Poštovana,
imam problem prilikom seksualnog odnosa sa devojkom. U predigri je sve ok, penis je u erekciji, ali kada treba da stupimo u odnos, mene uhvati neki strah i onda erekcija prođe. Čim ne mislimo na odnos, erekcija sa posle par minuta vrati. To mi se desilo već dva puta, počinjem da se brinem.
Šta može biti uzrok i kako prevazići taj problem? Jedino što mogu reći da sam na poslu izložen stresu svakodnevno, ali kada dođem kući, pokušavam to izbacim iz glave. Devojka mi pomaže u tome. I, da li je problem u tome što nisam imao seksualni odnos par godina (čudno, ali nažalost istinito), pa imam možda imam strah od neuspeha?

Već više godina osećam povremene aritmije, udružene s tahikardijom, osećajem slabosti i straha....pre sam imala faze šest meseci mi je ok, mesec dana nije...da bi se to ove godine pojavljivalo iz nevezanog, ma gde da sam i ma šta da radim sve češće, postala sam pravi hipohonder, jer su ti napadi vrlo neprijatni, takođe se razvio neprekidni strah da će se napad ponovo dogoditi.....odradila sam sve pretrage kardiološki nalaz je ok, T testovi ok, krvna slika ok, gastro pregledi ok, ginekološki pregledi ok.... Dakle, sa 37 godina imam više analiza od osamdesetogodišnje bake. Pre dve nedelje sam se obratila psihijatru za pomoć i dijagnoza je F40.01 - navodno panični poremećaj sa agorafobijom i sa depresivno-hipohondrijskim promenama. Prepisana mi je terapija Cipralex 10mg (za početak pola tabletice ujutro + xanax 0,25 3 x dnevno na 8 sati.
E sad....xanax uzimam već dve nedelje i čini mi se da mi je zaista bolje...cipralex se nisam usuđivala da krenem da pijem, ali me je moj psihijatar ubedio da poćnem. I evo uzimam ga treći dan, ali me boli glava, i za ova tri dana od kad ga pijem imala sam 2 manifestacije sa preskakanjem srca...... Dok sam bila samo na xanaxu te dve nedelje mi je bilo sasvim ok.
Da li je moguće da Cipralex izaziva opet ove poremećaje? Da li da nastavim da ga pijem, bez obzira.....? Moj psihijatar insistira da ga uzimam i dalje...
Hvala unapred!

Poštovani,
imam 22 god i 3god bolujem od agorafobije, anksioznosti i paničnih napada. Terapija Rivotrilom nije pomogla... jeste ublažila simptome, ali nisu nestali napadi panike. Sada sam bez terapije, već skoro godinu dana, ne posećujem više ni neuropsihijatra, jer smo imale jako loše razumevanje, pokušala sam i u Dr Dragiša Mišović, ali mi je doktorka rekla da mi petominutne seanse sa njom neće mnogo pomoći i da bih mogla na grupnu terapiju, da budem jedno vreme u bolnici, ukoliko želim, nisam pristala jer ne osećam da bi mi to istinski pomoglo.
Da li biste mogli da mi preporučite nekog stručnjaka za ovu oblast, nekoga ko bi se malo više pozabavio da mi pomogne da shvatim zašto sam bolesna i kako da prevaziđem ovo, da bih mogla ponovo da živim... Da li se neko izlečio od agorafobije trajno? Postoji li lek..
