Agresija i agresivnost

Ljudska istorija beleži više od 14.500 ratova, kao i to da je svega desetak od preko 180 generacija živelo u neprekidnom miru.
Upravo ove činjenice, kao i značajni porast nasilja poslednjih decenija, u svetu i na našim prostorima, ističe značaj proučavanja agresije i forme njenog ispoljavanja.

Agresija, korak prema čemu?

Sa etimološkog stanovišta reč agresija vodi poreklo od latinskih reči ad - ka i gradus - korak, što bi označavalo korak ka nečemu, a u širem smislu aktivnost koja je usmerena ka postizanju određenog cilja. Samim tim primarno određenje agresije nema svoje negativno značenje, kao što je to uobičajeno u svakodnevnom govoru. Agresivno je, dakle, i dete koje traži hranu, sok ili pokušava da ostvari neki svoj zahtev, ali i kriminalac, koji fizički maltretira ili ugrožava druge osobe, pljačka ili na drugi način narušava integritet drugih osoba, predmeta ili imovine. Pročitajte tekst o ljutnji i agresiji kod deteta.

Međutim, razvoj pojma agresivnosti doneo je agresiji predznak društveno negativne, nepristojne ili neprimerene, pa i nedozvoljene aktivnosti i kao takav se odomaćio u svakodnevnoj upotrebi. I pored toga nema jedinstvenih stavova o tome šta je to agresija ili agresivnost, a pristupi njihovom  određenju uglavnom odražavaju manji ili veći značaj različitih činilaca kojima autori pridaju značaj u tumačenju agresivnosti.

Tako, neki agresiju određuju kao "ugrađenu unutrašnju ekscitaciju koja traži olakšanje i koja će naći izražaj bez obzira na karakter spoljnog stimulusa" (Lorenz, K.), odnosno impuls koji ima kvalitet instikta, koji Frojd označava instiktom smrti. Drugi smatraju da je agresivnost vrsta reakcije ili ponašanja, koja nastaje usled delovanja štetnog stimulusa ili drugog spoljnog nadražaja, čime agresiju ne dovode u vezu sa unutrašnjim, već spoljnim činiocima (Buss). Sledeći smatraju da je agresija bilo koja manifestacija volje za moći i dominacijom (Adler), što agresiji daje širu socijalnu, pa i klasnu dimenziju.

Prikazani pokušaji određenja agresije, kao i brojni drugi, ukazuju na svu složenost ove problematike, kao i na odsustvo jedinstva u poimanju ove značajne pojave Ijudskog, ali i životinjskog svojstva. Do danas nema opšteprihvaćenog stava, što otežava, ne samo njeno poimanje, vec i mogućnosti u domenu prevencije i terapije ovih pojava.

Osnovni oblici manifestacije agresije

Kao jedan od prihvatljivih pristupa navodimo određenje agresije kao "takvu formu ponašanja koja podrazumeva svaki oblik javnog ili prikrivenog napada koji je usmeren prema  Ijudima, životinjama ili predmetima, a koje se ostvaruje upotrebom fizičke sile, a u širem smislu kroz zaplašivanje putem verbalne, gestovne ili mimiške ekspresije" (Todorov).
Ovim su, u značajnoj meri, obuhvaćeni i osnovni oblici manifestacije agresije, koja se može razvrstati u sledeće oblike:

• agresija koja se izražava samo u mislima i intrapsihičkim zbivanjima čoveka (on je razdražen i sklon napadu na okolinu, ali kontroliše i uzdrzava agresivne podsticaje);
• verbalna agresija, koja se manifestuje kroz grdnju, uvrede, poruge ili na drugi način;
• agresija usmerena na premete u kojoj se jasno prepoznaje manifestovana sklonost i želja za destruktivnim ponašanjem;
• agresija prema drugim osobama, u smislu njihovog povređivanja ili uništavarija života.

Osim pojma agresije, u čestoj upotrebi je i pojam agresivnost.

