Za zakazivanje telefonskim putem pozovite 063/687-460 Za zakazivanje telefonskim putem 063/687-460

Da zakažete pregled pozovite 063 687 460

Zakažete pregled 063 687 460

Postavite pitanje efikasnije

Najnoviji odgovori (93770)

  1. Pogledajte celo pitanje: #5102

    postovana doktorice, imam 47 godina i jedan problem koji vise ,,pristaje,, da tako kazem mladim osobama a ne meni ali zato datira od mladosti.naime,uvek sam bila punacka i zato poprilicno iskompleksirana pa sam od svoje 26 godine ,nazalost,podlegla,,BULIMIJI,,kao svom jedinom resenju.Da,u pocetku je bilo sve u redu sto se izgleda tice izgledala sam zaista super do pre tri godine.iako i jedem i povracam svakodnevno a nemam nikakvim simptoma klimaksa moji kilogrami se gomilaju.Gde god da sam procitala o bulimiji sve je ,,delovalo,,da je to opasna ,,boljka,, medjutim,kod mene je sve bilo u redu pa sam time i bila ,,ohrabrena,, i nastavljala dalje.Imam problema sa osteopenijom i poremecajem rada stitaste zlezde ,smanjen rad.koristim IDEOS za kosti i pijem pola tablete TIVORALA za sti.zlezdu.vecim problema nemam a kg idu na vise.inace,visina mi je 155 a tezina 66 a do pre tri godine imala sam 53-54 kg.sve je isto samo...kilogrami gore.menstruacije su mi savrseno uredne .cak mnogo urednije nego u mladosti.Nazalost,sve teze povracam ali ne pokusavam da prestanem jer zaista volim da jedem i to i priznajem nisam od onih koji govore ,,nista ne jedem a gojim se,, bas naprotiv ,volim slatkise i testo i to me ,,ubija,,.Zanima me kako sam ja i pored bulimije dosta dobro i sto i dalje ne odrzavam onu kilazu nego se gojim.Nazalost,ne postavljam dobro pitanje a to je kako prestati tako da znam da bi mi razgovor verovatno trebao ali ja to ne trazim samo malo objasnjenja o samoj bulimiliji i pre svega o tim posledicama koje ja bas ne osecam iako to radim vec toliko godina.veliki pozdrav i zahvalnost..Ruzica

    Odgovoreno: 07. 05. 2008.
    • Prof. dr Bojana Dimitrijević

      Problem bulimije je dosta ozbiljan, kako sigurno i sami znate i to je relativno zastupljenja tema koja se najčešće javlja zaista kod mladih devojaka. Pošto kažete da je taj problem bio od mladosti prisutan i kod Vas, rekla bih da se ipak uklapate u kliničku sliku bulimije, jer sve ove godine niste uspeli a možda ni pokušali da taj svoj problem rešite. Čak i sad, kada tražite odgovore, nemam utisak da se spremate da promenite način svoje ishrane, već ste samo znatiželjni da objasnite neočekivane promene u svojoj kilaži. Znate i sami da organizam sa godinama menja svoje funkcionisanje, pa u okviru toga i metabolizam koji je ranijih godina možda kod Vas bio nešto brži pa je dolazilo do većeg sagorevanja unetih kalorija, dok sada možda nije tako - na kraju, i kod osoba koje nemaju problem sa bulimijom, sa protokom godina kilogrami se prosto "lepe" i mnogo se teže skidaju nego u mladosti. Zašto biste onda Vi bili izuzetak? Možda su vam i aktivnosti koje sada obavljate manje obimne i naporne fizički nego ranije, što opet znači manju potrošnju kalorija na istu (a možda i veću) količinu unosa hrane. Sami kilogrami kojih je sada nešto više ne bi trebalo da budu Vaša prva briga, već ipak želim da Vas podsetim da bulimija spada u poremećaje nagona za ishranom, i da će Vam održavanje i kilaže i takvog načina funkcionisanja biti sa godinama sve teže, pa iako niste preterano raspoloženi za menjanje ovakvog načina ishrane, ipak potražite pomoć neuropsihijatra kako biste pokušali da to prevaziđete, a što će Vam biti značajno olakšanje u godinama koje slede, ukoliko uspete da uspostavite kontrolu u ishrani.

