Zanima me sizoafektivni poremecaj koji je dijagnosticiran mojoj majci.Uzima oko 4 godine Risperdal i Gladem(zoloft).Prije 2 godine je prestala uzimati lekove jer je imala bolove u zeludcu i pala u neku vrstu depresije koja se dogadjala i pre dok nam jedan doktor nije rekao tacnu dijagnozu i utvrdio da je godinama pogresno lecena.Prje 7 dana je ponovo prestala da uzima lekove i ponovo je u toj "depresiji".Ima ogroman strah,plasi se da ce je neko ubiti,place,slabo i tesko govori,najveci deo vremena cuti i ima nekad uplasen,nekad odsutan pogled.Trenutno je na infuzijama.Molim vas da mi sto detaljnije objasnite ovu bolest,o tome nema puno informacija na internetu.Zanima me da li se to leci uz odgovarajucu terapiju,sta vi preporucujete i koliko porodica moze pomoci.Sta konkretno pomaze i sta odmaze obolelima?
Shizo-afektivni poremecaj je takvo psihijatrijsko oboljenje gde se tokom iste epizode mogu uociti simptomi bipolarnog poremecaja (depresija ili manija/hipomanija) i shizofrenije. Medikamentozna terapija je terapija izbora za ovaj poremecaj i uglavnom je potrebno da se lekovi uzimaju do kraja zivota. Na pocetku mogu biti i periodi kada se osoba nakon lecenja dugo oseca dobro, ali se epizode nanovo javljaju. Terapija je razlicita i zavisi da li su uz shizofrene simptome prisutni i simptomi depresije ili manije. Obzirom da je Vasa majka trenutno u depresivnoj fazi shizoafektivnog poremecaja, uz neuroleptike se propisuju i antidepresivi; ako postoje i dodatne tegobe poput poremecaja sna, gubitka apetita, uznemirenosti i ukoliko osnovna kombinacija lekova ne pomgne da se otkone, dodaju se i drugi medikamenti poput hipnotika, anksiolitika i bazalnih neuroleptika (pogotovu oni za koje se smatra da imaju i antidepresivno dejstvo). Daju se i infuzije sa vitaminima i mineralima u slucaju da osoba slabije jede, ako je iscrpljena i ako je potrebno da se neki lekovi daju direktno u venu pa infuzija sluzi da lek postepeno dospeva u organizam. Porodica moze pomoci svom clanu tako sto ce najpre razumeti da se radi o bolesti, da povede racuna o redovnom uzimanju lekova i eventualno ako dodje do pogorsanja odmah intervenise da se pacijent javi psihijatru radi korigovanja terapije. Neprepoznavanje pogorsanja i odbijanje pacijenta da se javi lekaru je najcesci uzrok tezim epizodama bolesti zbog kojih je potrebna hospitalizacija, odnosno bolnicko lecenje. Dobro vodjena terapija, redovno javljanje na kontrole i brze vanredne kontrole odmah nakon sto se primete prvi znaci odbijanja terapije ili pogorsanja, mogu da vode ka dobrom toku bolesti, prevenciji novih epizoda i manjem broju hospitalizacija.
