Postovani doktore Imam sina starog 22 meseca koji je krenuo u vrtic

učenje redu se uči pre svega kući. Davno je prošlo vreme kada su roditelji čekali da dete krene u vrtić da bi naučilo da se vrištanjem i valjanjem po podu ne dobija ništa ili da sin ode u vojsku da bi naučio da namešta krevet i sređuje odeću. Svakako da ne treba izgubiti uz vida se radi ipak o detetu od 22 meseca. U tom uzrastu razvijenost motornih, perceptivinih i intelektualnih sposobnosti omogućava deci da borave u vrtiću bez ozbiljnijih smetnji. Problem nastaje kada razvijenost govora, emocija i socijalnih veština odudara od onih koja su za uzrast očekivana. Sa 22 meseca dete obično zna nekoliko fraza i pokušava ili sklapa rečenici od po tri reči. Ukoliko govor nije razvijen, emocionalne reakcije mogu biti preterane. Sa druge strane, to je i period kada se strah od odvajanja još uvek nije izgubio (obično se graničnim smatra 24. mesec), pa se može umesto ublažavati, neočekivano pojačati ukoliko je dete dodatno uplašeno. U ovim trenucima su od presudne važnosti ne reakcije deteta, već ukućana. Ukoliko se dete vremenom privikne na red i pravila u obdaništu, pretereno zapitkivanje, uljuljkivanje i udovoljavanje u kući mu može stvoriti određenu nesigurnost koja se može odraziti potrebom da kontroliše kretanje majke ili izlivima besa (temper tantrumi) prilikom neudovoljavanja njegovim potrebama, što opet u vrtiću nije moguće. Ukoliko su razlike prevelike u onome što se događa u kući i vrtiću, stres zaista može biti veliki. S poštovanjem, dr Miša