Postovana, U vezi sam 9 godina sa osobom koju jako dobro poznajem.Sve je bilo u redu do pre mesec dana kada se on promenio.Povukao se u sebe,ne zeli nikoga da vidi,sve ga nervira,cak i moje prisustvo.Razgovarala sam sa njim i dosla do zakljucka da je upao u krizu identiteta.Kaze da ne zna sta zeli u zivotu,nema zelju za porodicom,nema zelju da vidi sestru,roditelje,prijatelje...samo zeli da bude sam.Kaze da mu je totalna konfuzija u glavi i da vise ne zna ni sta oseca prema meni.Nisam napomenula da smo vereni i da zivimo zajedno.Ta njegova situacija jako utice na mene da sam i ja zapala u neku vrstu krize.Znam sta zelim,ali sam psihicki ubijena i strasno nervozna.Ne znam kako da se ponasam prema njemu,a da ne izazovem negativnu reakciju s njegove strane.Imao je jednu krizu vezanu za posao,gde je trebao da predje na bolje radno mesto,sto se na kraju nije ostvarilo.Vratio se na staro radno mesto gde je takodje imao perspektivu za dobru zaradu,ali naravno to se promenilo samim povratkom.O! d tada je poceo da tone i mene da povlaci zajedno sa njim.Do pre par meseci je zeleo porodicu,a sada ne zeli nista.Kaze da se bori i da mu treba vreme da shvati da li sam ja prava osoba za njega.Zeli da bude sam i da ponovo oseti zelju zamnom tj. moju blizinu i prisustvo.Nema zelju za drugim zenama.Kaze da ne zeli da me izgubi,ali trenutno mu se sve zbrkalo u glavi.Tesko mu je da me gleda kako patim i zato je trazio od mene da se sklonim na neko vreme,da on pokusa da povrati osecanja koja je gajio prema meni.Ne znam sta da radim.Plasim se da to sto cu ja da se sklonim i udaljim od njega ne izazove totalno odbacivanje mene.Htela bih da mu pomognem ali stvarno ne znam kako.Savetovala sam ga da ide kod psihologa.Razmislja o tome.Ne znam da li da idemo zajedno ili da ga pustim samog.Ne zeli niciju pomoc sa strane u vidu saveta.Stvarno sam u dilemi i cela situacija jako utice i na mene tako sto gubim snagu da se borim i dalje sa tim.Volela bih da mi date neki savet kako da pomog! nem i njemu i sebi.Ja sam prosla krizu kad nisam znala sta da ! radim sa svojim zivotom i sa njim konkretno.Pokusavala sam da mu objasnim kako najlakse da prihvati trenutno stanje,ali opet je svaki covek drugaciji i na razne nacine resava svoje probleme.Mozda sam Vas zbunila ovim nepovezanim pisanjem,ali se nadam da ce Vam bar malo razjasniti situaciju.Hvala Vam unapred i svako dobro.
ponasanje koje Vas verenik pokazuje mozda je zaista neposredno povezano sa razocarenjem na poslu, sto moze povuci za sobom i generalno razocarenje i privremenu krizu koja bi se manifestovala kroz depresiju, ali mi se cini da je njegovo ponasanje ipak previse intenzivno promenjeno ukoliko je u pitanju samo to. Ocekivalo bi se da u situaciji kada je na profesionalnom polju povredjen, ponizen ili razocaran, upravo oslonac nalazi u podrsci bliskih ljudi - Vas, roditelja, prijatelja, Naprotiv, on se od svih povlaci. Na osnovu ovog pisma ne mogu da zakljucim kakva je on licnost i da li mu se u periodima pre ovog javljalo da udje u psihicke krize kada se nadje pred problemima, ali nije iskljuceno da je po svojoj strukturi licnosti preosetljiv i da je sklon da reaguje dramaticnije nego vecina drugih ljudi, pa mu je i ovaj poraz zato teze pao i uveo ga u niz novih razmisljanja, dilema i preispitivanja. Sve ovo sto mu se desava, trabalo bi da bude privremeno, za sta Vi treba da imate sluha i strpljenja, pa ako on od Vas trazi da se udaljite da bi preispitao svoja osecanja, mozda ne bi bilo lose da tako i uradite jer cete onda imati pregledniju situaciju sto je i za Vas vazno. Zar nije bolje da se oboje suocite sa svojim osecanjima sada, u prvim fazama zajednickog zivota, nego da u takvu nedoumicu dolazite kasnije, odnosno da se i Vi pitate zasto je ostao sa Vama, da li bi uopste veza potrajala da nije bilo Vaseg insistiranja. Ukoliko je veza stabilna, nema sumnje da ce produziti i posle odvojenosti. Ako su osecanja u medjuvremenu izbledela, nema mnogo ni smisla insistirati na njenom nastavku. Nije iskljuceno da on ovim trazi put da izadje iz veze/verenistva, to nikako ne mozemo znati, ali je ovo i dobro vreme da ne samo on vec i Vi shvatite kojim ce putem Vas zivot dalje ici. Moze da se desi, takodje, o cemu na osnovu ovih podataka ne mogu da zakljucijem, da je Vas verenik na pocetku ozbiljnijih psiholoskih problema i poremecaja koji se manifestuju emocionalnim problemima, konfuznoscu i potrebom za presipitivanjem sebe. Ne bih rekla da je u pitanju kriza identiteta jer se ona vezuje za adolescenciju, pa iako niste napomenuli koliko godina oboje imate, verujem da ste prevazisli adolescenciju. Ipak, dozivljaj identiteta nekada biva poljuljan u okviru nekih ozbiljnijih psihickih poremecaja, kao njihov pratilac ili najava. Zato veoma toplo savetujem da se javi psihologu ili psihijatru, mislim bolje individualno nego sa Vama jer je ovde pre svega u pitanju njegov unutrasnji problem koji najpre treba da se resi pa tek eventualno partnerski odnos ako on jos uvek bude problematican. Pozdrav.
Imam 30 godina i pre 3 godine operisala sam fibroadenom dojke. Nakon toga, u meni se sve promenilo, izgubila sam neke svoje životne radosti. Kada odlazim kod lekara, pa čak i kod lekara opšte prakse, imam utisak kao da odlazim na neko strašno mesto gde će mi svašta raditi. Od tada nisam otišla na kontrolu u vezi izvršene operacije. U poslednje vreme nemam interesovanja da sredim svoj fizički izgled, poput odlaska kod frizera i slično. Zatim nemam želju da sebi kupujem nove stvari, pa čak i one neophodnije. Na primer prošle godine roditelji su mi dali novac za rođendan da sebi kupim cipele, ali ja to nisam uradila iz neobjašnjivog razloga, kao iz nekog inata. Da napomenem, i to da sam udata i imam ćerku od 5 godina, i da sam u poslednje vreme jako nezainteresovana za intimne odnose sa suprugom. Interesuje me da li je meni potrebna pomoć stručnjaka i gde da se obratim za pomoć?
