Rajko Stepanović iz Velikih Crljena: Ljudi bi trebalo više da se edukuju o zdravlju

Rajko Stepanović je penzioner iz Velikih Crljena, otac četvoro dece i deda troje unuka, sa četvrtim na putu. Da ima Kronovu bolest, saznao je na prijemu u hitnoj službi VMA, 2006. godine, nakon četrdesetodnevne borbe i ispitivanja.

Upala pluća u detinjstvu i značaj sporta

Naš sagovornik je kao dete, sa nepune dve godine imao upalu pluća i kako navodi to je bilo njegovo „vatreno krštenje”. U mladosti nije imao zdravstvenih teškoća, kao srednjoškolac pominje da je operisao krajnike, međutim bio je fizički aktivan i bavio se rekreativno sportom.

„Bavio sam se sportom rekreativno, moja generacija i ja igrali smo fudbal, košarku, voleo sam od malih nogu skijanje, išao sam na Divčibare na skijanje i baš sam skijanje voleo.” objašnjava Rajko.

Rajko ima dva brata, i kada je njegov stariji brat je krenuo da svira gitaru, Rajko mu se pridružio sa četrnaest godina i počeo da svira kontrabas, da bi potom prešao na bubnjeve. Drugi brat je svirao harmoniku i tako su oformili bend. To ga nije omelo da bude svakodnevno fizički aktivan, i uvek je bio prisutan na sportskim dešavanjima. Rajko ističe da je uvek bio atletski građen i da je pred odlazak u vojsku bio u odličnoj fizičkoj kondiciji, „kad sam izašao iz srednje škole, pred vojsku, ja sam imao visinu 189 cm u tom momentu i 75 kg težine”.

Vikednom je uglavnom uvek svirao sa braćom i radim danima noću, i iako je zbog pozicije bubnjara u bendu uvek sedeo, popodne se trudio da ide na košarku, fudbal, a zimi na skijanje.  „Sve je dobro funkcionisalo i nisam imao nikakvih problema, ni upale pluća ni ništa, baš sam što kažu jedno vreme dok sam i igrao fudbal nabio kondiciju, znači nije mi to ostavilo posledice, tragediju nikakvu”.

Povreda u mladosti

Prvog novembra, 1989. godine Rajko je doživeo nesreću na poslu u termoelektrani gde je radio, koja je bila životno ugrožavajuća. Pao je sa velike visine, kada ga pokopac pod pritiskom udario i pao na njega.

„Mene je udario poklopac pod pritiskom i izbacilo me sa cisterne, onda sam pao na ivicu cisterne i tad mi pukla ta butna kost, skraćena mi je noga. A kada je poklopac pošao da me udari, zakačio me je u levu potkolenicu i otvorio mi prelom potkolenice”, objašnjava Rajko.

Rajko je doživeo tešku politraumu, imao je otvoren prelom leve potkolenice i desne butne kosti, kompletna karlica mu je bila smrskana, imao je nekoliko polomljenih kičmenih pršljenova, pukla mu je jetra i imao je unutrašnje krvarenje. Takođe, naš sagovornik je imao intervenciju na dvanaestopalačnom crevu i ostao je sa minimalnim delom jetre, koja mu se kasnije regenerisala.

Desna noga mu je bila skraćena za deset centimetara u kuku, međutim, Rajku je u više navrata ugrađivan Ilizarov aparat u obe noge.

„I opet mi ostalo nekih 3-4,5 cm noga kraća, jednostavno me je uhvatio rat 99. godine u bolnici, i kad sam ja izašao posle trećeg, četvrtog dana su bombardovali baš to krilo bolnice gde sam boravio. Par njih je poginulo, nažalost, pitanje je šta bi bilo samnom da sam ostao tamo”, navodi Rajko.

Oporavak od povreda

Kada je nakon nesreće primljen u bolnicu, doktori nisu verovali da če preživeti, ali se Rajko oporavio. Bio je četrdeset jedan dan na aparatima, doktori su ga držali u veštačkoj komi, i dva i po meseca na bolničkom lečenju. 

„Iz šoka B, Urgentnog centra, sam otišao u Melence, direktno su me poslali, držali su me sve dok nisu rekli da sam sposoban da samostalno živim, iako sam bio u gips koritu sve vreme”, ističe Rajko.