  1. Pogledajte celo pitanje: #5111

    postovana doktorice bojana drago mi je sto ste mi pisali u dva pisma kod mene ide sve bolje i bolje hocu da me spoznate bolje po duhovnom liku kakve navike imam kakav mi je karakter imam 28 godina i nikad u zivotu se nisam nasmejao sa drustvom kad vidim neke moje drugove kako se smeju ja se zacudim kad stupam u kontakt sa mojim drugovima i svi se saljimo svi pocnu da se smeju uz sale samo ja nemam osmeh na licu ne mogu prirodno da se nasmejem izgledam drugovima da sam hladnokrvan inace sam stidljiva osoba brzo se uznemirujem pokusavam da maknem stid ali mi je pretesko ustvari ponekad zamislim da nisam stidljiv nego sam neraspolozen a to sto sam neraspolozen ne tera me na salu ni na smeh i mislim da sam prirodno hladnokrvan nemogu sa drugovima razgovarati za neku temu za smeh jer nemam uputstvo na to pa me mnogo zabrinjava jer kako cu da razgovaram sa novom devoikom kad nisam nikad oraspolozen neznam kako da razvijem smeh u sebi kako da se menjam dali treba da pijem neke ljekove da bio nasmejan razdraziv to je moj najveci problem recite mi kako da ga resim kako da budem nasmejan u zivotu hvala vam unapred

    Odgovoreno: 07. 05. 2008.
    • Stetoskop Info

      Očigledno ste stidljiva osoba kojoj treba više vremena da sa nekim uspostavi prisniji kontakt, da se oslobodi u kontaktu i radi običnog razgovora, pa razumem Vašu nedoumicu kad je u pitanju opušten razgovor koji je Vama stran. Na zalost, nema jednostavnog recepta za smeh i dobro raspoloženje, niti postoje tako osmišljeni lekovi koji će od Vas stidljivog i zatvorenog, napraviti slobodnog i komunikativnog čoveka. Verovatno su Vas i roditelji vaspitavali u duhu ozbiljnosti i odgovornosti, što nekad već vrlo rano uguši spontanost i neobaveznost u ponašanju. Dakle, Vaš karakter je takav da ste tvrđi i nepristupačniji nego mnogi Vaši vršnjaci ali to nije poremećaj koji treba lečiti. Pokušajte u razgovoru da se ipak malo opustite, da se ponekad našalite i na svoj račun, što ne znači da morate da budete tako opušteni kao oni koje gledate, već će za početak samo jedan mali korak ka slobodnijem ponašanju biti dovoljan. Videćete, vremenom, da to nije tako teško i da umete da budete i spontaniji. Kada je u pitanju Vaša buduća komunikacija sa devojkom, nemojte se unapred preterano opterećivati time - kada se sa nekom devojkom budete dovoljno zbližili i osetili dovoljno poverenja, opustićete se i neće biti problema u međusobnoj komunikaciji, a to znači da će Vaš osmeh za osobu koju zavolite doći sam od sebe. Na kraju krajeva, ona koja Vas bude prihvatila, voleće Vas i sa osmehom i bez njega. Nemojte unapred da strahujete. 

  1. Pogledajte celo pitanje: #4963

    Postovana doktorka, Pre odprilike dve nedelje sam Vam poslala pitanje na koje mi niste odgovorili, pa Vas molim ukoliko mozete da ga pronadjete da mi odgovorite jer mi je jako bitno

    Odgovoreno: 06. 05. 2008.
    • Prof. dr Bojana Dimitrijević

      Žao mi je ukoliko na Vaše pitanje niste dobili odgovor. Na sva pitanja prosledjena meni odogovorila sam, u to sam sigurna, a istovremeno nemam uz sva postavljena pitanja nikakav identifikacioni znak da bih znala od koga je pismo prosledjeno meni, odnosno, da odgovor pošaljem opet ukoliko nije ispravno dostavljen- nemam tehničkih mogućnosti da ga pronadjem. Zato Vas molim da ukoliko ste konačno utvrdili da nema odgovora na Vaše pitanje, da ga postavite ponovo i ja ću odgovoriti.