Unapred zahvalna

Poštovana,
Ja lično pojam '"ADEKVATNIM"" ne mogu da u potpunosti "shvatim" u smislu medicinske terminologije, a lično pretpostavljam da se odnosi na pitanje da li sam izvršio sve moguće testove, koji spadaju u somatska ispitivanja. Da, ne postoji više ni jedno ispitavanje, koje nisam obavio i za koje imam rezultate, koji su skoro u svim slučajevima geometrijska sredina gornje i donje vrednosti. Navešću samo neke, Magnetna Rezonanca, Rendgen, Neurologija, Kožno, Kolor dopleri, Krv, Mokraća, Endokrinologija, Ortopan, Alergo Testovi, Bris iz Nosa, ORL (gde je rendgen prvo pokazao postojanje osteoma, da bi se na kraju ispostavilo da je u pitanju samo još jedna jaka upala desnog frontalnog sinusa, još jedna u u vrlo frekventnom nizu), Encefalogram,........tako da je moj uput uvek završavao na Neuropshijatriji. Bio sam i u dnevnoj Bolnici, uzimao dugo vremena propisanu terapiju, ali bilo kakvog pomaka ka poboljšanju nije bilo. Od škole imam Elektronski Fakultet, koji sam završio sa visokom prosečnom ocenom i skoro završene postdiplomske studije, tako da sebe iskreno posle duge terapije u Zavodu za mentalno, ne smatram psihijatrijskim slučajem, da budem precizniji, sebe lično smatram ličnošću koja racionalno razmišlja i shvata, tako da sam u Dnevnoj bolnici se trudio da na svaki način se približim i upoznam moju bolest - probleme, ali nisam uspeo da dođem ni do kakvog saznanja, zašto mi se i dalje javljaju somatske promene, koje mi ne omogućavaju normalan život, funkcionisanje i rad. Bio sam kod skoro svih neuropsihijatara, navešću samo neke od njih, na primer Dr Verice Arsenijević, Dr Ćirića, Dr Voje iz Železničke Ambulante, Dr Tugomira iz Doma zdravlja, Dr Maje i kod još nekolicine neuropsihijatara iz Zavoda za mentalno i moja dijagnoza je uvek bila različita, odnosno razlikovala se od jednog do drugog neuropsihijtra, na osnovu čega pretpostavio da i oni ne mogu da objasne somatske promene, jer se šifra - dijagnoza bolesti uvek razlikovala. Tako da sve što znam o svojoj bolesti, posle dugog ispitivanja kod svih mogućih instanci, je samo uzrok i somatske posledice. Uzrok je unos čak i male količine hrane, a posledice su nesrazmerno gojenje (što lično kao racionalna ličnost, smatram iracionalnom posledicom, koju ne umem da objasnim racionalno), koje ne odgovara količini unete hrane i pritiska u čeonom delu glave, obostranog u smislu da osećam pritisak i na čeonu kost i na čeonu kožu, nakon čega koža počinje da puca po "šavovima'', gde je pritisak najveći na istu i onda dolazi do stvaranja pucanja - pukotina i rana na koži, iz kojih često potekne i krv, jer koža po meni ne moze da izdrži untrašsnji pritisak na nju i popušta pod njim, što se somatski manifestuje ranama i pucanjima kože po šavovima, na onim istim mestima gde osećam da je pritisak na kožu najveći. Zatim, dolazi i do krvarenja iz istih rana. U slučaju da mi lično ne verujete, kao što mi nisu verovali i mnogi neuropsihijatri kod kojih sam bio, ja sam lično napravio slike visoke rezolucije, odnosno vidljivosti rana koje se pojavljuju na koži moga čela. Te iste slike sam pokazivao raznim neurpsihijatrima, a oni su lično tvrdili da je tako nešto nemoguće i ako se na tim slikama jasno vidi da sam ja na njima i ako se jasno i precizno vide rane i pukotine na čelu. Postoji i još jedna manifestacija mog problema, a to je da kada unesem količinu hrane, koja je normalna za svakog čoveka, odnosno kada ne poštujem režim prinudne dijete, dva puta mi se desilo da izgubim svu energiju iz organizma, kao da ju je neko svu isisao iz organizma, i tada sam oba puta pao na zemlju, i nisam bio u stanju ni da pomerim mali prst na ruci, tako da me je majka 2 puta taxijem vodila kući iz Planinarskog Doma, uz pomoć ljudi koji su sa strane pritrčali i pomogli da me prenese do taxija. Ja sam zbog svoje bolesti izgubio sve, i prijatelje i 2 verenice, i posao, i jednostavno ceo svoj život. Lično bi voleo da mi neko pomogne, i objasni o kakvom se poremećaju radi, jer problem kao socijalni i nije težak, ali će se na kraju svesti i na egzistencijalni problem, što me lično plaši.
