Zaista je interesantno da Vas pitanje staro ovoliko godina jos uvek muci,a li cu ipak pokusati da na njega odgovorim. Dakle, dijagnoza emocionalne neyrelosti ne daje se na osnovu izgleda, vec na osnovu opseznije procene, u okviru koje postoji i obracanje paznje na elemente samopovredjivanja ili tetovaze, koji se smatraju jednim od znakova nize emocionalne zrelosti. Ne samo kada je u pitanju regrutacija, vec i mi u svakodnevnoj klinickoj praksi pitamo pacijente sa li imaju tetovaze, ili oziljke od samopovredjivanja, kao dosta vazan dijagnosticki znak. Smatra se da emocionalno zrela osoba ima u vidu da su to oziljci i tetovaze koje ostaju zauvek, pa se teze odlucuje za takvu vrstu "obelezavanja", odnosno, sami znaci samopovredjivanja ukazuju na visoku napetost koja trazi ventil kroz secenje ziletom ili drugim ostrim predmetima ili gorenje zarom cigarete, a sve to ukazuje u najmanju ruku na elemente izvesne psihicke nestabilnosti. Naravno da je moguce da ste od vremena samonanosenja tih povreda imali dovoljno dug period da sazrete i da budete emocionalno zreli, u skladu sa svojom dobnom grupom, cak i o vreme Vase regrutacije, a posebno dalje tokom zivota, ali su oziljci ipak ostali kao Vase vecito obelezje koje je mozda tada nepravedno prevagnulo u stranu postavljane dijagnoze. Zasto je u dijagnozi stajalo /12 ne znam, jer nikada nisam radila u vojnoj ustanovi i smatram da su to oznake koje su specificno vezane za njihovu klasifikaciju vojnika (jer takve oznake u zvanicnoj klasifikaciji ne postoje), ali moje iskustvo sa ljudima koji su mi pokazivali dokumentaciju ponetu iz vojske je da je kod regrutacije ova kategorija emocionalne nezrelosti vrlo siroko shvacena i da se u nju smestaju sve potencijalne psihicke smetnje, zbog kojih nadlezni smatraju da je sposobnost za sluzenje vojnog roka ogranicena. To bi ustvari trebalo da bude mera zastite i za samog regruta koji mozda nije u stanju da sa lakocom podnese proces adaptacije na zahteve vojnog roka, kao i mera opreza u odnosu na moguce incidentne situacije do kojih bi moglo doci na terenu psihicki posebno osetljive licnosti. Kako god bilo, smatram da je ono sto je zaista vazno kako se Vi sada osecate i cinjenica da se tokom zivota svako od nas menja, pa cak i ako smatrate da Vam je ovakvim rasporedom ucinjena nepravda, nastojte da Vas to vise ne opterecuje jer je, nadam se, dalji tok vaseg zivota pokazao da ste zreli i adekvatni. Pozdrav.