  1. Pogledajte celo pitanje: #4455

    Postovana dr Bojana, imam veliki problem, i zelela bih da cujem Vase misljenje. Ja imam 29 godina, i nikako da zavrsim fakultet, iako sam dobar student, imam visoke ocene i znam da mogu, ali, toliko se sve produzilo da vec pocinjem da gubim nadu,. Sada sam cetvrta godina, i trebalo bi da na jesen postanem apsolvent, ali kao da sama sebe sabotiram - ne idem na predavanja, a znam da moram inace necu dobiti potpis (bez cega po novim pravilima, ne mogu da postanem apsolvent), mucim se da se nateram da odem na fakultet, ne ucim, stalno sam na internetu, sve mi je tesko i nekako kilavo. Sa druge strane, stalno imam problema u porodici ( majka mi je preminula pre 15 godina, ali je bila bolesna jos od mog rodjenja, a otac, s kojim sam imala malo kontakta, iznenada se razboleo i preminuo ovog leta) zivim sa starom bakom (maminom mamom) i tu je oduvek bilo velikih neslaganja i svadja. Pre sedam godina krenula sam i kod psihologa, i jako sam se vezala za njega, bas mi je postao bukvalno najvazniji na svetu. Nije me primao stalno, nego povremeno, kada je on imao vremena. Samo sam tokom nekih godinu dana odlazila manje-vishe jednom nedeljno, i tada sam najvise i napredovala. I, onda sam nekako stalno kroz terapiju bila na klackalici - ucila sam, jer me je on terao da ucim, a nisam ucila kada bih se inatila ili kada bi iskrsao bilo kakav problem u terapiji. To je jos i funkcionisalo dok nije sa mnom radio ,,preplavljivanje``, moj najveci strah od napustanja, rekao mi je da ide u inostranstvo i da se mozda necemo videti. Ja sam to uzasno tesko podnela, ne secam se da sam ikada toliko plakala, i ni sada, posle tri godine, ne mogu da prodjem kroz tu groznu separaciju... I dalje idem povremeno kod njega, ali kada on pokaze nezainteresovanost za moje probleme, ili ne moze da me primi jer je prezauzet, ja se bukvalno osecam kao da sam paralisana. I, odmah prestajem da ucim, nekako necu, kao da je to ucenje jedina stvar nad kojom imam kontrolu... U poslednjih godinu dana pocela sam da idem kod jedne zene psihologa na savetovanje, i, realno gledano, mnogo mi je pomogla, dala sam i neki ispit, ali, nekako se ipak sve vrti u krug. Ne mogu da zamislim da mog terapeuta nije briga za mene, i da sam mu samo jedan od milion pacijenata. A vreme prolazi, i sve mi je teze da pratim obaveze na fakultetu, i da verujem u svoju profesionalnu buducnost. Takodje, u vezi sam sa deckom vec godinu i nesto, i pomalo me je strah od buducnosti. Ne bi bilo u redu da ostavim staru babu da zivi sama, ili u domu, i jedino resenje bi bilo da moj decko dodje da zivi kod mene. Medjutim, i njegovi roditelji su veoma stari, i on kaze da nikada ne bi mogao da ih ostavi. I njegova mama ima veoma jasan stav da deca ne treba da ostavljaju roditelje, jer je to greh. Ja sam jako zbunjena u svemu ovome, i osecam se zarobljenom i blokiranom, i cak, bespomocnom da ista uradim za sebe...