Agresivnost označava trajniju osobinu ili stanje ličnosti, odnosno skup oblika ponašanja i tendencije koji su relalivno postojani i među sobom su u značajnom stepenu korelaicje. Dakle, agresija je manifestacija trenutka, a agresivnost crta i karakteristika ličnosti.

Koreni agresivnosti

Pojava agresivnosti prisutna je u celokupnom životinjskom svetu i ima različite oblike ispoljavanja i manifestacija. Ipak, Ijudska agresivnost nosi obeležja čovekovog  biološkog,    psihološkog i socijalnog, te, iako u nekim delovima slična agresiji životinja,  ima  svoje  specifičnosti i razlike.

lako nema definitivnog odgovora u kojim se delovima centralnog nervnog sistema nalaze "centri" agresivnosti,   savremena   istraživanja ukazuju na značaj struktura međumozga u kontroli i manifestaciji agresivnosti. Među najodgovornijim strukturama agresije označavaju se: amigdaloidna jedra i amigdaloidni kompleks diencefalona, delovi slepoočnog režnja velikog mozga, odnosno strukture koje nazivamo limbičkim sistemom. Upravo ove strukture mozga značajne su u stvaranju, kontroli i modeliranju emocionalnih odgovora i impulsivnih reakcija, što ukazuje da se centralne strukture  agresivnosti  u bliskoj anatomo-funkcionalnoj vezi sa čovekovim afektivnim životom i reagovanjem. Potvrdu ovakvih stavova nalazimo u brojnim istraživanjima koja su, između ostalog, pokazala da iritacija ovih struktura kod eksperimentalnih životinja podstiče agresivno ponašanje, dok njihova destrukcija uslovljava smanjenje ili potpuni gubitak ovakvog oblika reagovanja.

Naravno, kao i značajan deo čovekovog funkcionisanja, i agresivnost je pod stalnim uticajem kortikalnih struktura, što osim toga inhibiše agresivne potencijale i drži ih pod kontrolom, stvara preduslove sa suptilne oblike agresije, specifične samo čoveku, i uslovljava neke njene više oblike, kao što su mržnja, netrpeljivost prema drugima i borba za dominacijom u socijumu.

Molekularni nivoi i biohemijski mehanizmi u nastanku agresivnosti

Noviji pravci upućuju i na značaj molekularnih nivoa i biohemijskih mehanizama u nastanku agresivnosti. Upoznavanje ovih faktora, osim što daje saznanja o nastanku agresije, značajno je i sa stanovišta terapijskih intervencija u ovoj oblasti.

Brojna istraživanja potvrdila su da snižene vrednosti serotonergičke transmisije pojačavaju agresivnost, odnosno da hiposeratonergija direktno korelira sa manifestacijama agresivnosti. Ove činjenice utvrđene su, kako u istraživanjima na eksperimentalnim životinjama, tako i u onim na humanim subjektima. Značaj serotonergičkog sistema, u oblasti agresije, dodatno potvrđuju i nalazi njegovih sniženih vrednosti i kod pokusaja suicida, kao posebnog oblika ispoljavanja agresivnosti koja je usmerena prema sopstvenoj ličnosti.

Osim ovog sistema, značajnu ulogu u kontroli, pa i manifestaciji agresivnosti imaju i drugi transmiterski sistemi, posebno noradrenerički (povišena aktivnost), sistem GABA (inhibitrno dejstvo na agresiju), dopaminergički (potencira agresivne manifestacije), što upućuje da lekovi koji imaju uticaj na ove sisteme mogu imati povoljan terapijski efekat na manifestaciju agresivnosti.

Osim transmiterskih sistema i hormonski faktori mogu imati značaj u ovoj oblasti. Utvrđeno je da muški hormoni (androgeni) potenciraju agresivnost mužjaka, ali i primenjeni kod ženki eksperimentalnih životinja, takođe, uslovljavaju agrsivno ponašanje. Hormonski faktori značajni su i kod različitih oblika agresivnosti. Tako je kod agresije napadačkih svojstva povišen nivo noradrenalina, dok su kod one odbrambenog karaktera nađene više vrednosti adrenalina (kod golmana hokejaškog tima utvrđene su više vrednosti adrenalina, a kod igrača noradrenalina).