Postovana dr, Molim vas da uzmete u obzir ovo moje pismo,jer mi je poremecen zivot totalno. Imam problem , koji , kazu nije zdravstveni , ali meni cini pakao od zivota. Naime, vec zadnje dve godine me muci neka vrsta preskakanja srca. Kazem vrsta zato sto ja to ne osecam u predelu srca vec u grlu , koje je nalik stucanju , kao kad vam nesto poskoci i jako udari u dnu grla. Sve sam preglede uradila , pocevsi od EKG-a preko ultrazvuka srca do nosenja holtera 24 casa. Naravno , pokazalo se to preskakanje , koje je kazu u granicama normale i nije organske prirode. Jeste me to smirilo na neki nacin , jer sam pre tih pregleda bila strasno uplasena , stalno misleci kako imam neku strasnu bolest srca i kako cu umreti. Meni je otac umro od infarkta u 72-oj godini. Ja sam u globali veliki hipohondar, jos kad je pocelo ovo da me muci postala sam i anksiozna,plaseci se da izadjem ili odem negde da mi se ne bi nesto desilo. Medjutim vremenom sam prevazisla taj strah i da kazem navikla se na te moje simptome, a da ne pricam da osecam i razne druge simtome jos kojekakvih bolesti, i da me stvarno uvek nesto boli ili fali. Jos uvek imam veliki strah od bolesti i crne misli. To je verovatno hipohondrija. Ovaj moj glavni problem mi ne da mira svakodnevno,vec skoro sedam meseci unazad. Nekad uspem da ga ignorisem,jer mi fizicki ne smeta,ali me psihicki ubija. Interesantno je da me najvise pogadja kad sam mirna,kad sedim ili lezim i ne radim nista. Kad sam u nekom poslu ili kada hodam to se retko desava. Znate, kada covek pozeli da se odmori i sedne ili legne da bi to postigao, a ne moze jer mu simptomi ne dozvoljavaju. Bas mi mnogo smeta i umara me psihicki jer je sada prisutno svakodnevno po ceo dan sedam meseci unazad. Ranije je dolazilo i odlazilo, sve iz cista mira bez nekih prednajava, a sada nikako da ode iako ih ja maksimalno ignorisem,kao da su postali sastavni deo mene i kao da je to normalno. Suprug ne razume da meni taj problem remeti normalan nacin zivota, i da zbog njega ne mogu da razmisljam. Ja vas molim da mi odgovorite ? da li zbog toga moram da idem na neko psihijatrijsko lecenje ili postoji i drugi nacin da se to zavrsi. Ocigledno je da lekovi ne pomazu-lekar mi je predlozio da pijem helex u takvim trenucima, ali ne vredi i zato sada retko popijem lek. Molim vas pomozite mi,ne znam kako da iydrzim, a da ne poludim. Nemam nikakvu podrsku , sama sam u svemu. Da li ce , ako bas moram da idem , psihijatar uspeti da me izleci??? Ja zelim da zivim normalno bez strahova i raznih simptoma. Hvala!
Ako su Vasi strahovi toliki da Vam "od zivota prave pakao", onda je zaista neophodno da se javite lekaru-psihijatru. Ono u cemu Vam psihijatrijski tretman moze pomoci je da Vam smanji ili u potpunosti eliminise nerealne strahove, da Vam popravi san, smanji napetost, poboljsa raspolozenje, umanji preokupiranost telesnim simptomima. Takodje je vazno da znate da sto vise usresredjujete paznju na telesne tegobe, odnosno sto vise osluskujete sopstveno telo, to ce uocavanje bezopasnih telesnih simptoma, koji se normalno javljaju kod svake osobe i nisu znak bolesti, biti intenzivnije. To, zbog Vase sklonosti ka katastroficnoj obradi, dovodi do jos vecih strahova i pogresnog uverenja da se nesto ozbiljno desava sa vasim telesnim zdravljem. Potvrda toga je i u Vasem pismu, odnosno u onom delu kada objasnjavate da se strahovi povecavaju kada nista ne radite vec samo lezite i osluskujete telo, dok kada ste aktivni i kada Vam je paznja usresredjena na druge aktivnosti - straha nema. Uvek kada uhvatite sebe da ste usresredjeni na telo, pokusajte da otklonite paznju sa tela i usmerite na nesto drugo (birajte ono sto zahteva vecu koncentraciju - recimo citanje, gledanje filma, igranje drustvenih igara, razgledanje prodavnica, razgovor sa drugim ljudima i sl).
Postovana Olivera! Lecena sam od panicnih napada,pila sam lekove osam meseci (efektin) i isla na razgovore kod psihijatra.Dosta mi je bolje,lekarka kaze da sam izlecena.Ali ja jos uvek imam neke strahove sa vremena na vreme (anksiozne).Posebno kada odem u drugo mesto u neku posetu,tesko mi je da se opustim ali izborim se.Borim se,nedam da me sputavaju u zivotu a jedan od problema je to sto mi smeta svetlost.Pogotova sunceva svetlost da mi se cini kao da ne mogu vise gledati.Da li to ima veze sa mojim problemom i da li treba ponovo da se lecim? Najlepse vam hvala!