Zato, molim i preklinjem za svaku informaciju, ili pomoć u rešavanju moga problema.

Poštovani,
moje pitanje se odnosi na moju rođaku koja ima 45 god. i živi sama sa majkom od 79 god. Naime, ona se ranije lečila od diskus hernije, lečila se na Reumatološkom institutu Beograd, na Banjici itd. Poslednjih desetak godina obeshrabrena i sa konstantno velikim bolovima dane provodi uglavnom ležeći u krevetu i gledajuci tv. Moje laičko mišljenje da je ona odavno u teškoj depresiji, u poslednje vreme sve goroj. Ne želi da ide dalje da se leči, kaže razočarala se u lekare i u njihov odnos, što ima iskreno dosta istine itd., a kada i poželi žali se na jake bolove i nemogućnost da ode bilo gde, barem na pregled. Teško se kreće i po kući , a i noge su joj vidno tanje, naročito desna. Što se tiče majke, sve je na njenim plećima. Ali, majka kao majka, neće da prihvati neke dobronamerne sugestije od svojih najbližih da mora i ona da promeni taj svoj preterano zaštitnički odnos prema njoj, zbog njenog dobra. Mojoj rođaki je sve nuđeno, npr. da ide kod ovog ili onog lekara, da dođe privatni lekar, da ode u bolnicu, da se ispregleda itd. Prekjuče je njen ujak doveo svog prijatelja neurologa kod nje kući da je pregleda. Pre toga joj je rekao da neće on da je pregleda, već samo fino da popriča sa njom šta i kako dalje. Međutim, on je izvršio neurološki pregled, bili su sami u njenoj sobi, nešto su u međuvremenu popričali. On joj rekao, koliko ja znam, da mora da se snimi i da nastavi sa lečenjem. Bio je prilično oštar prema njoj, povišenog tona i rekao je da ona neće da sarađuje sa njim. Inače, za vreme pregleda i njihovog razgovora posle ona je histerično plakala i morali su da je smiruju. Doktor je posle toga bio veoma oštar prema njenoj majci u razgovoru sa njom, kriveći u velikom procentu za stanje u kojem se ona nalazi, tj. kako je dozvolila sa se to sve zapusti, kako je nije terala da ide da nastavi sa lečenjem itd.  Na kraju se poseta završila tako što je on rekao da može jedino da je leči da mu pribavi nove snimke itd. Problem je sa njenom majkom što je ona uvek, a naravno i sada shvata sve kao "napad" na njenu ćerku, kao i većina naših majki uopšte. Meni samo priča, kako npr. doktor ovakav ili onakav, nadobudan itd. Uvek joj je važnija ambalaža od suštine, mada mislim da je ona svesna da su ispravni svi dobronamerni saveti u vezi njene ćerke, ali neće to da prizna samoj sebi.
Izvinite što sam ovako konfuzan, nisam znao kome da se obratim, ali očaj me tera, a ne znam kako da pomognem svojoj rođaki, da je nateramo da se leči. Znam da ona ako neće, niko je ne može naterati. Molim Vas za neki savet na koji način je naterati, makar postepeno da krene polako. Imate li neke , izvinite ako zvuči neozbiljno stručne"trikove" da nam preporučite? Verujte, mi više ne znamo šta da radimo,ovih godina smo sve pokušali koliko smo umeli. Da napomenem da joj je otac umro pre 20. god. a stariji rođeni brat je sa porodicom u inostranstvu već 14 god, tako da od najbližih ima samo majku i ujaka od 76.god.
Unapred hvala na odgovoru