Dečija i adolescentna psihijatrija – pitajte doktora

Poštovani roditelji dečaka, velika je razlika između "još uvek ne priča...nikako da počne da priča" i "govori 30-tak reči i sklopi prostu rečenicu". Svakako Lazarov razvoj govora nije očekivan za uzrast u kome bi stalno trebao da postavlja pitanja, opisuje radnje koje vidi oko sebe ili na slikama razumljivim govorom. Zbog toga mu je potreban stimulativni tretman (speech therapy), ali pre toga je potrebno da ga pregleda dečji psihijatar (ne pedijatar). Dečji psiholog i logoped su važni i njihova procena je dragocena, ali je najvažnije da proces terapije nadgleda i lekar, dečji psihijatar. Osim pregleda sluha (od strane otorinolaringologa-audiologa), dečji psihijatar će indikovati i druge medicinske procedure prvenstveno snimanje EEG-a, a sa druge strane proceniti da li postoje znaci neke druge razvojne smetnje.Vaš razlog za zabrinutost je opravdan, ali ne zbog učenja više jezika, već zbog globalnog kašnjenja u razvoju govora koji ne zavise bitno od broja jezika koje dete uči. Kod bilingvalnog učenja jezika (učenja dva jezika) očekuje se nešto sporije napredovanje razvoja govora za razliku od monolingvalnog. Takodje, napredovanje u savladavanju oba jezika je neujednačeno. Razdvajanje dva jezika se obično očekuje oko četvrte godine, a kod usporenog razvoja govora kasnije. Vi trebate vašem detetom da omogućite da uči čistu formu SRPSKOG jezika, dok će u kontaktu sa okolinom (uključujući i logopeda) dobijati čistu formu drugog (sekundarnog, engleskog) jezika. Tako se i mozgu olakšava da pravi selekciju u formiranju odvojenih jezičkih zona. Prilikom odlaska logopedu, potrebno je da prisustvujete radu i da vežbe koje logoped primenjuje vi sprovodite kod kuće na srpskom i na engleskom jeziku, odvojeno, u različitim vremenskim intervalima. Veliki pozdrav za zemljake u Australiji

učenje redu se uči pre svega kući. Davno je prošlo vreme kada su roditelji čekali da dete krene u vrtić da bi naučilo da se vrištanjem i valjanjem po podu ne dobija ništa ili da sin ode u vojsku da bi naučio da namešta krevet i sređuje odeću. Svakako da ne treba izgubiti uz vida se radi ipak o detetu od 22 meseca. U tom uzrastu razvijenost motornih, perceptivinih i intelektualnih sposobnosti omogućava deci da borave u vrtiću bez ozbiljnijih smetnji. Problem nastaje kada razvijenost govora, emocija i socijalnih veština odudara od onih koja su za uzrast očekivana. Sa 22 meseca dete obično zna nekoliko fraza i pokušava ili sklapa rečenici od po tri reči. Ukoliko govor nije razvijen, emocionalne reakcije mogu biti preterane. Sa druge strane, to je i period kada se strah od odvajanja još uvek nije izgubio (obično se graničnim smatra 24. mesec), pa se može umesto ublažavati, neočekivano pojačati ukoliko je dete dodatno uplašeno. U ovim trenucima su od presudne važnosti ne reakcije deteta, već ukućana. Ukoliko se dete vremenom privikne na red i pravila u obdaništu, pretereno zapitkivanje, uljuljkivanje i udovoljavanje u kući mu može stvoriti određenu nesigurnost koja se može odraziti potrebom da kontroliše kretanje majke ili izlivima besa (temper tantrumi) prilikom neudovoljavanja njegovim potrebama, što opet u vrtiću nije moguće. Ukoliko su razlike prevelike u onome što se događa u kući i vrtiću, stres zaista može biti veliki. S poštovanjem, dr Miša