To sto Vam smeta svetlost nema veze sa anksioznim pormecajem. Potrebno je da se javite oftalmologu (ocnom lekaru) koji ce nakon pregleda da Vam eventualno predlozi lek ili neku dodatnu konsultaciju. Sto se tice Vase osnovne bolesti, tj. panicnog poremecaja, on ima losu osobinu da se u stresnim ili iscrpljujucim situacijama vraca. Takodje, ako pijete puno kafe, pusite ili uzimate tz. psihostimulanse poput guarane, Red Bula, marihuane i sl., postoji velika verovatnoca da ce se napadi ponovo javiti. Ponekad, nista od ovog nije potrebno, vec se napadi spontano, bez posebnog okidaca, jednostavno ponovo jave. Veoma je vazno da se sto pre javite lekaru i da na vreme zaustavite dalje pogorsanje! Medjutim, postoji mogucnost i da su napadi blagi, da ne patite i da ne remete svakodnevno funkcionisanje - odnosno da ih drzite pod kontrolom. Ukoliko je ovo slucaj, odnosno, ako Vas mnogo ne remete, ako su izuzetno retki i blagi, onda jednostavno pustite da prodju jer nije potrebno ponovno ukljucenje leka. Tada Vam vise moze biti od pomoci psihoterapija, ukoliko je potrebna bilo kakva pomoc.
Evo mojih simptoma: gusenje (odnosno osecaj da bi trebalo jos da udahnem a nemogu), aritmije(ne cesto),mucnina, tvrda stolica,ponekad kratkotrajni bolovi u stomaku,trnjenje levog obraza, trnjenje vrha jezika (osecaj kao anestezija), zanosenje, osecaj kao da cu se svakog trenutka onesvestiti,opsta slabost I malaksalost (po nekad),znojenje dlanova,u zadnjih nekoliko dana I cesta mokrenja. Uradi sam krvnu sliku I mokracu,rendgen I skener pluca,ultrazvuk stomaka,analizu na heliko bakteriju I internisticki pregled. Sve je bilo u redu. Ali mene I dalje muce isti simptomi.Moram da napomenem da se simptomi javljaju naizmenicno(osim tvrde stolice koja je stalna),obicno po dva simptoma od jednom I traju nekoliko dana.Da napomen samo ne smeta mi nikakva fizicka aktivnost,rekreativno idem u teretanu . Da li je ovo na nervnoj bazi,da li bi trebalo da se obratim psihijatu ili bi treblo da uradim neka druga ispitivanja?
Ako se urade sve pretrage i ne nadje se telesno oboljenje koje bi moglo da objasni tegobe, smatra se da su telesne tegobe na koje se pacijent zali psiholoski uslovljene. Takodje, u prilog psihickom uzroku je i to kada su simptomi brojni, razliciti, kada se smenjuju i kada se naizmenicno javljaju i gube. Ako su lekari koji se bave telesnim oboljenjima rekli da nemate ni jedno oboljenje kojim bi objasnili nastanak Vasih tegoba i da je sve provereno, moj predlog Vam je da se javite psihijatru i porazgovarate o tome. Ovakve tegobe se mogu javiti u brojnim psihijatrijskim oboljenjima i obicno nisu znak nekog tezeg psihijatrijskog oboljenja. Cesto se javljaju u tz. somatoformnim poremecajima, ali mogu biti deo klinicke slike anksioznog poremecaja (ako su praceni i strahom) pa cak i depresivnog poremecaja (ako su praceni tugom i prazninom).
Moja majka pokazuje neke promene u ponasanju.To nije skoriji problem ali mi se cini da se stanje pogorsalo od smrti mog oca.Stalno misli da je neko prati, prisluskuje... Nema poverenja ni u koga pa cak ni u svoju decu.POkazuje jedino malo poverenja u mene. Odbija odlazak kod psihijatra. Ako joj dam za pravo onda je jos gore.Puna je energije ali vrlo negativno usmerene.Ne znam kako da joj pomognem.Molim Vas da me posavetujete sta da radim jer kaergoricki odbija odlazak lekaru.Inace zivimo u Beogradu. Hvala unapred.