Nije redak slučaj da ljudi posle ili u toku težih i teških bolesti izgube nekadašnji entuzijazam, želju za velikim delom aktivnosti koje su im nekada pričinjavale zadovoljstvo, odnosno da opterećenje bolešću, koliko god ono bilo svesno savladavano, počne da dominira njihovom svakodnevicom. Fokusiranje na bolest svakako znači da veliki deo energije odlazi na strahove vezane za to kako će se tok bolesti dalje razvijati, kakve su realne prognoze u Vašem konkretnom slučaju, šta ako Vam se nešto desi, a niste u stanju da dete izvedete na put... i ko zna još koje dileme. Nauka i praksa dokazuju da su volja za životom, pozitivna energija u odnosu na događaje, ma kako nam oni teško pali, i optimističan pogled na budućnost, ekstremno značajni faktori u produženju životnog veka i kvaliteta toka bolesti, pa neka Vam to bude početna tema za razmišljanje. Zdravstvena intervencija koju ste imali, i Vama je jasno, trebalo bi da bude završetak te neprijatne epizode Vašeg života i ne mora da ima posledice ili recidive u budućnosti. Naravno da imate razloga za život, i to, naravno lep i ispunjen zadovoljstvom jer ukoliko to nije, a sami doprinosite da ga činite sumornim i praznim (ne samo za sebe, već i za članove svoje porodice), onda to svakako nije ono što biste želeli. I zbog Vašeg deteta je veoma značajno da se "vratite k sebi" jer će joj Vaša energija i volja za životom biti uzor kasnije u životu, budući da se deca ugledaju na svoje osnovne modele za identifikaciju - roditelje, i to pre svega, roditelje istog pola. Nastojte da se voljno otrgnete od razmišljanja koja Vas čine nesrećnom i odnose Vam energiju, da najpre pokušate da sami donesete odluku o tome da poboljšate kvalitet svog života pozitivnim promenama - poklanjanjem više pažnje sebi, suprugu, da nalazite zadovoljstvo u rekreativnim aktivnostima ili bilo čemu što Vas čini opuštenijom i zadovoljnom. Ukoliko shvatite da sami nemate dovoljno snage da to uradite, javite se psihologu ili psihijatru jer će stručna podrška sigurno pomoći da se osećate bolje i unesete više energije u svoj život. Jako ste mladi, pred Vama je još mnogo raznovrsnih mogućnosti na koje ste u svom depresivnom raspoloženju i zaboravili ili Vam izgledaju daleko, nezanimljivo ili nerealno. Kada budete počeli drugačije da se osećate, videćete da će i Vaš pogled na svet i budućnost biti realno ružičastiji.
Već duže vreme imam strah od bolnice. Pre dve godine mama mi je imala operaciju i ja sam je videla na intenzivnoj nezi i tada sam pala u nesvest. Sada ako treba da idem kod lekara strašno se uznemirim i imam vrtoglavice. To mi se još dešava i kada se nađem u velikoj gužvi. Počinje jakom vrućinom, onda kao da mi trne celo telo i naravno vrtoglavica. Kako da pomognem sebi?
Postoje metode kojima samostalno, ili uz pomoć terapeuta, može da se "vežba" ponašanje u situacijama koje Vas uznemiravaju, kako biste kada stvarno budete u takvoj situaciji, doživeli okolnosti kao "već viđene". Ukoliko to hoćete da pokušate ne uključujući psihologa/psihijatra, pokušajte sa jednostavnim vežbama relaksacije kada osetite uznemirenje, odnosno, pokušajte da za sebe odvojite nekoliko minuta, udobno sednete/legnete i nastojite da potpuno opustivši svoje telo stvorite u glavi predstavu izuzetno prijatnog mesta ili situacije koja bi Vam, kada uvežbate, za veoma kratko vreme mogla povratiti pribranost. Takođe, vežbe "zamišljanja" uznemirujuće situacije, koje biste prekidali čim osetite pojačavanja napetosti, ali ponavljali uporno više dana sve dok se prag uznemirenosti polako ne počne pomerati, a intenzitet spuštati, nisu loše za početak. Kada postoji otpor prema pojedinim mestima ili institucijama, nije loše da odete u Vašu zdravstvenu ustanovu i kad nemate zakazan pregled, da biste sebi umanjili uznemirenje privikavanjem na mesto i okolnosti. Kada se nešto češće viđa ili o tome misli, trebalo bi da nivo uzbuđenja generalno opada. Takođe možete vežbati zamišljanje sebe u gužvi, i kao što sam već rekla, prekidati to zamišljanje kada osetite značajnu neprijatnost. Te vežbe zamišljanja kasnije se nastavljaju vežbanjem uživo, namernim ulaskom najpre u manju, a postepeno u sve veću gužvu, kako biste se oslobodili neprijatnog osećaja. Nije loše ako u svemu tome imate podršku neke bliske osobe koja će sa Vama prolaziti kroz to i objektivno moći da zapazi i kada Vaše uznemirenje značajno raste i kako napredujete u svojim vežbema, ili da se javite terapeutu koji će Vam dati detaljne instrukcije o ovim i mnogim drugim metodama kojima se mogu sanirati ovakve smetnje, a zatim povremeno pratiti Vaš napredak.