Rajko je prvu operaciju imao krajem 1989. godine kada mu je ugrađen Ilizarov aparat na desnoj nozi na butnoj kosti, gde je zadobio otvreni prelom prilikom pada. Na levoj nozi je takođe, imao otvoreni prelom, gde je Ilizarov aparat umesto u funkcije istezanja imao ulogu da zaustavi širenje lažne zglobno - koštane mase, kako bi se izlučio novi kalus.

„Hvala Bogu od tada nisam imao problema, a onda sam devedesete godine imao prvu operaciju Ilizarova za produženje desnog femura, pa sam devedeset devete ponovo imao operaciju, drugi put. Međutim, posle toga tu mi je bilo negde blizu, da su ravne noge, međutim, šta se posle sve desilo”, objašnjava Rajko.

Život nakon nezgode

Naš sagovornik se 1992. godine oženio i dobio četvoro dece. Rajko ima tri ćerke i sina. Prvu ćerku je dobio 1993. godin, drugu 1994. a treću 1996. godine. Sina je dobio 2003. godine, on i supruga su poželeli da imaju još dece, međutim zbog zdravstvenog stanja supruge preporučeno joj je da više ne ostaje u drugom stanju.

Kada se oporavio od nesreće koja ga je zadesila na poslu, Rajko je imao i prvi susret sa komisijom u vezi svoje povrede. Dobio je drugu kategoriju invalidnosti, to znači da kada se vratio na posao, radio je svoju smenu četiri sata.

„Ja se nisam predao, dobio sam 80% invalidnosti. Kad sam se rehabilitovao, 2000. godine sam tražio odštetni zahtev od firme, pošto je to posledica povrede na radu, da mi plati lečenje i sve troškove koje sam imao. Onda mi je profesor Zajić, tada sudski veštak, dao još 10% umanjenja opšte životne aktivnosti što podrazumeva i same ožiljke”.

Rajko je još još 2000. godine dobio rešenje da može da ide u invalidsku penziju, u tom trenutku je imao trideset pet godina, ali navodi da je bio previše mlad, imao je malu decu koju je trebao da podiže.

„Osećao sam se mladim, trideset pet godina, imao sam malu decu, nekako me bilo i sramota, jesam ja hramljao, imao problem, jer su meni ostale posledice na oba peroneusa nerva na stopalima - ja ne mogu da dižem prste, ali kažem nekako sam se navikao i ja sam takav, vozio kamione teške”.

Prvi simptomi Kronove bolesti 

Prve simptome Kronove bolesti naš sagovornik je počeo da oseća 1998. godine, u vreme kada je nosio Ilizarov aparat i istezao desnu nogu. Bitan podatak za njegovo stanje jeste, što je od 1979. godine sa bendom koji je oformio sa braćom, počeo aktivno da svira bubnjeve.

„Sviranje podrazumeva, pogotovo u ono staro vreme kad se sviralo pod šatorima, sedenje po ceo dan. Da li se nekad napravi kratka pauza ili ne, znao sam po ceo dan i po celu noć da presedim i ustanem neki put između pesama da se istegnem”.

Nakon nesreće i oporavka od iste, Rajko je počeo da radi kao vozač kamiona. Iako je energetičar po struci, Rajko je zbog skraćenog radnog vremena, 2003. godine je otvorio privatnu firmu i kao jedini zaposleni radio transport uglja.

Jedan od vrlo bitnih simptoma koji ukazuju na Kronovu bolest ili ulcerozni kolitis su česte stolice. 

„Kad je mene to snašlo, to je bilo problematično u smislu što sam - pođem na turu, vozim, žena je više puta bila samnom, pošto sam ja često vodio ženu i decu samnom, uvijam se, pokušavam da zadržim, da nađem mesto samo da negde stanem. Ljudi dobacuju, ne znaju problematiku, ne znaju šta je problem, prosto to je i smešna i tužna strana moje bolesti ”.

Pri prvom krvarenju u stolici, koje je naš sagovornik primetio, javio se lekaru opšte prakse u lokanom domu zdravlja, lekarka je posumnjala da postoji mogućnost da ima ulcerozni kolitis, ali nije poslat na dalje ispitivanje. Kao terapija prepisan mu je magnezijum i Faktu mast za hemoroide. Odmah, istog dana, Rajko je počeo da korisiti prepisanu terapiju i tegobe su nestale. Nakon godinu i po dana ponovo je osetio iste tegobe i poučen iskustvom, ponovio prepisanu terapiju. Zatim su simptomi postajali sve učestaliji, na godinu dana, na osam meseci, pa na šest meseci i bili su sve češći.