    Odgovoreno: 06. 05. 2008.
    • Stetoskop Info

       Dobro je što ste se u borbi za sebe i rešavanje problema koje imate javili psihologu, jer to znači da imate spremnost da radite na sebi u  životnim okolnostima koje Vas nisu mazile. Naravno da u svakoj terapiji ima specifičnosti, da su terapeuti nekada prezauzeti i da nemaju vremena uvek kada to pacijentu odgovara, ali to ne znači da je bilo koji pojedinačni pacijent za terapeuta "jedan u milion" već Vi sigurno i u praksi prvog psihologa kod kog ste išli imate svoje mesto koje je samo Vaše. Ja imam mnogo pacijenata koje sam profesionalno viđala i viđam i razmišljam o njima čak i kad se duže ne viđamo, brinem šta se dešava u njihovom životu, kako su realizovali neke svoje odluke i kako se bore sa problemima. Zato ne verujem da je i on nezainteresovan za Vaše probleme, ukoliko mora da uklapa obaveze, samo mi se čini da Vi to shvatate ličnije nego što treba u okviru svoje ranjivosti i preosetljivosti. Ono što je važno je da se setite da je on ipak samo Vaš terapeut a ne Vaš životni saputnik i da je upravo posao terapeuta da Vas osamostali kroz terapiju za individualno rešavanje problema i kad on nije uz Vas, kako biste jednog trenutka mogli potpuno da se "odlepite" od njega i da samostalno idete kroz život. Vaše učenje da biste njemu ugodili nije poenta terapije, jer je njen cilj bio da shvatite da sve što radite, radite za sebe a ne za bilo koga drugog. Dakle, treba da se posvetite obavezama u školovanju ne zbog bilo kog terapeuta niti rodjaka već zbog onoga što to učenje sutra obezbedjuje VAMA. Sigurna sam da to već znate, ali nije loše povremeno se toga podsetiti. Pitajte se šta želite da postignete i šta je to čemu se u budućnosti nadate, za šta se pripremate. To što treba svako od nas da ima kao svoj životni cilj, kao "svetlo na kraju tunela" treba da bude Vaš životni pokretač.Ako nemate određenu ideju, biće Vam utoliko teže da se krećete kroz život, pa će Vam uvek biti potrebna neka poštapalica, neko kao oslonac, da biste nadoknadili nedostatak svojih ciljeva. Nije loše da nastavite terapiju kod psihologa, možda sada na nekom novom mestu i da pokušate da uz pomoć stručnjaka nađete rešenje za svoje ciljeve i stremljenja koji će Vas dalje voditi bez psihološke pomoći.Kad je reč o vezi u kojoj ste, sami kažete da se sa bakom ne slažete najbolje i rekla bih da to nije atmosfera koja Vas čini opuštenom već dodatno zateže Vaša osećanja nedovoljne prihvaćenosti i potrebe za ljubavlju. Treba razmisliti o tome da li imate još nekog od dalje rodbine ko može brinuti o baki a da time bitnije ne poremeti svoju životnu organizaciju, ili da nadjete na primer, nekog ko će je "dočuvati" sa ugovorom o doživotnom izdržavanju, kod njene kuće, ukoliko Vam je neprihvatljiva ideja da je smestite u dom za stare, time biste rešili dosta problema. Istina, ruku na srce, rekla bih i da majka Vašeg mladića preteruje kad kaže da deca ne treba da napuštaju roditelje, jer smatram da ste oboje dovoljno mladi i savremeni da shvatite da je samostalni  život mladih koji ulaze u zajednicu, najbolji način da se napravi kvalitetan partnerski odnos, a da o roditeljima, naravno, treba brinuti, ali ne na način da se stopite sa njihovom potrebom da dominiraju do kraja života. Bilo bi dobro, dakle, da i sa mladićem ozbiljno o tome porazgovarate, ali je važno i da Vi pri tome imate određenu ideju šta biste Vi želeli i koje opcije Vi možete da prihvatite. Uzmite odgovornost za svoj život u svoje ruke, jer se do sada ponašate kao osoba za koju drugi moraju da odlučuju i da je kroz život vode, a mnogo je bolje da znate šta hoćete, a šta nećete i da pokušate da radite i živite u funkciji svojih interesa.