Draga T., opšte je poznato u psihologiji da oklevanje pred agresivcem i manipulatorom samo izaziva još agresivnije i manipulativnije ponašanje. Sa druge strane, tvoje popuštanje (žrtvovanje) pred pretnjama samoubistvom kod tebe može izazvati doživljaj moći (spašavanje nečijeg života) što sve zajedno postaje opasna igra gde bezbolan kraj često nije izgledan. U praksi, čuo sam puno efikasnih taktika tvojih vršnjaha, ali koje se grubo mogu grupisati u dve grupe. Prva grupa je tzv. "hladan tuš", kada se naprosto podvuče crta i redukuju svi kontakti i uz pomoć prijatelja prebrodi krizan period, a u slučaju i pretnji nasiljem zatraži pomoć roditelja i policije. Druga grupa je tzv. "topao tuš", inače ređe primenjivan jer zahteva više strpljenja i vremena, ali efikasniji. Taktika podrazumeva primenu ponašanje koja nerviraju partnera u što većoj meri, dok on sam ne predloži kraj. Još bezbolnija varijanta je primenjivati ona ponašanje koja do tada nisu nervirala partnera, ali kada se enormno uvećaju ona postaju nesnosna. Dobar primer je ponašanje prema gostu koji posle iskazanog gostoprimstva i posvećenog vremena ne shvata da je došlo vreme rastanka. E, onda domaćin počinje da nutka sok (domaći) po 10 puta (iako gost pije samo kaficu ili rakijicu npr.), da se nutka jelom iako je tek jeo, da mu se po ko zna koji put pokaže kako je neko cveće procvetalo, pesma koja je fascinantna da se čuje opet iznova, dok dosadni gost na kraju i sam ne pobegne glavom bez obzira. Profesionalno, ako postoje partnerski problemi uvek predlažem da je potrebno potražiti trening asertivnog ponašanja, odnosno trening komunikacionih veština kojim osoba uči odbranu sopstvenih i neugrožavanje tuđih ljudskih prava. Pozdrav

Zdravo Marija.Pišeš dobro i sve sam razumeo što si napisala. Pitanje o smislu života i smrti predstavlja večitu temu razmišljanja filosofa, umetnika, naučnika. Smrt je najizvesnija pojava u životu, a strah od smrti se uopšte ne smatra patološkim strahom, već normalnom ljudskom emocijom i nema načina da se čovek izleči od tog straha jer je sasvim prirodan. Ali život se ne sastoji od razmišljanja o smrti. Naprotiv, mnogi smatraju da je smisao života sam život. Zajedničkim snagama, priroda i ljudi čine sve da se ljudski vek produži kako bi ljudska vrsta još više napredovala. Iako se ljudski geni globalno nisu menjali još od pećinskog čoveka, ljudski mozak je razvio mnoge sposobnosti i od pećinskih crteža, otkrića vatre i točka, pa sve do čovekovog leti u kosmos, uz stvaranje umetnosti i stvaranja umetničkih, arhitektonska čuda. Medicina stvara lekove, mašine i psihoterapije, a religija vekovima promoviše veru u vaskrsenje Isusa Hrista, kao simbol besmrtnosti ljudske vrste, odnosno prenosi poruku kako svaki ljudski vek nije promašaj već doprinos opstanku celokupnog čovečanstva. Ideja vaskrsa je u hrišćanstvu jedna od najdivnijih simbola i poruka čovečanstvu, da vredi živeti i da je život dar koji ne treba ćerdati već proživeti. Ideje o samoubistvu stoje u potpunoj suprotnosti sa svim gore ispisanim porukama uključujući i religijske ideje. Imajući u vidu da si religiozna, uveren sam da znaš stavove crkve o samoubistvu. Iz tvog pisma naslućujem da ti razgovori prijaju, ali kao da iz tvog pisma izvire usamljenost, a ne nerapoloženje. Kao da tvoje plakanje, panika, gušenje budi druge ukućane da razgovarate, a da si ti sa druge strane dostupna svima za razgovor ("Marija uvek vesela uvek tu za sve ljude oko nje"). Možda bi češće trebala da ukazuješ kada se osećaš loše, a ne samo kada se prepuniš, jer ako prikrivaš nezadovoljstvo, drugi neće ni znati kako se zaista osećaš. Predlažem da nastaviš da se viđaš sa doktorkom sa kojom ti je razgovor prijao i da ništa ne činiš (po pitanju misli o samoubistvu) dok se sa doktorkom ne vidiš, ali i da se sama angažuješ u satvaranju novih prijateljstava (prijatelje ne pominješ), kao i da se uključiš u aktivnosti svojih vršnjaka (onih koje se očekuju za sedamnestogodišnjakinju), ali i po pitanju potrage za grupama podrške mladima (nevladine organizacije) kojih u Skoplju siguran sam ima. Puno pozdrava, dr Miša

