Pitanje broj: #58623

Poshtovana, proshlo je pola godine otkako sam raskinula vezu na daljinu sa dechkom nashe nacionalnosti, koji zhivi i studira u bechu. 8 godina je stariji od mene. Zapocheli smo vezu za vreme mog dvonedeljnog boravka u austriji kod tetke. Ali, poznavali smo se i izlazili zajedno godinu dana pre moje posete tamo. Pokushali smo vezu na daljinu, koja je trajala 3 meseca. Vidjali smo se retko, jer oboje studiramo, pa imamo obaveze. Dolazio je ili vikendom ili na nekoliko dana. Ja nisam mogla da putujem, iz finansijskih razloga, a i tada je bila potrebna i viza. Chuli smo se najvishe putem skype-a. Meni je to pruzhalo radost, jer se zaista intelektualno shvatamo i prija mi razgovor sa njim, vishe nego fizichka bliskost nekog ko mi mogao da mi bude blizhi. A naravno da mi je prijala i njegova bliskost, samo sam znala da mi toga nikad nece biti dosta. Ja ne plachem chesto, jednostavno, lakshe mi je emocije podelim prichajuci o tome ili pishuci dnevnik. Ipak, tokom te veze, plakala sam chesto. Zato shto mi je teshko padala ta razdvojenost. Onda sam shvatila da je bolje da raskinemo. Raskinuli smo. Posle nekoliko nedelja, reshila sam da upoznajem nove momke. Sa nekadashnjim dechkom sam se chula povremeno, ipak, dogovorili smo se da budemo u kontaktu. Upoznajem i dalje mnogo momaka, kojima se dopadam, ali meni, jednostavno, nijedan nije dovoljno prijatan. Mislila sam da je problem u meni tj. Da mi je mozhda jednostavno potrebno vreme da se pripremim za vezu. Jedan dechko me je poljubio, a poljubac mi je delovao tako plastichno, iako mi je prijatno sa njim. Mislila sam da je i dalje potrebno odredjeno vreme da prodje. . . Pre nekoliko dana, moj nekadashnji dechko je doshao na odmor na nekoliko dana i insistirao da se vidimo. Ja sam pokushala to da izbegnem, jer sam se bojala podsecanja na neshto nepovratno lepo. Ipak, videli smo se. I ne znam kako, uspeo je da mi se priblizhi i poljubi me. Taj poljubac mi je bio tako intenzivan, kao da mi je dao vazduh koji mi je bio potreban svo ovo vreme. Tada sam shvatila da nije do mene, nije do vremena, nego do emocija. . . Mi znamo da ne mozhemo da funkcionishemo na daljinu, ali me on, ipak, zove jer mu nedostajem i jer sam mu neshto posebno. Ja se uvek javim na telefon, jer mi je nekako drazhe da osetim bol jer ne mozhemo biti zajedno, nego da ga uopshte ne chujem. Mislim da ga volim, jer ovako neshto intenzivno i dugo nisam nikad osecala. . . Majka ne voli kad joj pricham o tome, jer kazhe da sam mlada i da treba da se upoznajem i dalje sa momcima kojima se dopadam, a ona ima utisak da se osecam uvelo i da mislim da je taj dechko iz becha jedini. Jeste da se osecam uvelo, jer ne volim taj osecaj shto ne mogu nishta da uchinim protiv tih km, barem ne dok sam student. Jeste da zasad osecam da je jedini sa kojim mi prija sve, chiji mi je smisao za humor odlichan, sa kojim se razumem, imam osecaj da se bash shvatamo, prija mi njegova smirenost i njegova energija, jer sam, inache, vrlo temperamentna. Molim vas da me savetujete shta mi je chiniti: da li da izbegavam kontakt sa tim dechkom? Jer ja, po prvi put u zhivotu, ne znam shta da radim. Totalno sam zbunjena po pitanju te priche. Ne znam da li sam zaljubljena ili sam u depresiji. . . Zaista bi mi znachio vash komentar, odgovor i savet. Unapred zahvalna. Pozdrav