Poštovani, imam 31 godinu i probleme koji u poslednje vreme (ovde mislim u poslednjih vise meseci do godinu dana)postaju sve nepodnosljiviji, naime, jos od studentskih dana imam problem sa drhtanjem ruku u odredjenim situacijama kao sto je kad pijem kafu pa sam najvise zbog toga i prestao da je pijem, a sad mi se javlja taj problem kada jedem supu i to u vecem drustvu ili kad odem negde i odjednom osetim da mi krv nadodje u obraze i da crvenim i preznojavam se. Stalno osecam unutrasnju napetost i nervozu. Stanje se pogorsalo letos kada sam zbog posla morao da odem u inostranstvo i let avionom mi je jako tesko pao, tacnije imao sam veoma izrazen strah, a dok sam bio u inostranstvu bio sam sam u hotelu i imao sam poremecaj u spavanju tacnije nisam skoro uopste spavao. U poslednje vreme skoro da se i ne druzim sa prijateljima pravdajuci se time sto nemam vremena zbog posla a u stvari ne uzivam ni u cemu i sve mi predstavlja opterecenje, ne bavim se nikakvim fizickim aktivnostima iako sam! do pre nekoliko godina redovno trenirao. Kako sam poceo sve vise da radim prestao sam sa treninzima a prostorije u kojima sam radio nisu imale dnevne svetlosti ali u pocetku mi nije smetalo. Pre nekoliko meseci mi se desilo prvi put da kad prelazim preko pesackog mosta imam osecaj vrtoglavice i straha i kao da se most pomera pod mojim nogama. Takodje sam uglavnom neraspolozen i zabrinut i kada imam razlog za to i kada nemam,ni cemu se ne radujem i nista mi ne pricinjava zadovoljstvo, pamcenje mi je jako lose i osecam nekakvu "zamucenost" u glavi. Bio sam kod lekara koji mi je dao uput za psihijatra i on mi je odmah prepisao ksalol 3x1, nisam imao poverenje u tog lekara najvise zbog toga sto mi je recept prepisivao saslusavsi manje od pola od ovoga sto sam sada napisao, pa nisam ni pocinjao sa terapijom. Jedini dan kad sam bio onaj "stari" je bio dan posle snimanja rendgenom glave, naime imao sam upalu sinusa i morao sam da ih snimim i taj dan posle snimanja nisam osecao n! ikakvu napetost, glava mi je bila skroz "bistra", pa me zanima! da li j e moguce da rentgenski zraci dovedu do promene "hemije" u mozgu. Citajuci po ranijim odgovorima prepoznao sam gore navedene simptome u socijalnoj fobiji sa elementima anksioznosti i depresije. Naravno nista ne zelim da radim na svoju ruku, zato Vam se i obracam i nadam se da mozete da mi pomognete i da mi preporucite sta da preduzmem da se ponovno osecam normalno. Hteo bih da vas pitam da li su lekovi Seroxat i Paroxetine isti i da li mi mozete preporuciti nekog od Vasih kolega u Beogradu kome mogu da se obratim za pomoc. Pozdrav
Vasi psiholoski problemi, koje ste i sami prepoznali kao velikim delom vezane za socijalne situacije, odnosno ponasanje u prisustvu drugih ljudi sto ima kvalitet socijalne fobije, vremenom su se generalizovali i na mnoge druge situacije koje sve vise sputavaju vase slobodno kretanje i namecu nova i nova ogranicenja u socijalnom polju. Dominantne smetnje koje ja prepoznajem u Vasem pismu ukazuju na dosta izrazenu anksioznost, zbog cega je verovatno i neuropsihijatar kome su Vas poslali propisao anksiolitik koji bi, spustajuci nivo anksioznosti, trebalo da olaksa funkcionisanje u mnogim oblastima generalizovanih tegoba. Zato savetujem da se ipak ponovo obratite psihijatru koji bi mogao, pocevsi sa farmakoterapijom i uz dodatnu, najbolje bihevioralnu psihoterapiju, da dovede do normalizacije Vaseg svakodnevnog funkcionisanja. Za pitanje o sastavu i farmakoloskoj osnovi lekova morate se obratiti psihijatru, mozete i na ovom sajtu drOliveri Zikic koja se veoma strucno bavi upravo bihevioralnim terapijskim metodama, pa biste od nje verovatno mogli dobiti preporuku za kolegu u Beogradu. Sto se tice Vaseg dozivljaja da Vam je posle snimanja glava bila "bistra", ne bi se reklo da su vas rendgenski zraci "protresli" i privremeno izlecili - mnogi nasi pacijenti privremeno se osecaju bolje samo znajuci da ce nekim laboratorijskim ili medicinskim metodama biti pouzdano sagledani, pa se nezavisno od toka bolesti i lecenja osecaju bolje vec prilikom odlaska na snimanje, znajuci da tom prilikom rade nesto korisno za sebe. Ovo treba samo da Vam ukaze da je "preklopnik" za Vase smetnje upravo u Vama i da je moguce resiti ih se, zavisno od stava koji prema tome zauzmete. Posto je ovakve smetnje tesko leciti bez strucne pomoci, a Vas subjektivni dozivljaj ogranicenosti ponasanja je veoma intenzivan, dalje odlaganje strucne intervencije moze doprineti dodatnoj generalizaciji tegoba i Vasoj nepotrebnoj muci. Krenite psihijatru sa vise poverenja, jer iskusnim profesionalcima najcesce nije ni potrebno da cuju svedetaljeVase price da bi prepoznali sta je Vas osnovni problem, iako je Vama mozda izgledalo da Vasa prica nije dovoljno ozbiljno shvacena. Pozdrav.
Postovana Prof.Dimitrijevic: Otac sam mal.deteta (sin star 19 meseci) rodjenog 2006. u braku iz ljubavi koji je sa puno optimizma zapoceo u Kanadi. Supruga (po obrazovanju psiholog/matematicar sa zvanjem stecenim u SAD) i ja (elektrotehnicki inzenjer/prevodilac) smo duze od 10 godina proveli u Severnoj Americi, gde smo se upoznali pocetkom 2005. i vencali nakon sestomesecne veze. Na prolece 2006. u supruginoj poodmakloj trudnoci smo se preselili u Beograd; suprugino samopouzdanje a i nas partnerski odnos su erodirali usled progresivnog gubljenja motivacije kod supruge, njene preterane vezanosti za primarnu porodicu (dete razvedenih roditelja) vracanje depresivnih epizoda nadovezanih istoriju anksioznosti, zbog koje je tretirana od 1998 sa fazama poboljsanja, nakon razlicitih tretmana od strane nekoliko psihoterapeuta koji su se smenjivali svakih par godina. Lekari koji su vodili trudnocu u Kanadi prognozirali su da bi mogla biti izuzetno rizicna ukoliko supruga ne prestane sa pusenjem i ne eliminise upo! trebu Rivotrila koji je u tom momentu koristila. Terapijske preporuke koje je dobila u Beogradu krajem 2004 podrazumevale su postepeno skidanje sa tada aktuelnog Lamictala, uz paralelan rezim uzimanja Rivotrila... Iako se u vise navrata "posvadjala s terapijom" supruga je do pocetka 2005. (kada smo se upoznali) uspela da uspostavi delikatnu ravnotezu i dozu Rvotrila svede na 2 x 1/4 tablete od 2mg dnevno. U stresnim situacijama koje su usledila a kojih je bilo napretek zbog prelomnih odluka koje je donela bez