Poštovana bako, sposobnost deteta da razume "ne" stiče se veoma rano. Grub, ali dobar pokazatelj je regulacija fizioloških funkcija. Problem nastaje kada se detetu govori "ne", ali se od njega ne zahteva dosledno da to i prihvati, pa neka deca, adolescenti, pa i odrasli jednostavno nauče da za njih "ne" ne postoji. Ne mora značiti da se kod sve dece radi o lošem vaspitanju. U slučaju vašeg unuka, koga vi opisujete kao veoma aktivanog (24 sata traži pažnju), ne spava kada i druga deca i ne može da kontroliše "svoje želje i razumno prihvati odbijanja... a sve može da nauči", nekoga može navesti i da pomosli da dečak ima povišenu budnost i hiperaktivnost (ADHD). Sa druge strane, napadi histerije, vaš strah da ne bude povređen ako mu se odlučnije stavi do znanja šta treba da nauči da ne ponavlja, prisiljavanje da nešto uradi (a ne motivisanje), bi nekome govorilo da dečak i ne uči kontrolu ponašanja, već da upravo krokodilskim suzama dobije ono što želi. Ponekad ove dve pojave idu ruku pod ruku, i najčešće je potrebna pomoć stručnjaka jer se retko ponašanje spontano reguliše, pogotovo kada postoje više različitih pristupa prema detetu (roditelji, bake-deke, vaspitačice itd.). Dakle, predlažem da se konsultujete (zajedno sa RODITELJIMA) sa psihologom iz obdaništa, ali i specijalizovanim stručnjakom za razvojnu psihologiju, da se od pojačanog nestašluka ne bi pravio problem, ali i da se eventualno objektivni problem u ponašanju deteta ne bi normalizovao i posmatrao kao nestašluki koji dete ometa da se uklopi u vršnjačku grupu. Pozdrav

Poštovana valjevka, osim veoma male razlike u uzrastu vaša dva sina, izgleda da su razlike u drugim aspektima mnogo veće. Postoji puno faktora koji mogu da uslove razliku u ponašanju dva deta od istih roditelja, počevši od različite konstelacija genetskog materijala, preko temperamenta, redosleda rodjenja i ophodjenja prema prvorodjenima (pogotovo muškoj deci) i porodičnim očekivanjima, pa sve do vremena i spretnosti koje roditelji imaju u ophodjenju prema prvorodjenima i onima koji se rode posle. Naravno, treba imati u vidu izloženost različitim, po dete stresnim okolnostima u van porodice, pa sve do pojave specifičnih razvojnih problema. Temperament omogućava da neka deca brzo i lako uče strah, druga ne. Neka deca bivaju naučena da pokazivanjem straha mogu da menjaju ponašanje drugih, pa ga značajno češće pokazuju (stidljivost, plačljivost bez suza itd.). Ponašanje vašeg starijeg sina je sigurno motivisano nekim gore pomenutih uticaja i on ne mora biti sadržan samo u nekoj traumatičnoj situaciji za njega koju on želi da izbegne (na šta se često prvo pomisli), već i u ophođenju prema njemu kada on pokazuje strašljivo ponašanje. Da bi se to ponašanje menjalo, potrebno je da se konsultujete sa specijalizovanim stručnjakom, a popruilično sam siguran da ih u Valjevu ima, da bi ste dobili konkretniji savet da li je i šta potrebno činiti na dalje.