Krajem avgusta 2006. godine, naš sagovornik se vraća sa puta, kada mu je na kamionu pukla guma. Bila je veoma toplo i kabina na kamionu je bila otvorena.

„U tom momentu bila je i starija ćerka samnom, ja sam je zvao da mi donese novac, da platim krpljenje gume i dok sam ja to plato, to je dva minuta. Tu je bio jedan motociklista i kada sam seo u kabinu, video sam da mi nema telefona i torbice sa parama. Krenuo sam da se obračunam sa njim i tu sam doživeo strašan stres, to je bilo možda oko tri-četiri sata popodne da bi, negde oko sedam uveče imao takvu glavobolju”.

Gospodin Stepanović ističe da je oduvek imao jake glavobolje i da je često zbog njih bio na infuziji, što je bio slučaj i sa navedenom, ali da je događaj koji mu se desio krajem leta 2006. godine aktivno pokrenuo Kronovu bolest. Od toga dana, kreću učestale retke stolice, od tri stolice dnevno, četrdeset dana nakon stresne situacije, došao je na trinaest stolica dnevno. Odmah se javio lekaru opšte prakse, i poslat je na ispitivanja  - išao na radiografiju jednjaka i želuca, rezultati su pokazali da je sve u redu, međutim nije dobio uput za gastroeneterologa niti je radio analizu krvi.

„Trebalo je da uradim krvnu sliku i da me pošalje kod gastroenterologa, jer gastroenterolog bi uradio upravo analizu krvi: albumine, feritin, gvožđe, kalprotektin ,te neke parametre po kojima se vidi da imam inflamatorno stanje u crevima. Da imam neku upalu, da se nešto dešava”, objašnjava Rajko.

Rajko ističe da je bio sve malaksaliji i kada je jednog dana krenuo u Suboticu zbog posla, desila mu se nezgoda, taksista mu je presekao put i ispao mu je ključ na prikolici. Uspeo je da bezbedno zaustavi vozilo i pokušao je da vrati ključ na prikolici, ali nije imao snage. Pozvao je ženu da dođe po njega. Sutra ujutru je, kao član sindikata u svojoj firmi, uzeo potvrdu i kako je sindikat sklopio ugovor za lečenje sa VMA, sa potvrdom otišao u njihovu hitnu službu.

„Ja sam ispričao simptome, jer žena me unela faktički na leđima, nisam mogao da više da idem. Odmah je došao gastroenetrolog i odradio mi pregled, sestra je izvadi krv, i nakon pola sata došao je dr Dino Tarabar. I kaže slušaj moram da ti uradim tu neku kratku kolonoskopiju, ovo je Kron 99%, ali danas nemam mesta, sutra mi se oslobađa mesto, idi kući preživećeš i ujutru da budeš ovde u sedam sati. I tako smo žena i ja uradili”, navodi gospodin Stepanović.

Nakon pregleda, prof. dr Tarabar je potvdio sumnje na Kronovu bolest i Rajko je hospitalizovan na deset dana. Prvih pet dana nije jeo ništa, samo je čajeve i bistru supu smeo da konzumira, a nakon toga je počeo sa čvrstom hranom.

„Sad na primer, nikad nisam sa profesorom Tarabarom, pričao u kom sam ja stadijumu, jer inkubacija je sedam godina, znači od momenta kad krene bolest da bude aktivna sedam godina je inkubacija kad prelazi u karcinom. Bogu hvala ja mislim da sam možda u nekoj srednjoj fazi, sledeći put kad budem bio na kontroli moram da pitam profesora šta on misli”.

Terapija nakon otkrivanja Kronove bolesti

Za vreme bolničkog lečenja bio je na terapiji kortikosteroidima, zatim ih je po bolničkom lečenju pio još nekih desetak dana. Naglašava da je nakon bolničkog lečenja odmah vraćen u stabilno stanje i profesor Tarabar mu je prepisao lek Asacol koji je pio četiri ujutru, četiri uveče sa probioticima. Te terapije se Rajko pridržavao deset punih godina, a onda mu je dr Tarabar smanjio dozu leka na dva ujutru i dva uveče.