saglasnosti svojih roditelja (odustajanje od preseljenja iz doma svog oca u SAD - za Beograd, gde su je ocekivali ugovor za posao, moguce stan, i neposredna briga majke) supruga je ispoljila cestu malodusnost, koju su u prvih 6 meseci otpocinjanja naseg zajednickog zivota u Kanadi (gde sam ziveo i radio) uspevale da odagnaju drazi prvi put dozivljene potpune slobode izbora (stepen njene emotivne izgradjenosti i individuacije ostao je na nivou starijeg adolescenta uprko! s briljantnom intelektu sa izuzetnim IQom i talentom za pisanu! rec) i donosenja zajednickih izbora za buducnost, koja je otvarala sijaset mogucnosti i dobrih opcija. Vremenom je, medjutim atmosfera radosti poleta i entuzijazma pocela da naginje ka iracionalnosti, strahovanjima od neizvesnosti i potrebama da se trazi neprekidna psiholoska podrska od (supruginih) roditelja. Pojave migrena, povremene epizode blazih ili snaznijih apstinencijalnih kriza (bilo vezanih za nikotin bilo za klonazepam cije bi konzumirane kolicine enormno narasle a onda se naglo smanjivale u situacijama kada bi se demoralisala) i konacno nespremnost da zarad zdravlja deteta stavi pod kontrolu svoje lose navike - dovodile su do teskih stanja i meni novih bizarnih i zabrinjavajucih manifestacija (jednom mesecno epizoda zapadanja u autisticno stanje sa gubitkom moci govora, paralisanjem mimike edemom jezika grla i usana, paralisanjem motorike, gubljenjem misicnog tonusa, izostajanjem reakcije na spoljne stimulanse, gubljenjem svesti nalik transu, nocnoj inkontinenciji, nocn! im morama pracenjim burnim glasnim dijalogom u snu i epizodama laznog budjenja, disocijativnim amnezijama). Pretpostavljam da naslucujete dalji razvoj dogadjaja. Zabrinut za zdravlje nerodjenog deteta i obeshrabren upornim odbijanjem supruge da prihvati medicinsku pomoc (bojala se hospitalizacije, gubitka statusa u Kanadi i mogucnosti da bude lisena roditeljskog staranja) u kratkom roku sam napravio plan za preseljenje u Beograd, u kome smo od marta 2006. do aprila 2006. bezuspesno pokusavali da rekonstruisemo dom i nuklearnu porodicu. Epilog cele price je sudski proces koji je nekoliko meseci nakon supruginog uzimanja 6-struke maksimalne dozvoljene doze Rivotrila (nedokumentovan pokusaj suicida u Beogradu iz januara 2007. posle koga odbija preporuku dotadasnjeg psihoterapeuta - detoksikaciju na VMA i hospitalizaciju, kada sam na 2-3 nedelje preuzeo svu brigu o detetu dok se o suprugi starala njena majka) pokrenut protiv mene uz neistinite navode o nesuglasicama pa cak i nasilju u porodici. Njenim navodima doveden sam u veoma nezavidnu poziciju iskljucivog vinovnika za njeno krhko psihicko stanje i kolaps bracne zajednice, i proglasen za uzurpatora zajednickog stana koji je samovoljno napustila odvodeci dete u dom svoje bake. Uprkos tome sto sam dao i dajem sve od sebe da ne zapostavljujuci nas emotivni zivot, nosim pun teret kucnih obaveza (postedjena je apsolutno svih aspekata vodjenja domacinstva) staranja o detetu (i njoj) i vracanja svojoj profesiji - u ocima suprugine primarne porodice postao sam, kao svedok njene anamneze, persona non grata i potencijalni razbijac jednog brizljivo skrivanog tabua. Nadam se da cete iz ove naracije naci elemente da mi pruzite odgovor na kljucno pitanje vezano za dva domena vase ekspertize: - vidi li medicinska nauka dugorocnu psiholosku i fiziolosku zavisnost od medikamenata (Rivotril) kao dugorocni hazard po mentalnu stabilnost poslovnu sposobnost - da li su i u kojoj meri kompromitovani zivot i zdravlja deteta (prenatalno i tokom laktacije) neodgovornim odnosom prema terapijskim uputstvima vezanim za Rivotril (ucestala visestruka prekoracenja doze - kao "zamena za sedative" - bez postupnog vracanja na normalu) i do koje se mere ovaj podatak moze uzeti kao argument u postupku vestacenja za roditeljsku podobnost Unapred zahvalan, v.f.
Vase iscrpno pisno samo delom zahvata moje kompetencije kao klinickog i sudskog psihologa, a delom se odnosi na psihijatrijski, osnosno farmakoloski aspekt dejstva lekova o kome ce se kompetentno izjasniti psihijatar. Citava Vasa prica ukazuje na dosta problematican psihicki status Vase supruge, koju njeni roditelji stite u stilu klasicnog "prikrivanja porodicne sramote", sto onda na Vas moze baciti i neistinito svetlo zbog cega se osecate povredjenim i izmanipulisanim. U samom sudskom psitupku znacajno je sve sto imate od medicinske dokumentacije sto bi moglo potvrditi i argumentovati njene oscilacije vezane za zdravstveno stanje i / ili svedoke koji mogu potvrditi da su licno ucestvovali u njenom lecenju ili prisustvovali epizodama njenog neadekvatnog ponasanja. Naravno, i ona ce na isti nacin prikupljati argumente da dokaze Vasu neadekvatnost, tako da Sud treba da oceni verodostojnost i tezinu i jednih i drugih dokaza. Sve sto nije argumentovano dokazima i svodi se na rec (Vasu ili njenu) ima mnogo manju tezinu za sudski proces. Dakle, sve sto je dokazivo a tice se njenog neodgovornog odnosa i prema svom zdravlju i prema detetu i pre i nakon njegovog rodjenja, ima znacaja za odredjivanje roditeljskog prava. Ipak, u postupku konacnog dodeljivanja prava na roditeljsko staranje praksa je da se trazi psihijatrijsko-psiholosko vestacenje oba roditelja gde se aktuelno sagledava njihova licnost i moguce patoloske manifestacije jer neko ko je lecen nije po definiciji nesposoban da bude adekvatan roditelj, odnosno kategorija mentalne neuracunljivosti i stepena poslovne sposobnosti vezana je za konkretnu situaciju i period, osim za najteza psihijatrijska oboljenja (sto mislim da kod Vase supruge nije slucaj). Znaci, sudija, tuzilac ili advokat (Vas ili njen) predlozice ovakvo vestacenje, a moze se traziti psihijatrijsko-psiholosko sagledavanje i deteta, iako je tako malo, kako bi se uz sve prethodne dokaze dobila konacna procena o podobnosti i jednog i drugog roditelja i to je jedan od znacajnih momenata u procesu donosenja odluke ciju tezinu, ipak, konacno ceni sudija koji vodi postupak. Iako u Vasem obrazlozenju ima dosta argumenata koji govore u prilog njene neadekvatnosti, govoreci iz mog iskustva u sudskim vestacenjima, obe strane navedu mnostvo dokaza protiv one druge i svako ima svoj ugao gledanja pa je zato sada, uprkos Vasem detaljnom izlaganju, nemoguce proceniti koliku ce tezinu imati Vasi naspram njenih argumenata.