Postovani, neuobicajeno je da bilo koja vrsta apstinencijalnih problema traje ovoliko dugo, kako Vi kazete, citavih 8 meseci. Vas se organizam vec davno detoksikovao ukoliko ste napravili potpunu apstinenciju, pa u pitanju moze biti samo psiholoski problem koji mozete tretirati kod psihologa ili psihijatra ukoliko smatrate da ga sami tesko prevazilazite. Cestitam na prekretnici u Vasem zivotu, zaista je ogroman uspeh odreci se droge posle, u Vasem slucaju, decenija konzumiranja i zavisnistva. Sto se samog pomenutog leka tice, mislim da bi Vam lekari o tome mogli reci, ja kao psiholog,nazalost, ne mogu, ali onoliko koliko ja znam, lecenje se kod nas obavlja klasicnim sredstvima. Ukoliko ste ovih dana saznali o tom leku, velika je verovatnoca da se on jos dugo nece pojaviti u praksi, a posebno kao zvanicni terapijski metod za lecenje zavisnistva. Jos jednom bih naglasila da, po onome sto opisujete, Vama lekovi za odvikavanje od droga nisu potrebni jer ste vec dugo apstinent! Nastojte da napravite realnu procenu svog psihofizickog stanja i da iskreno proccenite da li ste Vi jos uvek zavisnik, po bilo kom osnovu. Ukoliko jeste, pretpostavljam da to moze biti samo zaostatak psiholoske zavisnosti koja je velikim delom zasnovana i na Vasoj licnoj odluci kako cete sebe procenjivati, usmeraviti i kategorisati u zivotu.I ako se budete odlucili na terapiju podrske kod psihijatra ili psihologa koji bi Vam pomogao u prevazilazenju problema, ovakav Vas stav prema sebi i njegovom resenju, kao i Vasa resenost i motivacija ce biti od izuzetnog znacaja u tom procesu. Pozdrav

Veoma je moguće da Vaš problem ima elemente psihološke blokade, ukoliko se u toku seksualnog odnosa, koji ne uspevate da okončate ejakulacijom, bavite drugim problemima ili temama, a niste dovoljno fokusirani na sam taj čin. Bilo bi očekivano da nemate takvih problema kada ostvarujete seksualni odnos sa devojkom do koje Vam je stalo i koja za Vas predstavlja emotivno značajniju osobu. Možda ste tokom masturbacije usredsređeni na svoje fantazme pa zato tada nema problema, a ako tokom seksualnog odnosa sa pertnerkom Vaše misli lutaju, i to može biti jedan od razloga za odlaganje ili nemogućnost ejakulacije. Ima muškaraca koji, tokom čitavog svog seksualnog staža imaju probleme ovakvog tipa, kao što ima i žena koje tokom svog seksualno aktivnog života retko ili nikad ne doživljavaju orgazam iako ne postoje organski razlozi. Obično je u osnovi ovakvog problema psihološka inhibicija koja potiče iz strukture njihove ličnosti. Za sada je dobro da ovaj problem posmatrate kao prolaznu poteškoću, a ne kao početak problema koji će Vas pratiti ceo život. Ne verujem da je masturbacija dovela da manje osetljivosti glansa, ali bih ipak preporučila da masturbaciju ređe koristite kao kanal zadovoljenja seksualnog nagona, već i samim tim što je i Vama jasno da je seksualni odnos uspešniji kada ne snižavate nivo seksualne potrebe na taj način. Kada Vaš seksualni život bude postao redovniji, verovatno ćete i imati manje potrebe za masturbiranjem, pa će se problem ublažiti ili izgubiti. 

Postovana, nije iznenadjujuce da nekada roditelji ne primecuju ili ne zele da primete da se sa njihovim detetom nesto desava, ili zbog preokupiranosti svojim poslovima ili jednostavno zato sto je stereotip da je to dokaz neke njihove greske u vaspitanju, odnosu prema detetu ili neke druge njihove greske, ukratko, dokaz njihove roditeljske neuspesnosti i neadekvatnosti. Cesto sam se sretala sa takvim primerima u praksi kada se roditelj prosto i na nas kao profesionalce naljuti kada skrenemo paznju da postoji neki poremecaj, pa cak vise i ne dovedu dete i problem gurnu u stranu kao da ne postoji. Tako je i sa sugestijama sa strane, od strane drugih dobronamernih roditelja. Verujem da se Vase dete iskreno brine za zdravlja svoje drugarice, jer je to upravo vreme u njihovom razvoju kada su za najbolje drugove/drugarice vezane skoro