Postovana doktorko, mislim da mi treba pomoc.Posle niza nedaca u zivotu nalazim se u situaciji da ne mogu sebi da pomognem.Radim sa decom u skoli i nisam vise tolerentna u kontaktu ni sa decom ni sa kolegama.Imam stalno neki osecaj zavere i sve sto jos ide sa tim.Budim se mnogo rano,vodim razgovore sa ljudima u sebi i kad treba da im kazem nesto nemam potrebe jer sam se vec ispricala sa njima.Meni je ovo smesno sada i inace se smejem i salim dosta.Zatim,desili se da mi neko stavi zamerku na rad prodje dosta strasno.Pocinjem da se derem iz cega vidite da nemam kontrolu nad sobom.Ponekad dobijem zelju da povredim tj udarim sagovornika.Samohrani sam roditelj jednog predivnog pubertetlije i imam utisak da mu ne prija moje stanje.Smanjujem broj prijatelja,ne verujem ljudima,bezim od njih a jedino se druzim sa decom,sto u skoli sto privatno.Radim po 20 sati dnevno i nemam trenutke dokolice i nikako ne mogu sebi da ostavim malo slobodnog vremena.Znam da je lek u setnji,zdravoj ishrani ali nemam snage ! da krenem.Prosto receno,vrtim se u krugu i udaram glavom u zid.Postoje li neki medikamenti sa kojima bih podsetila svoj organizam kako izgleda trenutak opustenosti pa da posle probam sama da ga dostignem?Zivim u Bg.Hvala Vam ako procitate a jos vam vise hvala ako mi odgovorite.

Odgovoreno: 04. 03. 2008.