Postovana, U vezi sam 9 godina sa osobom koju jako dobro poznajem.Sve je bilo u redu do pre mesec dana kada se on promenio.Povukao se u sebe,ne zeli nikoga da vidi,sve ga nervira,cak i moje prisustvo.Razgovarala sam sa njim i dosla do zakljucka da je upao u krizu identiteta.Kaze da ne zna sta zeli u zivotu,nema zelju za porodicom,nema zelju da vidi sestru,roditelje,prijatelje...samo zeli da bude sam.Kaze da mu je totalna konfuzija u glavi i da vise ne zna ni sta oseca prema meni.Nisam napomenula da smo vereni i da zivimo zajedno.Ta njegova situacija jako utice na mene da sam i ja zapala u neku vrstu krize.Znam sta zelim,ali sam psihicki ubijena i strasno nervozna.Ne znam kako da se ponasam prema njemu,a da ne izazovem negativnu reakciju s njegove strane.Imao je jednu krizu vezanu za posao,gde je trebao da predje na bolje radno mesto,sto se na kraju nije ostvarilo.Vratio se na staro radno mesto gde je takodje imao perspektivu za dobru zaradu,ali naravno to se promenilo samim povratkom.O! d tada je poceo da tone i mene da povlaci zajedno sa njim.Do pre par meseci je zeleo porodicu,a sada ne zeli nista.Kaze da se bori i da mu treba vreme da shvati da li sam ja prava osoba za njega.Zeli da bude sam i da ponovo oseti zelju zamnom tj. moju blizinu i prisustvo.Nema zelju za drugim zenama.Kaze da ne zeli da me izgubi,ali trenutno mu se sve zbrkalo u glavi.Tesko mu je da me gleda kako patim i zato je trazio od mene da se sklonim na neko vreme,da on pokusa da povrati osecanja koja je gajio prema meni.Ne znam sta da radim.Plasim se da to sto cu ja da se sklonim i udaljim od njega ne izazove totalno odbacivanje mene.Htela bih da mu pomognem ali stvarno ne znam kako.Savetovala sam ga da ide kod psihologa.Razmislja o tome.Ne znam da li da idemo zajedno ili da ga pustim samog.Ne zeli niciju pomoc sa strane u vidu saveta.Stvarno sam u dilemi i cela situacija jako utice i na mene tako sto gubim snagu da se borim i dalje sa tim.Volela bih da mi date neki savet kako da pomog! nem i njemu i sebi.Ja sam prosla krizu kad nisam znala sta da ! radim sa svojim zivotom i sa njim konkretno.Pokusavala sam da mu objasnim kako najlakse da prihvati trenutno stanje,ali opet je svaki covek drugaciji i na razne nacine resava svoje probleme.Mozda sam Vas zbunila ovim nepovezanim pisanjem,ali se nadam da ce Vam bar malo razjasniti situaciju.Hvala Vam unapred i svako dobro.
Odgovoreno: 31. 01. 2008.ponasanje koje Vas verenik pokazuje mozda je zaista neposredno povezano sa razocarenjem na poslu, sto moze povuci za sobom i generalno razocarenje i privremenu krizu koja bi se manifestovala kroz depresiju, ali mi se cini da je njegovo ponasanje ipak previse intenzivno promenjeno ukoliko je u pitanju samo to. Ocekivalo bi se da u situaciji kada je na profesionalnom polju povredjen, ponizen ili razocaran, upravo oslonac nalazi u podrsci bliskih ljudi - Vas, roditelja, prijatelja, Naprotiv, on se od svih povlaci. Na osnovu ovog pisma ne mogu da zakljucim kakva je on licnost i da li mu se u periodima pre ovog javljalo da udje u psihicke krize kada se nadje pred problemima, ali nije iskljuceno da je po svojoj strukturi licnosti preosetljiv i da je sklon da reaguje dramaticnije nego vecina drugih ljudi, pa mu je i ovaj poraz zato teze pao i uveo ga u niz novih razmisljanja, dilema i preispitivanja. Sve ovo sto mu se desava, trabalo bi da bude privremeno, za sta Vi treba da imate sluha i strpljenja, pa ako on od Vas trazi da se udaljite da bi preispitao svoja osecanja, mozda ne bi bilo lose da tako i uradite jer cete onda imati pregledniju situaciju sto je i za Vas vazno. Zar nije bolje da se oboje suocite sa svojim osecanjima sada, u prvim fazama zajednickog zivota, nego da u takvu nedoumicu dolazite kasnije, odnosno da se i Vi pitate zasto je ostao sa Vama, da li bi uopste veza potrajala da nije bilo Vaseg insistiranja. Ukoliko je veza stabilna, nema sumnje da ce produziti i posle odvojenosti. Ako su osecanja u medjuvremenu izbledela, nema mnogo ni smisla insistirati na njenom nastavku. Nije iskljuceno da on ovim trazi put da izadje iz veze/verenistva, to nikako ne mozemo znati, ali je ovo i dobro vreme da ne samo on vec i Vi shvatite kojim ce putem Vas zivot dalje ici. Moze da se desi, takodje, o cemu na osnovu ovih podataka ne mogu da zakljucijem, da je Vas verenik na pocetku ozbiljnijih psiholoskih problema i poremecaja koji se manifestuju emocionalnim problemima, konfuznoscu i potrebom za presipitivanjem sebe. Ne bih rekla da je u pitanju kriza identiteta jer se ona vezuje za adolescenciju, pa iako niste napomenuli koliko godina oboje imate, verujem da ste prevazisli adolescenciju. Ipak, dozivljaj identiteta nekada biva poljuljan u okviru nekih ozbiljnijih psihickih poremecaja, kao njihov pratilac ili najava. Zato veoma toplo savetujem da se javi psihologu ili psihijatru, mislim bolje individualno nego sa Vama jer je ovde pre svega u pitanju njegov unutrasnji problem koji najpre treba da se resi pa tek eventualno partnerski odnos ako on jos uvek bude problematican. Pozdrav.
Imam 30 godina i pre 3 godine operisala sam fibroadenom dojke. Nakon toga, u meni se sve promenilo, izgubila sam neke svoje životne radosti. Kada odlazim kod lekara, pa čak i kod lekara opšte prakse, imam utisak kao da odlazim na neko strašno mesto gde će mi svašta raditi. Od tada nisam otišla na kontrolu u vezi izvršene operacije. U poslednje vreme nemam interesovanja da sredim svoj fizički izgled, poput odlaska kod frizera i slično. Zatim nemam želju da sebi kupujem nove stvari, pa čak i one neophodnije. Na primer prošle godine roditelji su mi dali novac za rođendan da sebi kupim cipele, ali ja to nisam uradila iz neobjašnjivog razloga, kao iz nekog inata. Da napomenem, i to da sam udata i imam ćerku od 5 godina, i da sam u poslednje vreme jako nezainteresovana za intimne odnose sa suprugom. Interesuje me da li je meni potrebna pomoć stručnjaka i gde da se obratim za pomoć?