Tegobe koje opisujete - kada osoba veruje da je neko prati i prisluskuje, spadaju u grupu tz. psihoticnih simptoma. Mogu biti u sklopu brojnih psihickih bolesti i uvek zahtevaju veoma ozbiljnu terapiju. Takve osobe uglavnom ne mozemo da razuverimo, one smatraju da su zaista ugrozene i da im preti opasnost a ne da su bolesne i da zbog toga pogresno procenjuju realnost, te iz tih razloga i odbijaju da idu kod lekara . Ono sto je problem, ako se ne leci bolest brze progredira i mogu se javiti brojne posledice - od onih u smislu usloznjavanja bolesti, otezanog funkcionisanja pa sve do izmena u ponasanju u smislu agresivnosti. Agresivnost se moze javiti ne zato sto su "lose licnosti" vec zato sto cvrsto veruju da su ugozene te agresivno ponasanje cesto predstavlja pokusaj odbrane od onog od koga im, po njihovom verovanju, preti opasnost. Treba pokusatida se nagovore da odu kod lekara zbog nekih sporednih probelma koje smo uocili - recimo zato sto su nervozni, ne spavaju, ili ako se zale na neke telesne tegobe. Cesto ni to ne uspeva, pa je dobro da se uspostavi kontakt sa psihijatrom koji ce Vam objasniti proceduru dovodjenja na pregled (svaka ustanova ima svoju proceduru). U pojedinim ustavovama ili privatnim ordinacijama postoji mogucnosti i kucne posete, nakon cega bi se odredila terapija. Nazalost, ponekad stanje postane toliko kriticno da je potrebno pacijenta prisilno hospitalizovati.
Zanima me sizoafektivni poremecaj koji je dijagnosticiran mojoj majci.Uzima oko 4 godine Risperdal i Gladem(zoloft).Prije 2 godine je prestala uzimati lekove jer je imala bolove u zeludcu i pala u neku vrstu depresije koja se dogadjala i pre dok nam jedan doktor nije rekao tacnu dijagnozu i utvrdio da je godinama pogresno lecena.Prje 7 dana je ponovo prestala da uzima lekove i ponovo je u toj "depresiji".Ima ogroman strah,plasi se da ce je neko ubiti,place,slabo i tesko govori,najveci deo vremena cuti i ima nekad uplasen,nekad odsutan pogled.Trenutno je na infuzijama.Molim vas da mi sto detaljnije objasnite ovu bolest,o tome nema puno informacija na internetu.Zanima me da li se to leci uz odgovarajucu terapiju,sta vi preporucujete i koliko porodica moze pomoci.Sta konkretno pomaze i sta odmaze obolelima?
Odgovoreno: 21. 11. 2007.Shizo-afektivni poremecaj je takvo psihijatrijsko oboljenje gde se tokom iste epizode mogu uociti simptomi bipolarnog poremecaja (depresija ili manija/hipomanija) i shizofrenije. Medikamentozna terapija je terapija izbora za ovaj poremecaj i uglavnom je potrebno da se lekovi uzimaju do kraja zivota. Na pocetku mogu biti i periodi kada se osoba nakon lecenja dugo oseca dobro, ali se epizode nanovo javljaju. Terapija je razlicita i zavisi da li su uz shizofrene simptome prisutni i simptomi depresije ili manije. Obzirom da je Vasa majka trenutno u depresivnoj fazi shizoafektivnog poremecaja, uz neuroleptike se propisuju i antidepresivi; ako postoje i dodatne tegobe poput poremecaja sna, gubitka apetita, uznemirenosti i ukoliko osnovna kombinacija lekova ne pomgne da se otkone, dodaju se i drugi medikamenti poput hipnotika, anksiolitika i bazalnih neuroleptika (pogotovu oni za koje se smatra da imaju i antidepresivno dejstvo). Daju se i infuzije sa vitaminima i mineralima u slucaju da osoba slabije jede, ako je iscrpljena i ako je potrebno da se neki lekovi daju direktno u venu pa infuzija sluzi da lek postepeno dospeva u organizam. Porodica moze pomoci svom clanu tako sto ce najpre razumeti da se radi o bolesti, da povede racuna o redovnom uzimanju lekova i eventualno ako dodje do pogorsanja odmah intervenise da se pacijent javi psihijatru radi korigovanja terapije. Neprepoznavanje pogorsanja i odbijanje pacijenta da se javi lekaru je najcesci uzrok tezim epizodama bolesti zbog kojih je potrebna hospitalizacija, odnosno bolnicko lecenje. Dobro vodjena terapija, redovno javljanje na kontrole i brze vanredne kontrole odmah nakon sto se primete prvi znaci odbijanja terapije ili pogorsanja, mogu da vode ka dobrom toku bolesti, prevenciji novih epizoda i manjem broju hospitalizacija.