Psiho-socijalni koncepti agresivnosti

Psiho-socijalni koncepti agresivnosti ukazuju na značaj različitih psiholoških i socijalnih faktora vezanih za agresiju.

Počev od Frojdovog koncepta nagona smrti (tanatos), učešće psiho-loških mehanizama u tumačenju agresivnosti privlači pažnju istraživača i šire javnosti. Ovi pravci razmatraju značaj psiholoških svojstava ličnosti u kontekstu agresivnosti, a posebno sa stanovišta razvoja ličnosti i faza psihološkog razvoja.

Teorije frustracije pripadaju bihejviorističkim pravcima u psihologiji, po kojima se agresivno ponašanje tumača i klasičnom šemom Stimulus-Reakcija. Dakle, postojanje prepreke, odnosno nezadovoljenja određene potrebe je stimulus, dok je agresija posledična reakcija, koja se javlja kao rezultat frustracije i traženja načina da se ostvari zadovoljenje uskraćene potrebe.

Teorije socijalnog učenja pokušavaju da agresivnost objasne kroz stvorena iskustva različite starosti, odnosno da se agresivna akcija može javiti kao odgovor na iskustva iz prošlosti, kao predviđanje različitih formi ugroženosti ili kao odgovor na specifične socijalne ili okolnosti sredine. Osim značaja razvojnih faktora, ove teorije u sebi nose i elemente imaginativnosti, odnosno imaginativnog anticipiranja opasnosti.

Navedena teorijska tumačenja agresivnosti samo su mali segment različitih pristupa agresiji i agresivnosti. Oni ukazuju na svu složenost problematike u ovoj oblasti i na neophodnost sagledavanja različitih i brojnih činilaca od značaja za ispoIjavanje agresije, što je i u kontekstu multidimenzionalnog sagledavanja i tumačenja različitih dimenzija čovekovog ponašanja i psihičkih poremećaja.

Mit o agresivnosti mentalnih bolesnika

Strah od mentalno obolelih lica, zbog njihove potencijalne agresivnosti, jedna je od stigmi ove populacije i predrasuda koja postoji u odnosu na njih. Ovakav stav posledica je,   verovatno, nedovoljne obaveštenosti šire javnosti o karakteristikama mentalnih poremećaja, neshvatanja njihovih karakteristika i svojstava ponašanja, ali i nekada neočekivanih, bizarnih, pa i brutalnihagresivnih postupaka mentalno obolelih lica.

Statistika, međutim, pokazuje da su agresivne manifestacije duševno obolelih, posebno premaokolini, relativno retka pojava. Tako analize kriminaliteta u celini pokazuju da mentalno oboleli u njemu učestvuju, sa manje od deset procenata, kao i da mentalno oboleli izvršioci krivičnih dela ne čine više od 15% celokupne mentalno obolele populacije.

Na pitanje da li je mentalna bolest sama po sebi nosilac agresivnih potencijala ili je u pitanju delovanje i drugih činilaca teško je naći jedinstven odgovor. Činjenica da agre-sivnom, pa i kriminogenom ponašanju,  mentalno  obolelih   lica doprinose svojstva i karakteristike bolesti, ali i ličnosti i socijalni, situacioni i viktimološki faktori, nameće nužnost idiografskog pristupa, gde se za svaki slučaj njihove agresivnosti procenjuje kompleksnost i komplementarnost delovanja različitih činilaca.

Mi smo analizirali različite faktore koji utiču na manifestaciju kriminogenog ponašanja shizofrenih bolesnika, kao društveno najopasnijeg oblika agresivnosti.

Napravili  smo komparativnu analizu različitih karakteristika shizofrenih bolesnika na uzorku od 160 ispitanika, od kojih je 8O izvršilo krivično delo, a 80 pripadalo kontrolnoj grupi bolesnika.