Odgovoreno: 30. 01. 2008.Nije redak slučaj da ljudi posle ili u toku težih i teških bolesti izgube nekadašnji entuzijazam, želju za velikim delom aktivnosti koje su im nekada pričinjavale zadovoljstvo, odnosno da opterećenje bolešću, koliko god ono bilo svesno savladavano, počne da dominira njihovom svakodnevicom. Fokusiranje na bolest svakako znači da veliki deo energije odlazi na strahove vezane za to kako će se tok bolesti dalje razvijati, kakve su realne prognoze u Vašem konkretnom slučaju, šta ako Vam se nešto desi, a niste u stanju da dete izvedete na put... i ko zna još koje dileme. Nauka i praksa dokazuju da su volja za životom, pozitivna energija u odnosu na događaje, ma kako nam oni teško pali, i optimističan pogled na budućnost, ekstremno značajni faktori u produženju životnog veka i kvaliteta toka bolesti, pa neka Vam to bude početna tema za razmišljanje. Zdravstvena intervencija koju ste imali, i Vama je jasno, trebalo bi da bude završetak te neprijatne epizode Vašeg života i ne mora da ima posledice ili recidive u budućnosti. Naravno da imate razloga za život, i to, naravno lep i ispunjen zadovoljstvom jer ukoliko to nije, a sami doprinosite da ga činite sumornim i praznim (ne samo za sebe, već i za članove svoje porodice), onda to svakako nije ono što biste želeli. I zbog Vašeg deteta je veoma značajno da se "vratite k sebi" jer će joj Vaša energija i volja za životom biti uzor kasnije u životu, budući da se deca ugledaju na svoje osnovne modele za identifikaciju - roditelje, i to pre svega, roditelje istog pola. Nastojte da se voljno otrgnete od razmišljanja koja Vas čine nesrećnom i odnose Vam energiju, da najpre pokušate da sami donesete odluku o tome da poboljšate kvalitet svog života pozitivnim promenama - poklanjanjem više pažnje sebi, suprugu, da nalazite zadovoljstvo u rekreativnim aktivnostima ili bilo čemu što Vas čini opuštenijom i zadovoljnom. Ukoliko shvatite da sami nemate dovoljno snage da to uradite, javite se psihologu ili psihijatru jer će stručna podrška sigurno pomoći da se osećate bolje i unesete više energije u svoj život. Jako ste mladi, pred Vama je još mnogo raznovrsnih mogućnosti na koje ste u svom depresivnom raspoloženju i zaboravili ili Vam izgledaju daleko, nezanimljivo ili nerealno. Kada budete počeli drugačije da se osećate, videćete da će i Vaš pogled na svet i budućnost biti realno ružičastiji.
Već duže vreme imam strah od bolnice. Pre dve godine mama mi je imala operaciju i ja sam je videla na intenzivnoj nezi i tada sam pala u nesvest. Sada ako treba da idem kod lekara strašno se uznemirim i imam vrtoglavice. To mi se još dešava i kada se nađem u velikoj gužvi. Počinje jakom vrućinom, onda kao da mi trne celo telo i naravno vrtoglavica. Kako da pomognem sebi?
Odgovoreno: 27. 01. 2008.Postoje metode kojima samostalno, ili uz pomoć terapeuta, može da se "vežba" ponašanje u situacijama koje Vas uznemiravaju, kako biste kada stvarno budete u takvoj situaciji, doživeli okolnosti kao "već viđene". Ukoliko to hoćete da pokušate ne uključujući psihologa/psihijatra, pokušajte sa jednostavnim vežbama relaksacije kada osetite uznemirenje, odnosno, pokušajte da za sebe odvojite nekoliko minuta, udobno sednete/legnete i nastojite da potpuno opustivši svoje telo stvorite u glavi predstavu izuzetno prijatnog mesta ili situacije koja bi Vam, kada uvežbate, za veoma kratko vreme mogla povratiti pribranost. Takođe, vežbe "zamišljanja" uznemirujuće situacije, koje biste prekidali čim osetite pojačavanja napetosti, ali ponavljali uporno više dana sve dok se prag uznemirenosti polako ne počne pomerati, a intenzitet spuštati, nisu loše za početak. Kada postoji otpor prema pojedinim mestima ili institucijama, nije loše da odete u Vašu zdravstvenu ustanovu i kad nemate zakazan pregled, da biste sebi umanjili uznemirenje privikavanjem na mesto i okolnosti. Kada se nešto češće viđa ili o tome misli, trebalo bi da nivo uzbuđenja generalno opada. Takođe možete vežbati zamišljanje sebe u gužvi, i kao što sam već rekla, prekidati to zamišljanje kada osetite značajnu neprijatnost. Te vežbe zamišljanja kasnije se nastavljaju vežbanjem uživo, namernim ulaskom najpre u manju, a postepeno u sve veću gužvu, kako biste se oslobodili neprijatnog osećaja. Nije loše ako u svemu tome imate podršku neke bliske osobe koja će sa Vama prolaziti kroz to i objektivno moći da zapazi i kada Vaše uznemirenje značajno raste i kako napredujete u svojim vežbema, ili da se javite terapeutu koji će Vam dati detaljne instrukcije o ovim i mnogim drugim metodama kojima se mogu sanirati ovakve smetnje, a zatim povremeno pratiti Vaš napredak.