ODGOVOR Poštovana gdjo T, čestitam vam na upornosti da dobijete savet. Obzirom da ste već pisali, dozvolio sam sebi da se sa namerom poigram vašim pismom očekujući vaš komentar. Naravno, na više načina je to moglo biti učinjeno jer ste na fantastian način pružili mnogo informacija. Evo kako va[e pismo može izgledati i drugačije Majka sam devojčice od 12 godina. Vrlo je vedra i društvena, inteligentna osoba, lepa i zgodna, samostalna i zdrava. Do sada je bila odlična učenica. Ima lepe želje u vezi svog budućeg života. Moja ćerka je opuštena za nas obe. Ubedjena sam da je veoma inteligentna, odnosno da postoji potencijal za uspeh, i da školsko gradivo ni u kom slučaju ne prevazilazi njene mogućnosti. Ona je jedno zadovoljno dete koje zrači vedrinom. Sve ovo naglašavam upravo zato, što bih verovatno trebala da budem zadovoljna. Ali naravno, uvek ima neko ali…Smatram važnim odličan uspeh - ne kao stvar prestiža, ne kao svoj lični uspeh. Možda na celu situaciju utiče i to što sam i ja u školi bila “primeran djak”, “vukovac” (što mi sad apsolutno ništa ne znači), što sam završila fakultet i diplomirala u roku od četiri godine. Svesna sam da grešim, da se previše uplićem, da mora sama da vodi računa o svojim obavezama i da snosi odgovornost za svoje postupke. Imam podršku supruga, koji se ipak na upušta previše osim sporadično. Svesna sam da sam ja doprinela takvoj situaciji. Ne mogu ni da se pomirim sa situacijom. U situaciji sam da preispitujem svoje životne prioritete. Svesna da sam zanemarila svoj lični život, svoj emotivni odnos sa suprugom, i menjam svoj pristup stvarima. Znam da je problem i u tome što je često kritikujem (što se sve što je dobro podrazumeva, a loše ističe i analizira), ali gledajući oko sebe vidim da je ovo jedan surov svet, gde sve više vlada konkurencija. Verovatno mogu dobro da izanaliziram situaciju i postavim dijagnozu, ali meni treba terapija. Srdačan pozdrav

Poštovana, teško je ili bolje reći nemoguće sa sigurnošđu tvrditi na > osnovu > samo jednog segmenta u ponašanju da dete ima ili nema autizam. Autizam ima > hiljadu lica, ali ono što se izdvaja autističnu decu u ponašanju je > nedostatak socijalnog reciprociteta, odnosno postojanje jednosmernog > zadovoljstva bez razvijene > sposobnosti o razumevanju potreba drugih. Kao što postoje zablude da > autistična dece uopšte nemaju kontakt očima, tako je i zabluda da > autistična deca nemaju potrebu da se maze i budu mažena. Problem kod > autistične dece je što umesto da kontakt očima ostvaruju "čitajući" sa > lica psihološko stanje druge osobe, ona mogu uporno da zure u osobu, > zainteresovana za određeni upadljivi detalj a ne za lice kao celinu, > neprimećujući da je osobi to neprijatno. Slično je i sa pokazivanjem > interesovanja i emocija. Drugi aspekt ponašanja koji je izmenjen kod dece > sa autizmom je način komunikacije koja može biti potpuno nerazvijena > (govor), sve do sasvim usvojenog govora, ali sa izmenjenom upotrebom > govora koji najčešće nema komunikativnu svrhu. Treći aspekt je narušenost > uobićajenih interesovanja i rutina koja se ne očekuju za dete određenog > uzrasta. Samo izmenjenost pomenuta tri aspekta ponašanja koja se javljaju > pre navršene treće godine života, pobuđuju ozbiljjnu sumnju na postojanje > autističnog ponašanja.