Postovana dr, Molim vas da uzmete u obzir ovo moje pismo,jer mi je poremecen zivot totalno. Imam problem , koji , kazu nije zdravstveni , ali meni cini pakao od zivota. Naime, vec zadnje dve godine me muci neka vrsta preskakanja srca. Kazem vrsta zato sto ja to ne osecam u predelu srca vec u grlu , koje je nalik stucanju , kao kad vam nesto poskoci i jako udari u dnu grla. Sve sam preglede uradila , pocevsi od EKG-a preko ultrazvuka srca do nosenja holtera 24 casa. Naravno , pokazalo se to preskakanje , koje je kazu u granicama normale i nije organske prirode. Jeste me to smirilo na neki nacin , jer sam pre tih pregleda bila strasno uplasena , stalno misleci kako imam neku strasnu bolest srca i kako cu umreti. Meni je otac umro od infarkta u 72-oj godini. Ja sam u globali veliki hipohondar, jos kad je pocelo ovo da me muci postala sam i anksiozna,plaseci se da izadjem ili odem negde da mi se ne bi nesto desilo. Medjutim vremenom sam prevazisla taj strah i da kazem navikla se na te moje simptome, a da ne pricam da osecam i razne druge simtome jos kojekakvih bolesti, i da me stvarno uvek nesto boli ili fali. Jos uvek imam veliki strah od bolesti i crne misli. To je verovatno hipohondrija. Ovaj moj glavni problem mi ne da mira svakodnevno,vec skoro sedam meseci unazad. Nekad uspem da ga ignorisem,jer mi fizicki ne smeta,ali me psihicki ubija. Interesantno je da me najvise pogadja kad sam mirna,kad sedim ili lezim i ne radim nista. Kad sam u nekom poslu ili kada hodam to se retko desava. Znate, kada covek pozeli da se odmori i sedne ili legne da bi to postigao, a ne moze jer mu simptomi ne dozvoljavaju. Bas mi mnogo smeta i umara me psihicki jer je sada prisutno svakodnevno po ceo dan sedam meseci unazad. Ranije je dolazilo i odlazilo, sve iz cista mira bez nekih prednajava, a sada nikako da ode iako ih ja maksimalno ignorisem,kao da su postali sastavni deo mene i kao da je to normalno. Suprug ne razume da meni taj problem remeti normalan nacin zivota, i da zbog njega ne mogu da razmisljam. Ja vas molim da mi odgovorite ? da li zbog toga moram da idem na neko psihijatrijsko lecenje ili postoji i drugi nacin da se to zavrsi. Ocigledno je da lekovi ne pomazu-lekar mi je predlozio da pijem helex u takvim trenucima, ali ne vredi i zato sada retko popijem lek. Molim vas pomozite mi,ne znam kako da iydrzim, a da ne poludim. Nemam nikakvu podrsku , sama sam u svemu. Da li ce , ako bas moram da idem , psihijatar uspeti da me izleci??? Ja zelim da zivim normalno bez strahova i raznih simptoma. Hvala!
