Pitanje broj: #60515

Secam se dok sam bila mala 7, 8 god pa i kasnije, znala sam da uvece kada legnem da spavam pocnem da placem, osetim se usamljeno iako apsolutno nemam razloga za to (majka je izuzetno brizna bila) piskila sam u krevet cesto, ali sve redje do i god srednje skole. (da napomenem da su u kuci povremeno bile i verbalne i fizicke svadje, sto izmedju mame i tate, sto izmedju babe i mame) a vecina se odigravala ispred mojih i bratovih ociju. Mama je znala da mi place i da kaze kako odlazi, da mi kaze ista si on ona i td. A to sve mi je tesko padalo. Primetila sam da mi se u poslednje 4 godine (uglavnom pocetkom proleca sa tendencijom opadanja, pa se opet javi pocetkom jeseni i traje do polovine zime pa sve opet u krug) javljaju napadi tuge, uznemirenosti, lupanje srca. U tim trenucima se osecam izuzetno nesigurno, bojazljivo. Glas, govor mi je nesiguran, nejasan. Ne izlazi mi se medju ljude. Ne raspolozena sam. Ti simptomi su mi se izrazili u iii i iv godini s. S predstavljalo mi je pravo mucenje. Ali nekakako sam se izborila da svoje obaveze zavrsavam i kapacitete ucenja nekako odrzavam. . Cini mi se da mi je sve gore. Iigodina sam fakulteta i taj problem sto sam vam opisala mi se sve cesce i izrazenije javlja i tako upropastavam odnose sa najblizima, sa deckom, sa kolegama i prijateljima. . . Povlacim se u sebe. Ocajna sam, ovo nisam ja. (a bila sam vesela, drustvena, voljna, hitra. .) inace vec godinu pijem dianu 35 za lecenje policisticnih jajnika. Molim vas, odgovorite mi sta mislite i sta mi savetujete osim odlasku psihijatru. Da li ovi napadi, ako mogu tako da ih nazovem, mogu da imaju veze sa mojim detinjstvom, odrastanjem? Unapred zahvalna na odgovoru suzana