Osim određenih diskriminativnih obeležja u domenu socio-demografskih obeležja u analiziranim grupama (veća muškaraca, bračne zajednice i radnika u grupi izvršilaca krivičnih dela), posebna pažnja bila je usmerena na svojstva premorbidne ličnosti i ponašanja u premorbidnom periodu, karakteristike bolesnog procesa, psihopatološku determinisanost krivičnih dela, kao i određene viktimološke i situacionekarakteristike izvršenih delikata.

Statistička analiza pokazala je signifikantnost razlika u premorbidno većem ispoljavanju asocijalnog i antisocijalnog ponašanja u grupi izvršilaca dela, kao i u preduzimanju odgovarajućih društveno-zaštitnih mera, što može, u izvesnoj meri, ukazati na veći stepen agresivnih potencijala u grupi izvršilaca. Potvrdu ovoga našli smo i u primenjenim skalama za procenu agresivnosti (KON-6, Bussov upitnik), gde je utvrđen viši stepen onih elemenata koji odgovaraju ekstraveziji i manji stepen neuroticizma u grupi izvršilaca dela, poseno onih koji su vršili delikte protiv života i tela. Takođe, primenjeni testovi ukazali su na veće nivoe bazične agresivnosti kod izvršilaca dela, kao i nalaz povišenih vrednosti agresivne sumnjičavosti. Agresivne razdražljivosti i dimenzije označene kao opoziciono ili protivurečno držanje ili ponašanje.

Analiza kliničkih karakteristika ukazala je da je u grupi izvršilaca značajno više bila zastupljena paranoidna forma bolesti, što je uputilo na značaj fenomena ove kliničke forme bolesti, u generisanju kriminogenog ponašanja. U više od dve trećine slučajeva krivična dela bila su direktno determinisana fenomenima paranoidno-halucinatornog sindroma ili izolovanim uticajem sumanutih ideja, što se posebno potenciralo kod delikta protiv života i tela, posebno ubistava.

Viktimološka analiza ukazala je da su žrtve izvršenih delikata, posebno onih u kojima je došlo do težih posledica po njihov integritet, češće pripadale najužem porodičnom krugu, kao i da je u više od jedne trećine slučajeva postojalo neposredno ili ranije provokativno ponašanje žrtve prema izvršiocu. Ukoliko tome pridružimo i oko 15% žrtava koje su usled aikoholisanosti neposredno pre delikta imale neprilagođeno ponašanje, postaje uočljivo koliko može biti značaj situacionih, a posebno viktimološklh činilaca, kako u generisanju kriminogenog ponašanja, tako i kasnijoj analizi ovakvih postupaka, posebno u forenzičkim postupcima.

Ovi, kao i drugi rezultati istraživanja pokazali su da su agresivnost i krivična dela shizofrenih bolesnika složene društveno-negativne pojave u čijem su nastajanju od značajnog uticaja:  bio-psihološka struktura ličnosti bolesnika i karakteristike bolesti, sa jedne, i psiho-socijalni, etno-kulturološki i viktimološki faktori, sa druge strane. Poseban značaj u nastanku ovakvihmanifestacija imaju raznovrsni psihopatološki fenomeni, naročito paranoidno-halucinatorni sindrom i sumanute ideje, koji su po svojim osobitostima, specifičnom dinamikom nastanka i razvoja i drugim obeležjima uslovili izmenu doživljaja realnosti i nastanka doživljaja sopstvene ugroženosti i time postali ključna pishopatološka motivacija za izvršenje krivičnih dela.

Dobijeni rezultati, osim što su ukazali na karakteristike bolesti koje doprinose nastanku heteroagresivnosti, stvaraju i mogućnosti za preduzimanje i primenu krimino-profilaktičkih i krimino-terapijskih mera, koje, osim što treba da budu zadatak psihijatrijske službe, nameću i potrebu uključenja drugih društvenih institucija, pa i društva u celini.