  1. Pogledajte celo pitanje: #4474

    Ne znam da li sam na pravom mestu ali Vas molim , ako možete da mi pomognete makar savetom šta da radim. U braku sam skoro dvadeset godina, imamo dva divna sina koja smo teškom mukom dobili posle godina lečenja, relativno dobra primanja, slične stavove o životu , ali i jednu veliku razliku u mišljenju vezanom za seks koja nam posebno u poslednje vreme zagorčava život. U početku je sve bilo u redu . Slagali smo se u seksu i svemu ostalom perfektno sve do povratka moga supruga sa ratišta za vreme rata u Hrvatskoj. Vratio se kući sa novim stavovima o seksu do kojih je došao tako što mu je tamo nešto "kvrcnulo" i shvatio je da je treba uzeti od života koliko god je moguće. Prvo je počelo sa ubeđivanjem da treba učiniti sve da ne dođe do monotonije sa čime sam se apsolutno složila. Ali njegovo shvatanje "razbijanja monotonije " se sastojalo u nekim vrlo po meni groznim stvarima kao recimo da treba svako od nas da ima seks sa još nekim i da o tome posle pričamo pa do toga da je vrhunac zadovoljstva seks u četvoro. Kako ja nisam htela da pristanem na tako nešto ni po koju cenu počela su maratonska ubeđivanja, milioni mojih suza, koje su izazvale njegovo popuštanje samo u smislu da ako sam već toliko ljubomorna da on ne mora da ima seks sa nekom drugom već samo ja sa nekim pa da mu to posle detaljno ispričam i da makar nekad stignemo do toga da dovedemo u naš krevet makar još jednog muškarca. I ta vrsta ubedjivanja je trajala nekih 3-4 naredne godine. Provela sam noći i noći plačući i ubeđujući ga da ja želim da vodim ljubav samo sa njim a ne da imam seks sa bilo kim, sve dok posle 4 godine nisam popustila iz straha da ga ne izgubim i "imala sam seks " sa jednim muškarcem koji je ionako bio uporan u udvaranju duže vreme pre toga. Taj sex sa drugim muškarcem je povremeno trajao oko 2 godine, a čak i nije bilo tako loše, osim što sam morala po povratku kući da mužu ispričam sve do poslednje sitnice kako je taj seks izgledao , što me je doslovno ubijalo. Nakon toga su stigla deca, jedan za drugim, i ja sam odahnula, nadajući se da je završena tortura . Ali nije prošlo mnogo sve se nastavilo vrlo brzo posle rodjenja drugog deteta, još jačim intenzitetom, naravno sve pod izgovorom da se izbegne monotonija. I dalje nije tražio da on ima odnose sa nekom ženom , već samo ja sa nekim muškarcem pa čak i da ga dovedem u naš krevet da to radimo utroje. Nastavilo se ubeđivanje sa njegove strane, moje suze i strah da ga ne izgubim, da sam čak pre nekoliko meseci rekla da ću da pristanem na seks u troje, samo da ga malo primirim jer je postao nesnosan. Terao me je tokom svakog seksa da mu pričam kako je izgledalo sa tim muškarcem sa kojim sam bila ili kako bi izgledalo da nas ima troje ili ko zna šta sve još ne, ne želim ni da se sećam svega. Sve ove godine smo vodili ljubav redovno sa ili bez mog uživanja ali je trajalo. Poslednjih nekoliko meseci, tj. od kada sam rekla da navodno hoću da vodimo ljubav sa trećim u krevetu, on se odjednom povukao. Ne veruje mi da to "stvarno hocu i tek ponekad vodimo ljubav, vecinom na moju inicijativu, koja se ruku na srce i javlja samo da mi ne bi prigovarao kako ja ne zelim seks ali se opet zavrsava sa zahtevima da pricam tokom seksa o seksu sa jos nekom osobom. Zadnjih dana cak ne prihvata ni moju inicijativu i tvrdi kako nema neku zelju za obicnim seksom. Jednostavno ne zeli , bar tako kaze. Ponekad imam utisak da je u pitanju neka taktika, kako bih ja popustila, jer ima taj obicaj da taktizira da bi postigao nesto , a ponekad jednostavno mislim da me ne voli, jer je izmedju ostalog i cutljiv i ne reaguje cak ni na moje provokacije. Napominjem da ne izlazi sam,ni sa drustvom, tako da nemam razloga da sumnjam u njega da mozda negde i ispunjava svoje fantazije, mada iskreno ponekad i posumnjam ali kad realno razmislim, shvatim da za tako nesto jednostavno treba mnogo vise i vremena i para, nego sto on ima. Ja zaista neznam sta da radim. Sigurna sam da sam u svemu negde i ja pogresila . Cak sam predlagala i da potrazimo strucnu pomoc negde ali on nije pristao pod izgovorom da ce ionako da mu kazu da je lud i da to nije normalno ali on to hoce i to zajedno sa mnom i tu je kraj, nema rasprave. Molim vas da mi pomognete da vratim coveka za kog sam se udala i zivela nekoliko godina normalno, i koga jos uvek volim bez obzira na sve, jer je u sustini jako dobar , vredan, pametan i voli nasu decu . Samo zelim da imam normalnu porodicu koja ce da traje. Molim Vas, jer neznam sta da radim , imam osecaj da sam na kraju snage.