Poštovana, nema dokaza da deca sa 20 meseci imaju snove kakve imaju  odrasli, niti ima dokaza da uopšte imaju snove. Iako tokom spavanja  postoji električna aktivnost mozga (tzv.ponto-genikulo-okcipitalni  predvodnik REM faze spavanja) karakteristčne za pojavu snova, smatra se da  sintetske funkcije kore mozga nemaju sposobnost da kreiraju vizuelni  doživljaj u kontinuitetu, niti tako malo dete ima sposobnost da se toga  seti (što ometa istraživanja u oblasti izučavanja spavanja). Dakle, u tom  uzrastu se pre radi o vegetativnoj (emocionalnoj) "buri", koje se javljaju  tokom druge, Non-REM faze spavanja (kada najčešće nema snova ni kod  odraslih). Dramatični oblici, praćeni vrištanjem, ustajanjem iz kreveta i  borbenim pokretima se retko pojavljaju i najčešće su hronološki povezani  sa uzbudljivim dnevnim događanjiama. Ti tzv. noćni strahovi, često se  javljaju i porodično. Obično je neko od roditelja u detinjstvu imao slična  dešavanja tokom spavanja (najčešće noćni strahovi i mesečarenje). Retko,  ali nije isključeno, neuobičajena noćna dešavanja tokom spavanja dece  imaju veze sa poremećajem električne aktivnosti rada mozga, pa je  potrebno, nakon procene lekara, uraditi i EEG snimanje. Ono što ste vi  opisali, najverovatnije se može posmatrati kao PROLAZNO razvojno stanje  koje treba propratiti konsultativnim pregledom kod dečjeg neurologa  ukoliko se opisano ponašanje deteta tokom noći održava ili pogoršava. Do  tada, NEMOJTE JE BUDITI kada se ono pojavi , niti pokušavajte da se  obraćate detetu (pitanja šta se dogodilo nisu potrebna, jer dete i nezna  šta se dogodilo), samo je priglite i pokušajte je umiriti blagim maženjem  i vratiti je ponovo u krevet.

U sagledavanju ponašanja deteta, dobar princip je sagledati 4 komponente. A) šta prethodi određenom ponašanju deteta (koje ponašanje okoline, najčešće roditelja) B) opis nepoželjnog ponašanja deteta C) rekacija roditelja i D) šta je prekinulo nepoželjno ponačanje. Na iznenađenje mnogih, pre svih roditelja, često se dešava da su emocionalne rekacije dece upravo isprovocirane nepažljivim ponašanjem roditelja. Kao da roditelji očekuju da dete intuitivno ZNA(?) šta treba i sme da radi, a da su oni tu da ga nauče šta NE SME da radi, pa tako zaboravljaju da ukažu detetu šta SME da radi i da se sa njim i poigraju i oduševljeno mu pokažu da to sme i da to DOBRO radi. Tako deca imaju skučen izbor reakcija i što je najgore ispadne da šta god urade to ne valja, jer im se retko govori da nešto treba, valja i da je dobro. Ukoliko dete živi i u proširenoj porodici, gde važne osobe daju različite poruke (majka jednu, tata drugu, baka i deka treću, ili jedni druge poništavaju), zbunjenost dece može biti značajna, a reakcije protesta sličene opisanim. Starija deca čak imaju i mogućnost da voljno izaberu između dva zla, da budu "nevaljala" ali da roditelji obrate pažnju na njih, što je uvek bolje nego da budu usamljena i depresivna. Ovim odgovorom, nisam pokušavao da direktno ukažem na mogući problem u relaciji vas sa vašim detetom, već na neke od uticaja koji se često previde, a još češće su prisutni u porodicama. Moj savet je da probate da sinčiću više ne govorite šta ne treba, već šta treba, a da kad čini ono što ne treba, samo kratko kažete "(ime deteta) ne to..." i da ga fizički blagim pokretima odvojite od te aktivnosti, predložite mu neku interesantniju ("vidi ovo, gde je ono, ajdemo tamo..itd.") i pohvalite ga za drugačiji izbor (maženjem, tapšanjem itd.). Ponavljanje će ga svakako naučiti da ste odlučni da ga naučite šta se sme a šta ne sme na način koji mu neće izazivati loše raspoloženje.