Poštovani, imam 31 godinu i probleme koji u poslednje vreme (ovde mislim u poslednjih vise meseci do godinu dana)postaju sve nepodnosljiviji, naime, jos od studentskih dana imam problem sa drhtanjem ruku u odredjenim situacijama kao sto je kad pijem kafu pa sam najvise zbog toga i prestao da je pijem, a sad mi se javlja taj problem kada jedem supu i to u vecem drustvu ili kad odem negde i odjednom osetim da mi krv nadodje u obraze i da crvenim i preznojavam se. Stalno osecam unutrasnju napetost i nervozu. Stanje se pogorsalo letos kada sam zbog posla morao da odem u inostranstvo i let avionom mi je jako tesko pao, tacnije imao sam veoma izrazen strah, a dok sam bio u inostranstvu bio sam sam u hotelu i imao sam poremecaj u spavanju tacnije nisam skoro uopste spavao. U poslednje vreme skoro da se i ne druzim sa prijateljima pravdajuci se time sto nemam vremena zbog posla a u stvari ne uzivam ni u cemu i sve mi predstavlja opterecenje, ne bavim se nikakvim fizickim aktivnostima iako sam! do pre nekoliko godina redovno trenirao. Kako sam poceo sve vise da radim prestao sam sa treninzima a prostorije u kojima sam radio nisu imale dnevne svetlosti ali u pocetku mi nije smetalo. Pre nekoliko meseci mi se desilo prvi put da kad prelazim preko pesackog mosta imam osecaj vrtoglavice i straha i kao da se most pomera pod mojim nogama. Takodje sam uglavnom neraspolozen i zabrinut i kada imam razlog za to i kada nemam,ni cemu se ne radujem i nista mi ne pricinjava zadovoljstvo, pamcenje mi je jako lose i osecam nekakvu "zamucenost" u glavi. Bio sam kod lekara koji mi je dao uput za psihijatra i on mi je odmah prepisao ksalol 3x1, nisam imao poverenje u tog lekara najvise zbog toga sto mi je recept prepisivao saslusavsi manje od pola od ovoga sto sam sada napisao, pa nisam ni pocinjao sa terapijom. Jedini dan kad sam bio onaj "stari" je bio dan posle snimanja rendgenom glave, naime imao sam upalu sinusa i morao sam da ih snimim i taj dan posle snimanja nisam osecao n! ikakvu napetost, glava mi je bila skroz "bistra", pa me zanima! da li j e moguce da rentgenski zraci dovedu do promene "hemije" u mozgu. Citajuci po ranijim odgovorima prepoznao sam gore navedene simptome u socijalnoj fobiji sa elementima anksioznosti i depresije. Naravno nista ne zelim da radim na svoju ruku, zato Vam se i obracam i nadam se da mozete da mi pomognete i da mi preporucite sta da preduzmem da se ponovno osecam normalno. Hteo bih da vas pitam da li su lekovi Seroxat i Paroxetine isti i da li mi mozete preporuciti nekog od Vasih kolega u Beogradu kome mogu da se obratim za pomoc. Pozdrav
Odgovoreno: 27. 01. 2008.Vasi psiholoski problemi, koje ste i sami prepoznali kao velikim delom vezane za socijalne situacije, odnosno ponasanje u prisustvu drugih ljudi sto ima kvalitet socijalne fobije, vremenom su se generalizovali i na mnoge druge situacije koje sve vise sputavaju vase slobodno kretanje i namecu nova i nova ogranicenja u socijalnom polju. Dominantne smetnje koje ja prepoznajem u Vasem pismu ukazuju na dosta izrazenu anksioznost, zbog cega je verovatno i neuropsihijatar kome su Vas poslali propisao anksiolitik koji bi, spustajuci nivo anksioznosti, trebalo da olaksa funkcionisanje u mnogim oblastima generalizovanih tegoba. Zato savetujem da se ipak ponovo obratite psihijatru koji bi mogao, pocevsi sa farmakoterapijom i uz dodatnu, najbolje bihevioralnu psihoterapiju, da dovede do normalizacije Vaseg svakodnevnog funkcionisanja. Za pitanje o sastavu i farmakoloskoj osnovi lekova morate se obratiti psihijatru, mozete i na ovom sajtu drOliveri Zikic koja se veoma strucno bavi upravo bihevioralnim terapijskim metodama, pa biste od nje verovatno mogli dobiti preporuku za kolegu u Beogradu. Sto se tice Vaseg dozivljaja da Vam je posle snimanja glava bila "bistra", ne bi se reklo da su vas rendgenski zraci "protresli" i privremeno izlecili - mnogi nasi pacijenti privremeno se osecaju bolje samo znajuci da ce nekim laboratorijskim ili medicinskim metodama biti pouzdano sagledani, pa se nezavisno od toka bolesti i lecenja osecaju bolje vec prilikom odlaska na snimanje, znajuci da tom prilikom rade nesto korisno za sebe. Ovo treba samo da Vam ukaze da je "preklopnik" za Vase smetnje upravo u Vama i da je moguce resiti ih se, zavisno od stava koji prema tome zauzmete. Posto je ovakve smetnje tesko leciti bez strucne pomoci, a Vas subjektivni dozivljaj ogranicenosti ponasanja je veoma intenzivan, dalje odlaganje strucne intervencije moze doprineti dodatnoj generalizaciji tegoba i Vasoj nepotrebnoj muci. Krenite psihijatru sa vise poverenja, jer iskusnim profesionalcima najcesce nije ni potrebno da cuju svedetaljeVase price da bi prepoznali sta je Vas osnovni problem, iako je Vama mozda izgledalo da Vasa prica nije dovoljno ozbiljno shvacena. Pozdrav.
Postovana Prof.Dimitrijevic: Otac sam mal.deteta (sin star 19 meseci) rodjenog 2006. u braku iz ljubavi koji je sa puno optimizma zapoceo u Kanadi. Supruga (po obrazovanju psiholog/matematicar sa zvanjem stecenim u SAD) i ja (elektrotehnicki inzenjer/prevodilac) smo duze od 10 godina proveli u Severnoj Americi, gde smo se upoznali pocetkom 2005. i vencali nakon sestomesecne veze. Na prolece 2006. u supruginoj poodmakloj trudnoci smo se preselili u Beograd; suprugino samopouzdanje a i nas partnerski odnos su erodirali usled progresivnog gubljenja motivacije kod supruge, njene preterane vezanosti za primarnu porodicu (dete razvedenih roditelja) vracanje depresivnih epizoda nadovezanih istoriju anksioznosti, zbog koje je tretirana od 1998 sa fazama poboljsanja, nakon razlicitih tretmana od strane nekoliko psihoterapeuta koji su se smenjivali svakih par godina. Lekari koji su vodili trudnocu u Kanadi prognozirali su da bi mogla biti izuzetno rizicna ukoliko supruga ne prestane sa pusenjem i ne eliminise upo! trebu Rivotrila koji je u tom momentu koristila. Terapijske preporuke koje je dobila u Beogradu krajem 2004 podrazumevale su postepeno skidanje sa tada aktuelnog Lamictala, uz paralelan rezim uzimanja Rivotrila... Iako se u vise navrata "posvadjala s terapijom" supruga je do pocetka 2005. (kada smo se upoznali) uspela da uspostavi delikatnu ravnotezu i dozu Rvotrila svede na 2 x 1/4 tablete od 2mg dnevno. U stresnim situacijama koje su usledila a kojih je bilo napretek zbog prelomnih odluka koje je donela bez saglasnosti svojih roditelja (odustajanje od preseljenja iz doma svog