    Odgovoreno: 06. 05. 2008.
    • Stetoskop Info

      Ako dobro racunam, Vasi problemu po pitanju razlicitih shvatanja seksa izmedju Vas i supruga traju vise od petnaestak gosina,a  to znaci da je vec posle nekoliko godina braka doslo do ovakvih njegovih pritisaka. Sasvim je verovatno da se ne radi o promeni njegovih seksualnih preferencija, vec da su one kao takve postojale od pocetka, ali je imao vece zadrske i kocnice da Vam svoje ideje predlozi. Mozda je njegov boravak na ratistu i suocavanje sa neizvesnoscu zivota i blizinom smrti i pojacao njegovu potrebu da realizuje svoje fantazije, odnosno da od zivota dobije sto se moze ispunjavajuci ovaj deo svijh zelja. Ukoliko je slicna iskustva imao pre braka, odnosno oprobao grupne seksualne igre, njegov seksualni ukus je mozda vec mnogo ranije daleko odudarao od Vaseg konzervativnog ili pre bih rekla, klasicnog gledanja na ovaj deo partnerskog odnosa. Iz Vaseg opsirnog pisma shvatila sam da Vas veoma opterecuje njegovo insistiranje i da uprkos zelji da zadrzite dobre odnose u braku u sebi niste uspeli da se pomirite sa idejom koju on promovise. Bojim se da, ukoliko i ugodite njegovim zahtevima, situacija nece biti mnogo bolja jer najpre nije lako ziveti sa sobom samom kad predjete granice za sebe prihvatljivog ponasanja. Mozda ce Vas suprug biti zadovoljniji ali cete se Vi osecati ponizenijom i izmanipulisanom. Kaze se da je u seksu sve prihvatljivo ukoliko je obostrano zeljeno i prihvaceno, pa cak i oni oblici seksualnog ponasanja koji mozda negde u literaturi vaze za devijantne.  U Vasem slucaju vec i ovi ustupci koje cinite do sada cine Vas nesrecnom i nezadovoljnom. Ukoliko cinite dalje ustupke upravo ce se gomilati Vase nezadovoljstvo, a mi ustvari i ne znamo koliko su bujni fantazmi Vaseg supruga, odnosno koji ce biti njegovi dalji zahtevi i zelje jer se one, ocigledno, sve slobodnije iskazuju i od Vas traze vise, zatezuci veoma snazno granice Vasih moralnih normi koje ste, kako shvatam, vec dobro prekoracili. Samim tim, ne smatram da cete cinjenjem novih presedana pomoci svom braku, niti, nazalost, mislim da mozete vratiti u svoju postelju onog coveka za koga ste se udali ili kakav ste mislili da je. Cini mi se da je tesko ocekivati da on i sada i nadalje bude zadovoljan obicnim, klasičnim seksualnim cinom - on Vam se i sam rekao da "nema zelju za obicnim seksom" što upravo odrazava ovo o čemu govorim.Dakle, čini se da za sada imate dve relativno nepovoljne opcije - da mu postavite pitanje održivosti ovakvog braka gde se od Vas očekuje da pravite sa sobom nespojive kompromise kako biste ga zadržali i zadovoljili, ili da još jednom preispitate sebe i odredite dokle ste spremni da idete i sebe menjate pa da, ako ste zaista spremni na raznovrsne žrtve da biste održali brak, da pokušate da se saživite sa idejom da je i takav način seksualnog funkcionisanja koji on predlaže za neke ljude ne samo prihvatljiv već i veoma izazovan i da pokušate da su tome nađete suštinsko zadovoljstvo. Najvažnije u ovoj situaciji je da ne treba da prihvatite i usvajate ponašanja sa kojima nećete moći da živite ili da se sutra pogledate u ogledalu, koje će Vas nagrizati i mučiti. To je kriterijum koji treba da Vam bude glavna osnova za donošenje odluke. Svako od nas ima drugačiju hijerarhiju vrednosti i prioriteta pa je na Vama da odlučite da li više vrednujete brak (koji, ipak valja podsetiti, nikada neće biti miran na onaj klasičan način), u kome ćete biti sa osobom koju volite i koja Vam je slična, ili ćete zaključiti da je to sa Vama suštinski nespojivo i da uprkos svim pozitivnim elementima ima previse negativnog pritiska koji ni po koju cenu ne možete da izdržite. Sami kažete da ste na kraju snaga, što je najgora moguća opcija za Vas, jer to znači psihofizičku patnju i mogućnost psihičkih pa i somatskih smetnji ako nastavite da iscrpljujete sebe nerešenim unutrašnjim konfliktima.Znam da odluka nije laka, ali ona je samo na Vama i niko je ne može doneti umesto Vas.

Prikazano 151-155 od ukupno 227 pitanja

Pregledajte odgovore po oblastima

ZAKAZIVANJE 063/687-460