vise nego za porodicu, poznaju se cak mnogo bolje nego sto ih roditelji poznaju. Preterano je sto se Vasa kcerka toliko okupira ovim problemom, jer verovatno trosi znacajnu kolicinu energije, koja je i njoj samoj potrebna za resavanjenjenih problema. Dakle, dijagnoze koje su njenoj drugarici postavljene ukazuju pre svega na poremecaj licnosti, odnosno na osobenosti njenog karaktera koji verovatno obiluje preosetljivoscu i velikom emotivnoscu, kao i na poremecaj raspolozenja, gde dominira depresija, na sta ukazuje i farmakoterapija koju navodite. Ne znam da li su se njome do sada ozbiljnije i postojanije pozabavili strucnjaci, ali ne verujem da je dovoljno samo propisati joj lekove, nego u ovom osetljivom periodu razvoja individualnosti, puno razgovarati sa njom i pomoci joj da prevazidje svoje nedoumice, nedostatak samopouzdanja i nedostatak optimistickog stava prema buducnosti. Kontinuiran rad sa psihologom bi joj mogao pomoci, jer ove dijagnoze ne ukazuju na ona posebno teska psihicka oboljenja koja podrazumevaju npr.neophodno hospitalno lecenje. Adolescentni period je speifican zbog toga sto nema sigurne prognoze odredjenih smetnji - nekada smetnje i simptomi koji izgledaju veoma dramaticno, u nekom drugom periodu bili bi siguran znak najtezih psihijatrijskih oboljenja, ali ako se desavaju u adolescenciji, mogu imati prolazni karakter i u buducnosti se ne ponoviti niti ostaviti neke dublje posledice po psihicko zdravlje. Zato je veoma dobro sto se neko osim njenih nedovoljno zainteresovanih roditelja ukljucio u brigu o njenom zdravlju, ali nije dovoljno da se podrska pruza na prijateljskoj osnovi, vec bi bilo jako dobro da se devojcica javi za strucnu pomoc.Ukoliko roditelji ne zele sa tim da se suoce, to u ovom momentu nije neophodno, neka se ona sama javi, a o daljem toku ce se dogovarati sa terapeutom. Problemi su, verujem, sasvim resivi, uz odgovarajuci strucni tretman i sustinsku brigu za njeno zdravlje koje treba da pokaze i strucjak koji sa njom radi. Postoje mnoge instance i u drzavnim ustanovama gde moze da se javi, ukoliko je student i u Studenstkoj poliklinici, i na Klinici za zastitu mentalnog zdravlja i u Domu zdravlja. Ukoliko smatrate da ima spremnosti od strane same devojcice da dalje trazi za sebe pomoc, to je velika prednost. Posto napominjete da je vasa kcerka student Filozofskog fakulteta, neka se ukoliko zeli ona javi meni pa cemo organizovati za drugaricu savetodavni rad u besplatnom Savetovalistu za studente koje ja vodim u Banovini, da makar procenimo dokle su smetnje napredovale i sta je dobro dalje uciniti. Mnogo pozdrava 

 Postovani, o problemima Vaseg oca do sada niste pisali meni vec verovatno dr.Oliveri Zikic, kako sam mogla da prepoznam pretrazujuci sadrzaje pisama. Problematika i jeste bliza psihijatru nego psihologu, pa Vas molim da se za konsultacije o farmakoloskom dejstvu lekova ili upotrebljivosti i efektima odredjenih laboratorijskih metoda ipak javite njoj. Sto se tice klinicke slike koje opisujete, veoma je slicna smetnjama koje nastaju usled psihoorganskog sindroma koji se moze konstatovati ne samo preko CT-a ili magnetne rezonance, vec i preko neuropsiholoske dijagnostike (koju moze izvrsiti psiholog u specijalizovanoj ustanovi) i utvrditi da li su se njegove ukupne sposobnosti umanjile u odnosu na nekadasnje tj, u odnosu na potencijale. To moze i biti, ali ne i iskljucivo, posledica dugogodisnjeg alkoholizma. Psihoorganski deficit se odrazava na globalno funkcionisanje koje je znacajno losije, sa smanjenom kriticnoscu, promenama i smetnjama u pamcenju, dezorganizovanim regresivnim ponasanjem i dr. Bilo bi dobro da se od strane neuropsihologa konstatuje stvarno stanje, medjutim, ukoliko je rec o psihoorganskim smetnjama, u najvecem broju slucajeva skoro da nema mogucnosti znacajnijeg popravljanja stanja, vec se, naprotiv, sa godinama ocekuje izvesna progresija smetnji, odnosno pogorsanje simptoma. Pozdrav