oca u SAD - za Beograd, gde su je ocekivali ugovor za posao, moguce stan, i neposredna briga majke) supruga je ispoljila cestu malodusnost, koju su u prvih 6 meseci otpocinjanja naseg zajednickog zivota u Kanadi (gde sam ziveo i radio) uspevale da odagnaju drazi prvi put dozivljene potpune slobode izbora (stepen njene emotivne izgradjenosti i individuacije ostao je na nivou starijeg adolescenta uprko! s briljantnom intelektu sa izuzetnim IQom i talentom za pisanu! rec) i donosenja zajednickih izbora za buducnost, koja je otvarala sijaset mogucnosti i dobrih opcija. Vremenom je, medjutim atmosfera radosti poleta i entuzijazma pocela da naginje ka iracionalnosti, strahovanjima od neizvesnosti i potrebama da se trazi neprekidna psiholoska podrska od (supruginih) roditelja. Pojave migrena, povremene epizode blazih ili snaznijih apstinencijalnih kriza (bilo vezanih za nikotin bilo za klonazepam cije bi konzumirane kolicine enormno narasle a onda se naglo smanjivale u situacijama kada bi se demoralisala) i konacno nespremnost da zarad zdravlja deteta stavi pod kontrolu svoje lose navike - dovodile su do teskih stanja i meni novih bizarnih i zabrinjavajucih manifestacija (jednom mesecno epizoda zapadanja u autisticno stanje sa gubitkom moci govora, paralisanjem mimike edemom jezika grla i usana, paralisanjem motorike, gubljenjem misicnog tonusa, izostajanjem reakcije na spoljne stimulanse, gubljenjem svesti nalik transu, nocnoj inkontinenciji, nocn! im morama pracenjim burnim glasnim dijalogom u snu i epizodama laznog budjenja, disocijativnim amnezijama). Pretpostavljam da naslucujete dalji razvoj dogadjaja. Zabrinut za zdravlje nerodjenog deteta i obeshrabren upornim odbijanjem supruge da prihvati medicinsku pomoc (bojala se hospitalizacije, gubitka statusa u Kanadi i mogucnosti da bude lisena roditeljskog staranja) u kratkom roku sam napravio plan za preseljenje u Beograd, u kome smo od marta 2006. do aprila 2006. bezuspesno pokusavali da rekonstruisemo dom i nuklearnu porodicu. Epilog cele price je sudski proces koji je nekoliko meseci nakon supruginog uzimanja 6-struke maksimalne dozvoljene doze Rivotrila (nedokumentovan pokusaj suicida u Beogradu iz januara 2007. posle koga odbija preporuku dotadasnjeg psihoterapeuta - detoksikaciju na VMA i hospitalizaciju, kada sam na 2-3 nedelje preuzeo svu brigu o detetu dok se o suprugi starala njena majka) pokrenut protiv mene uz neistinite navode o nesuglasicama pa cak i nasilju u porodici. Njenim navodima doveden sam u veoma nezavidnu poziciju iskljucivog vinovnika za njeno krhko psihicko stanje i kolaps bracne zajednice, i proglasen za uzurpatora zajednickog stana koji je samovoljno napustila odvodeci dete u dom svoje bake. Uprkos tome sto sam dao i dajem sve od sebe da ne zapostavljujuci nas emotivni zivot, nosim pun teret kucnih obaveza (postedjena je apsolutno svih aspekata vodjenja domacinstva) staranja o detetu (i njoj) i vracanja svojoj profesiji - u ocima suprugine primarne porodice postao sam, kao svedok njene anamneze, persona non grata i potencijalni razbijac jednog brizljivo skrivanog tabua. Nadam se da cete iz ove naracije naci elemente da mi pruzite odgovor na kljucno pitanje vezano za dva domena vase ekspertize: - vidi li medicinska nauka dugorocnu psiholosku i fiziolosku zavisnost od medikamenata (Rivotril) kao dugorocni hazard po mentalnu stabilnost poslovnu sposobnost - da li su i u kojoj meri kompromitovani zivot i zdravlja deteta (prenatalno i tokom laktacije) neodgovornim odnosom prema terapijskim uputstvima vezanim za Rivotril (ucestala visestruka prekoracenja doze - kao "zamena za sedative" - bez postupnog vracanja na normalu) i do koje se mere ovaj podatak moze uzeti kao argument u postupku vestacenja za roditeljsku podobnost Unapred zahvalan, v.f.
Odgovoreno: 20. 01. 2008.Vase iscrpno pisno samo delom zahvata moje kompetencije kao klinickog i sudskog psihologa, a delom se odnosi na psihijatrijski, osnosno farmakoloski aspekt dejstva lekova o kome ce se kompetentno izjasniti psihijatar. Citava Vasa prica ukazuje na dosta problematican psihicki status Vase supruge, koju njeni roditelji stite u stilu klasicnog "prikrivanja porodicne sramote", sto onda na Vas moze baciti i neistinito svetlo zbog cega se osecate povredjenim i izmanipulisanim. U samom sudskom psitupku znacajno je sve sto imate od medicinske dokumentacije sto bi moglo potvrditi i argumentovati njene oscilacije vezane za zdravstveno stanje i / ili svedoke koji mogu potvrditi da su licno ucestvovali u njenom lecenju ili prisustvovali epizodama njenog neadekvatnog ponasanja. Naravno, i ona ce na isti nacin prikupljati argumente da dokaze Vasu neadekvatnost, tako da Sud treba da oceni verodostojnost i tezinu i jednih i drugih dokaza. Sve sto nije argumentovano dokazima i svodi se na rec (Vasu ili njenu) ima mnogo manju tezinu za sudski proces. Dakle, sve sto je dokazivo a tice se njenog neodgovornog odnosa i prema svom zdravlju i prema detetu i pre i nakon njegovog rodjenja, ima znacaja za odredjivanje roditeljskog prava. Ipak, u postupku konacnog dodeljivanja prava na roditeljsko staranje praksa je da se trazi psihijatrijsko-psiholosko vestacenje oba roditelja gde se aktuelno sagledava njihova licnost i moguce patoloske manifestacije jer neko ko je lecen nije po definiciji nesposoban da bude adekvatan roditelj, odnosno kategorija mentalne neuracunljivosti i stepena poslovne sposobnosti vezana je za konkretnu situaciju i period, osim za najteza psihijatrijska oboljenja (sto mislim da kod Vase supruge nije slucaj). Znaci, sudija, tuzilac ili advokat (Vas ili njen) predlozice ovakvo vestacenje, a moze se traziti psihijatrijsko-psiholosko sagledavanje i deteta, iako je tako malo, kako bi se uz sve prethodne dokaze dobila konacna procena o podobnosti i jednog i drugog roditelja i to je jedan od znacajnih momenata u procesu donosenja odluke ciju tezinu, ipak, konacno ceni sudija koji vodi postupak. Iako u Vasem obrazlozenju ima dosta argumenata koji govore u prilog njene neadekvatnosti, govoreci iz mog iskustva u sudskim vestacenjima, obe strane navedu mnostvo dokaza protiv one druge i svako ima svoj ugao gledanja pa je zato sada, uprkos Vasem detaljnom izlaganju, nemoguce proceniti koliku ce tezinu imati Vasi naspram njenih argumenata.
Prikazano 176-180 od ukupno 227 pitanja
Pregledajte odgovore po oblastima
Prijavite se
Dobro došli! Unesite svoje login podatke