da je u pitanju rak debelog creva (posle uradjene kolonoskopije, gastroskopije, uz abdomena. . . Postavljena je dijagnoza colon irritabile) , posle toga sam pocela jako da kasljem, smrcam, da me boli leva misica sto se prosirilo na skoro sve misice tela, titranje misica, glavobolje. . . Bila sam kod kardiologa (sve u redu) , pulmologa (radila sam rtg pluca posto sam sad bila ubedjena da imam rak pluca) i on je konstatovao da nije bilo ni indikacija za rtg, specijaliste za orl (sinusitis rtg verificata, jos uvek se lecim) , dermatologa (jer sam mislila da mi se mladez menja, odstranila sam ga, i nije bio mladez vec saboreicna keratoza) , zubara. . . I stalno mislim da su nesto propustili jer se stalno neki novi bolovi javljaju i nesto novo iskace (limfni cvor na zadnjem delu vrata (orl je rekla da je to posledica virusne infekcije sinusa i grla) , neke bele tackice po usnama. . . Tek sad dok ovo pisem shvatam da je ovo stvarno previse ali ja se jednostavno bojim da su doktori nesto prevideli i da kad saznam da imam rak vec ce biti kasno. Nemojte me pogresno svatiti, uopste s ne bojim smrti samo se zelim da se mucim a znam kolko je mucenje svima obolelim od bilo koje vrste raka. . . Gledam to od najranijeg detinjstva posto mi niko iz familije ni od cega drugog nije umro. Verovatno ne mogu da prestanem da obilazim lekare jer mi posle svake posete bude makar na kratko bolje. . . Da li ovo moze da prestane i kako? Molim vas pomozite mi. Imam 27 godina.

. STA DA RADIM TREBA MI SAVET BILO KAKAV. VEC DUZE VREME NE MOGU DA ISKLJUCIM MISLI. RAZMISLJAM PUNO, SVAKAKVE MISLI BEZNADJA MI PADAJU NA PAMET. PORED TOGA NEAMAM NI APEATIT NEKADA PRODJE CEO DAN DA JEDEM SAMO JEDNOM A JEO SAM I PO 4 PUTA DNEVNO IMAM OSECAJ KAO DA IMAM BLOKADU NEKU U GLAVI I DA NE MOGU DA RASUDJUJEM KAKO TREBA. TO VEC DUZE VREME TRAJE NEKA 3/4 MESECA I I Z DANA U DAN MI JE GORE. IMAM OSECAJ KAO DA SAM SAM I NAPUSTEN A POZNAJEM PUNO LJUDI SA KOJIMA SAM BLIZAK ALI TO MI NE PREDSTAVLJA NIKAKVO ZADOVOLJSTVO CAK MI NISTA VISE NE PREDSTAVLJA ZADOVOLJSTVO. . . NISAM NAPOMENUO DA SAM LETOS OSTAO BEZ OCA. . I KAO DA VISE NISTA NECE BITI DOBRO. . .

Molim vas da mi neko odgovori. . . Pijem amyzol i rivotril. . . Smanjili su mi se panicni, al stalno imam neko trnjenje po tijelu. . . Kao da cu se srusiti. . . . Da li je to od mog anksioznog stanja ili? Htjela bih da prestanem s ljekovima, al se bojim da ce mi se panicni napadi vratiti. Pijem tu terapiju od 04. 12. 2009. 20mg amyzola i 2xo, 5 rivotrila. Nekako se osjecam kao da neko upravlja sa mnom. Ne znam sta je poenta ovih tableta? Prije sam pila zoloft i bilo mi je bolje nakon mjesec. . . A ove su mi nekako. . . Ne znam ni kako da opisem svoje stanje. Stalno imam osjecaj da cu se srusiti.

Ja sam student druge godine fakulteta i imam perikarditis i tahikardiju, proletos mi je to utvrdjeno. Posto mi se javljaju i glavobolje poslali su me kod neuroliga tamo je sve bilo u redu ali su predlozili pregled neuropsihijatra i test kod psihologa. Neuropsihijatar mi je nakon razgovora napisao sledecu dijagnozu: psihomatske smetnje pracene glavoboljom u frontalnom predelu obostrano, a povremeno ima i palpitacije-lupanje srca. Postoje elementi socijalnog opterecenja i unutrasnji konflikti i sl. Lekovi: propranalol i ksalol. Mene interesuje koliko je to ozbiljno i da li je ozbiljan psihicki poremecaj. Unapred hvala!