Naš sagovornik ističe bitnost adherence, a to znači da se uvek pridržavao propisane terapije i revnosno je sprovodio. Na kontrole kod profesora Tarabara je išao redovno, na godinu dana, 2018. godine je uradio poslednju kolonoskopiju i nakon toga je krenula pandemija covid virusom.

Covid pandemija

Kada je dobio covid, prvo je bio na bolničkom lečenju na Infektivnoj klinici, ali s obzirom da je gastroeneterološki pacijent, prebačen je u KBC Zvezdara jer je ona bila jedina gastroeneterološka klinika u kovid sistemu. 

„Bio sam tamo nekih šest dana i šesti dan su me pustili. Ono na šta ja sumnjam jeste sve ove oralne lekove, od kada mi je dijagnostikovana Kronova bolest, slabo apsorbujem”.

Rajko je u potpunosti oporavio od covid virusa, a ističe da „čak posle covid-a je tako, da sam dobio neku veću snagu, bolje dišem pošto ja imam probleme, jer sam imao 2009. godine imao operaciju traheje isto na VMA”.

Rajko je zbog posledica nezgode iz 1989. godine bio u veštačkoj komi, i zbog tubusa na koji je disao imao je problema sa stenozom traheje. Godine 1996. lekari su pokušali je laserski da mu otklone stenozu, međutim nisu uspeli. Ponovnu operaciju je ima 2009. godine, nakon čega mu je izvađeno oko 25mm bronhijalnog stuba.

„Umalo me nisu izgubili što kažu. Nažalost kad su me uveli u komatno stanje, ta stenoza je reagovala počela je da se širi još više da su čak u jednom momentu hteli da mi otvore trahetomiju, da mogu da dišem. Međutim, ipak anesteziolog mi je otvarala te glasne žice da uspostavila protok vazduha i povratio sam se. I odmah posle nedelju dana su me ponovo operisali i izvadili parče to gde se setnoza raširila i moram da kažem da je imalo efekta”.

Od tada dobro diše i sve, ali nakon covida ističe da nema više zamaranja u toku fizikog rada i da nema smetnje u disanju. 

Posle covid-a - ukidanje terapije

Naš sagovornik je kontaktirao UKUKS, prvi put nakon epidemije kada nije mogao da dođe do profesora Trabara, jer je profesor prešao da sa VMA radi u KBC „Dragiša Mišović”. Javio mu se Liljan Đaković i telefonski su se upoznali. Pričali su nekoliko puta telefonom i sagovornik navodi da mu je Ljiljanova pomoć bila veoma značajna. Uspeo je da se ponovo poveže sa dr Tarabarom i sada je u stalnom kontaktu sa doktorom.

„Nisam mogao uopšte da dođem do doktora Trabara i onda sam kontaktirao UKUKS i javi mi se Ljiljan. To je bilo krajem 2021. godine. Sa njim sam se ispričao, telefonski smo se upoznali i on mi je objasnio da četvrtkom - petkom odem sa uputom i da čekam, da će me primiti, jer su to ta dva dana za vanredne prijeme”.

Kada se javio doktoru Trabaru, uradio je analize i pokazalo se da ima veoma dobre parametre. Zbog toga mu doktor ukida lekove i Rajko od tada pije samo VSL probiotik po preporuci profesora Trabara.

Ono što ti smeta nemoj koristiti u ishrani

Rajko navodi da kada je bio hospitalizovan za vreme covid pandemije, izgubio je ukus i prestao je da jede hleb i umesto njega jede kuvana jaja. Izbacio je sve pekarske proizvode, ne jede mesne prerađevine, paštete, samo domaću pršut i slaninu. Takođe, iako napominje da je kao mali odrastao na slatkišima, sada ih gotovo uopte ne konzumira.

„Sad sam počeo u poslednjih šest meseci da uzmem ponešto slatko, žena nešto napravi ili unuci, hajde deda da otvorimo nešto, pa uzmem tako poneki kolačić ali u principu izbegavam”.

Gospodin Stepanović ističe da mu ljuto uopšte ne smeta i da voli da jede ljuto - biberi supu, jede ren, čili, ljute pečene paprike (ne prija mu ljuta živa paprika) i da se što se toga tiče navike u ishrani nisu promenile.

„Ja se inače držim oko ishrane, 1989. godine kada sam imao nesreću i izašao iz narkoze, onoga što mi je dr Mladenović rekao, a to je da će sam organizam da mi kaže šta mi smeta i da to ne koristim u ishrani. I ja se toga držim”, objašnjava Rajko.