Odgovoreno: 21. 11. 2007.Ako su Vasi strahovi toliki da Vam "od zivota prave pakao", onda je zaista neophodno da se javite lekaru-psihijatru. Ono u cemu Vam psihijatrijski tretman moze pomoci je da Vam smanji ili u potpunosti eliminise nerealne strahove, da Vam popravi san, smanji napetost, poboljsa raspolozenje, umanji preokupiranost telesnim simptomima. Takodje je vazno da znate da sto vise usresredjujete paznju na telesne tegobe, odnosno sto vise osluskujete sopstveno telo, to ce uocavanje bezopasnih telesnih simptoma, koji se normalno javljaju kod svake osobe i nisu znak bolesti, biti intenzivnije. To, zbog Vase sklonosti ka katastroficnoj obradi, dovodi do jos vecih strahova i pogresnog uverenja da se nesto ozbiljno desava sa vasim telesnim zdravljem. Potvrda toga je i u Vasem pismu, odnosno u onom delu kada objasnjavate da se strahovi povecavaju kada nista ne radite vec samo lezite i osluskujete telo, dok kada ste aktivni i kada Vam je paznja usresredjena na druge aktivnosti - straha nema. Uvek kada uhvatite sebe da ste usresredjeni na telo, pokusajte da otklonite paznju sa tela i usmerite na nesto drugo (birajte ono sto zahteva vecu koncentraciju - recimo citanje, gledanje filma, igranje drustvenih igara, razgledanje prodavnica, razgovor sa drugim ljudima i sl).
Postovana Olivera! Lecena sam od panicnih napada,pila sam lekove osam meseci (efektin) i isla na razgovore kod psihijatra.Dosta mi je bolje,lekarka kaze da sam izlecena.Ali ja jos uvek imam neke strahove sa vremena na vreme (anksiozne).Posebno kada odem u drugo mesto u neku posetu,tesko mi je da se opustim ali izborim se.Borim se,nedam da me sputavaju u zivotu a jedan od problema je to sto mi smeta svetlost.Pogotova sunceva svetlost da mi se cini kao da ne mogu vise gledati.Da li to ima veze sa mojim problemom i da li treba ponovo da se lecim? Najlepse vam hvala!
Odgovoreno: 12. 11. 2007.To sto Vam smeta svetlost nema veze sa anksioznim pormecajem. Potrebno je da se javite oftalmologu (ocnom lekaru) koji ce nakon pregleda da Vam eventualno predlozi lek ili neku dodatnu konsultaciju. Sto se tice Vase osnovne bolesti, tj. panicnog poremecaja, on ima losu osobinu da se u stresnim ili iscrpljujucim situacijama vraca. Takodje, ako pijete puno kafe, pusite ili uzimate tz. psihostimulanse poput guarane, Red Bula, marihuane i sl., postoji velika verovatnoca da ce se napadi ponovo javiti. Ponekad, nista od ovog nije potrebno, vec se napadi spontano, bez posebnog okidaca, jednostavno ponovo jave. Veoma je vazno da se sto pre javite lekaru i da na vreme zaustavite dalje pogorsanje! Medjutim, postoji mogucnost i da su napadi blagi, da ne patite i da ne remete svakodnevno funkcionisanje - odnosno da ih drzite pod kontrolom. Ukoliko je ovo slucaj, odnosno, ako Vas mnogo ne remete, ako su izuzetno retki i blagi, onda jednostavno pustite da prodju jer nije potrebno ponovno ukljucenje leka. Tada Vam vise moze biti od pomoci psihoterapija, ukoliko je potrebna bilo kakva pomoc.
