molim vas ako je ikako moguce da mi ovim putem odgovorite na

U sagledavanju ponašanja deteta, dobar princip je sagledati 4 komponente. A) šta prethodi određenom ponašanju deteta (koje ponašanje okoline, najčešće roditelja) B) opis nepoželjnog ponašanja deteta C) rekacija roditelja i D) šta je prekinulo nepoželjno ponačanje. Na iznenađenje mnogih, pre svih roditelja, često se dešava da su emocionalne rekacije dece upravo isprovocirane nepažljivim ponašanjem roditelja. Kao da roditelji očekuju da dete intuitivno ZNA(?) šta treba i sme da radi, a da su oni tu da ga nauče šta NE SME da radi, pa tako zaboravljaju da ukažu detetu šta SME da radi i da se sa njim i poigraju i oduševljeno mu pokažu da to sme i da to DOBRO radi. Tako deca imaju skučen izbor reakcija i što je najgore ispadne da šta god urade to ne valja, jer im se retko govori da nešto treba, valja i da je dobro. Ukoliko dete živi i u proširenoj porodici, gde važne osobe daju različite poruke (majka jednu, tata drugu, baka i deka treću, ili jedni druge poništavaju), zbunjenost dece može biti značajna, a reakcije protesta sličene opisanim. Starija deca čak imaju i mogućnost da voljno izaberu između dva zla, da budu "nevaljala" ali da roditelji obrate pažnju na njih, što je uvek bolje nego da budu usamljena i depresivna. Ovim odgovorom, nisam pokušavao da direktno ukažem na mogući problem u relaciji vas sa vašim detetom, već na neke od uticaja koji se često previde, a još češće su prisutni u porodicama. Moj savet je da probate da sinčiću više ne govorite šta ne treba, već šta treba, a da kad čini ono što ne treba, samo kratko kažete "(ime deteta) ne to..." i da ga fizički blagim pokretima odvojite od te aktivnosti, predložite mu neku interesantniju ("vidi ovo, gde je ono, ajdemo tamo..itd.") i pohvalite ga za drugačiji izbor (maženjem, tapšanjem itd.). Ponavljanje će ga svakako naučiti da ste odlučni da ga naučite šta se sme a šta ne sme na način koji mu neće izazivati loše raspoloženje.