Takođe, napominje da sredom i petkom posti i da tada konzumira i rečnu (pečeni šaran, oslić, pastrmka) i morsku ribu - sardine, tunjevinu, skušu... 

Rajko praktikuje autofagiju i posle devetnaest časova ne jede ništa, samo pije čaj i vodu.

Psihičko stanje i podrška porodice su veoma bitni

U jednom momentu, sve tri Rajkove ćerke su studirale, jedna je bila na budžetu, a druge dve su se školovale kao samofinansirajući studenti. Paralelno sa njihovim školovanjem, dogodile su se poplave u Srbiji kada je rudarski basen Kolubara stao sa radom i nije isporučivao ugalj domaćinstvima. Rajko kao preduzetnik je bio u nezavidnoj poziciji jer je mu je posao stao, rudarski basen nije isporučivao ugalj, ali nije ni vratio Rajku novac koji je on uložio za isti.

„Ja sam bio u nekim velikim kreditima zbog njihove školarine, i sam upao tako u jednu finansijsku dubiozu i bila je jedna ponuda da kao invalid prve kategorije, mogu uzmem neku otpremninu i onda ja sam video tu sebi izlaz”, navodi gospodin Stepanović.

Rajko je uzeo otpremninu i tako isplatio kredite za školovanje ćerki ali i kredite koje je imao kao preduzetnik. Takođe, odlazak u penziju mu je jako teško pao, jer je navikao trideset i tri godine da svakoga dana odlazi na posao.

„To je bilo vrlo čudnovato stanje ne mogu da opišem, dezorjentisanost neka, pritisak da ostavim punomoćje sinu - on se bavi autoprevozom, da mu ostavim kamion - bio sam autoprevoznik, a nisam mogao da prenesem firmu na njega. Bilo mi je žao da sve do čega sam jedva, preko noći propadne. A na kraju nisam više mogao i onda je počela anksioznost, depresija, ta neka dezorjentisanost i onda žena i ćerka su to prepoznale i odvele me kod psihijatra i ja sam počeo da se lečim”, objašnjava Rajko.

Godinu dana je naš sagovornik bio na terapiji lekom Tittrico, i navodi da mu je psihijatar rekla da svi koji imaju inflamatorne bolesti creva ne bi bilo loše da piju takvu vrstu leka, jer utiče i na smirivanje creva. Navodi da je profesor Tarabar uzdržan po tom pitanju. Rajko ističe da mi kao društvo imamo odbojnost prema neurosphijatriji i da bi trebalo da zajedno radimo na razbijanju društvene stigme. 

Rajko je u stanju remisije, dobro se oseća, svi parametri u najboljem redu. Svaki dan vežba jer mu prija, naročito zbog posledica povreda koje je imao.

„Od korone svaki dan vežbam, radim po dvadeset osam sklekova dnevno, po stotinak trbušnjaka. Uzmem stolicu radim propadajuće sklekove, jer imam utisak da čim ne vežbam dan - dva, počinju bolovi. I baš sam sa profesorom Tarabarom pričao o tome i on kaže da je to odlično”, navodi Rajko.

Poruka za čitaoce

„Ja imam poruku generalno za društvo i sektor Stetoskopa, jer nažalost naši mediji se slabo baziraju na naučnim činjenicama. Mislim da bi trebalo više da bude popularnih naučnih emisija, razgovora sa pacijentima, da se omasovi priča ne samo o crevnim bolestima nego generalno o svim stvarima. Ljudi nemaju informacije, često se desi da čujem nekoga nije to ništa. Nemojte da nije ništa, idite kod lekara, da vam doktor kaže da nije ništa”, poručuje Rajko.

Rajko navodi da je nažalost četrdeset dana izgubio čekajući da dobije uput kod specijaliste. Navodi da je potrebno da se ljudi više edukuju o zdravlju i da bi edukacija trebala da se proširi u svakoj formi i pisanoj putem elektronskih medija i putem masovnih medija. Da bi bilo lepo kada bi bar jednom nedeljno postojala emisija koja bi se bavila različitim stanjima.

„Bar jednom nedeljno bi trebala da bude emisija, kako da prepoznaš neke početne simptome različitih stanja, jer i karcinom se leči kad se dijagnostikuje na vreme”, navodi gospodin Stepanović.