Evo mojih simptoma: gusenje (odnosno osecaj da bi trebalo jos da udahnem a nemogu), aritmije(ne cesto),mucnina, tvrda stolica,ponekad kratkotrajni bolovi u stomaku,trnjenje levog obraza, trnjenje vrha jezika (osecaj kao anestezija), zanosenje, osecaj kao da cu se svakog trenutka onesvestiti,opsta slabost I malaksalost (po nekad),znojenje dlanova,u zadnjih nekoliko dana I cesta mokrenja. Uradi sam krvnu sliku I mokracu,rendgen I skener pluca,ultrazvuk stomaka,analizu na heliko bakteriju I internisticki pregled. Sve je bilo u redu. Ali mene I dalje muce isti simptomi.Moram da napomenem da se simptomi javljaju naizmenicno(osim tvrde stolice koja je stalna),obicno po dva simptoma od jednom I traju nekoliko dana.Da napomen samo ne smeta mi nikakva fizicka aktivnost,rekreativno idem u teretanu . Da li je ovo na nervnoj bazi,da li bi trebalo da se obratim psihijatu ili bi treblo da uradim neka druga ispitivanja?
Odgovoreno: 12. 11. 2007.Ako se urade sve pretrage i ne nadje se telesno oboljenje koje bi moglo da objasni tegobe, smatra se da su telesne tegobe na koje se pacijent zali psiholoski uslovljene. Takodje, u prilog psihickom uzroku je i to kada su simptomi brojni, razliciti, kada se smenjuju i kada se naizmenicno javljaju i gube. Ako su lekari koji se bave telesnim oboljenjima rekli da nemate ni jedno oboljenje kojim bi objasnili nastanak Vasih tegoba i da je sve provereno, moj predlog Vam je da se javite psihijatru i porazgovarate o tome. Ovakve tegobe se mogu javiti u brojnim psihijatrijskim oboljenjima i obicno nisu znak nekog tezeg psihijatrijskog oboljenja. Cesto se javljaju u tz. somatoformnim poremecajima, ali mogu biti deo klinicke slike anksioznog poremecaja (ako su praceni i strahom) pa cak i depresivnog poremecaja (ako su praceni tugom i prazninom).
Moja majka pokazuje neke promene u ponasanju.To nije skoriji problem ali mi se cini da se stanje pogorsalo od smrti mog oca.Stalno misli da je neko prati, prisluskuje... Nema poverenja ni u koga pa cak ni u svoju decu.POkazuje jedino malo poverenja u mene. Odbija odlazak kod psihijatra. Ako joj dam za pravo onda je jos gore.Puna je energije ali vrlo negativno usmerene.Ne znam kako da joj pomognem.Molim Vas da me posavetujete sta da radim jer kaergoricki odbija odlazak lekaru.Inace zivimo u Beogradu. Hvala unapred.
Odgovoreno: 12. 11. 2007.Tegobe koje opisujete - kada osoba veruje da je neko prati i prisluskuje, spadaju u grupu tz. psihoticnih simptoma. Mogu biti u sklopu brojnih psihickih bolesti i uvek zahtevaju veoma ozbiljnu terapiju. Takve osobe uglavnom ne mozemo da razuverimo, one smatraju da su zaista ugrozene i da im preti opasnost a ne da su bolesne i da zbog toga pogresno procenjuju realnost, te iz tih razloga i odbijaju da idu kod lekara . Ono sto je problem, ako se ne leci bolest brze progredira i mogu se javiti brojne posledice - od onih u smislu usloznjavanja bolesti, otezanog funkcionisanja pa sve do izmena u ponasanju u smislu agresivnosti. Agresivnost se moze javiti ne zato sto su "lose licnosti" vec zato sto cvrsto veruju da su ugozene te agresivno ponasanje cesto predstavlja pokusaj odbrane od onog od koga im, po njihovom verovanju, preti opasnost. Treba pokusatida se nagovore da odu kod lekara zbog nekih sporednih probelma koje smo uocili - recimo zato sto su nervozni, ne spavaju, ili ako se zale na neke telesne tegobe. Cesto ni to ne uspeva, pa je dobro da se uspostavi kontakt sa psihijatrom koji ce Vam objasniti proceduru dovodjenja na pregled (svaka ustanova ima svoju proceduru). U pojedinim ustavovama ili privatnim ordinacijama postoji mogucnosti i kucne posete, nakon cega bi se odredila terapija. Nazalost, ponekad stanje postane toliko kriticno da je potrebno pacijenta prisilno hospitalizovati.
Prikazano 2251-2255 od ukupno 2335 pitanja
Pregledajte odgovore po oblastima