Imam čudnu osobinu da se ponekad nasmejem na nešto na šta se nije primereno smejati.Ne razumem zasto to radim, smeta mi i neprijatno mi je kada se tako ponašam u prisustvu drugih ljudi.Ovo se ne dešava toliko često, jer se ne nasmejem uvek kada neko ispriča nesto tuzno, ali se ponekad ipak desi.Umesto da odreagujem sa empatijom, ja uradim potpuno suprotno. Jedanput mi je neko ispricao da se jedna devojka rasplakala jer se ugojila 200g, jer pati od anoreksije, a ja sam počela da se smejem. Drugi primer koga se secam je da kada sam videla osobu na ulici koja je pravila grimase i čudne pokrete rukama jer je bolesna, ja sam se nasmejala. Bilo je još situacija.. Nikada se ne smejem dugo jer me blam pojede.Ne umem da objasnim šta mi je smešno, jer razumem da tim osobama o kojima je rec nije nimalo lako i moraju da se nose sa svojim problemima. Plasim se da mi neko opet ne ispriča nešto, a ja ponovo odreagujem smehom i onda ta osoba snizi misljenje o meni.Šta Vi mislite o ovome?Pozdrav
Ljudska psiha poseduje mehanizme odbrana koji svaku osobu štite od sadržaja koji za nju predstavljaju procenjenu pretnju. Npr. kada kada doživimo neki neuspeh mi ga možemo otpisivati ili racionalizovati. Neko drugi ga može potiskivati ili intelektualizovati. Nije redak primer da se mlađe osobe smeju na sahrani, to ih ne čini neempatičnima već se oni na taj način "brane" od neprijatnog sadržaja. Ovi mehanizmi su korisni kada igraju namenjenu ulogu, međutim kad pretnja prođe i kada se više ne nalazimo u potencijalno pretećoj ili preplavljujućoj situaciji tada nam ovi mehanizmi više nisu potrebni. Neki od njih imaju tendenciju da i dalje ostanu na snazi, a tada postaju smetnja jer postaju nefunkcionalni.
Kada su u pitanju emocije, njihovo ispoljavanje će u mnogome zavisti od toga kako smo naučeni da ih ispoljavamo u porodici u kojoj smo odrasli. Ako je u porodici bilo zabranjeno pokazivati tugu ("Šta plačeš, nisi beba"), onda dete to usvoji na taj način. Kada odraste ne ume da se adekvano postavi, nastoji da ovu emociju izbegne i da je na svaki način zamaskira.
Primeri koje ste naveli ukazuju na jedno ili oba stanja koje sam opisao. Istraživanjem Vaših procesa, pored boljeg razumevanja i uvida, može Vam doneti promenu kojoj težite. To možete postići literaturom namenjenoj samopomoći ili u radu sa terapeutom.
Pitanje broj: #178950
Poštovani,
Imam čudnu osobinu da se ponekad nasmejem na nešto na šta se nije primereno smejati.Ne razumem zasto to radim, smeta mi i neprijatno mi je kada se tako ponašam u prisustvu drugih ljudi.Ovo se ne dešava toliko često, jer se ne nasmejem uvek kada neko ispriča nesto tuzno, ali se ponekad ipak desi.Umesto da odreagujem sa empatijom, ja uradim potpuno suprotno. Jedanput mi je neko ispricao da se jedna devojka rasplakala jer se ugojila 200g, jer pati od anoreksije, a ja sam počela da se smejem. Drugi primer koga se secam je da kada sam videla osobu na ulici koja je pravila grimase i čudne pokrete rukama jer je bolesna, ja sam se nasmejala. Bilo je još situacija.. Nikada se ne smejem dugo jer me blam pojede.Ne umem da objasnim šta mi je smešno, jer razumem da tim osobama o kojima je rec nije nimalo lako i moraju da se nose sa svojim problemima. Plasim se da mi neko opet ne ispriča nešto, a ja ponovo odreagujem smehom i onda ta osoba snizi misljenje o meni.Šta Vi mislite o ovome?Pozdrav
Odgovoreno: 08. 03. 2021.Poštovana,
Ljudska psiha poseduje mehanizme odbrana koji svaku osobu štite od sadržaja koji za nju predstavljaju procenjenu pretnju. Npr. kada kada doživimo neki neuspeh mi ga možemo otpisivati ili racionalizovati. Neko drugi ga može potiskivati ili intelektualizovati. Nije redak primer da se mlađe osobe smeju na sahrani, to ih ne čini neempatičnima već se oni na taj način "brane" od neprijatnog sadržaja. Ovi mehanizmi su korisni kada igraju namenjenu ulogu, međutim kad pretnja prođe i kada se više ne nalazimo u potencijalno pretećoj ili preplavljujućoj situaciji tada nam ovi mehanizmi više nisu potrebni. Neki od njih imaju tendenciju da i dalje ostanu na snazi, a tada postaju smetnja jer postaju nefunkcionalni.
Kada su u pitanju emocije, njihovo ispoljavanje će u mnogome zavisti od toga kako smo naučeni da ih ispoljavamo u porodici u kojoj smo odrasli. Ako je u porodici bilo zabranjeno pokazivati tugu ("Šta plačeš, nisi beba"), onda dete to usvoji na taj način. Kada odraste ne ume da se adekvano postavi, nastoji da ovu emociju izbegne i da je na svaki način zamaskira.
Primeri koje ste naveli ukazuju na jedno ili oba stanja koje sam opisao. Istraživanjem Vaših procesa, pored boljeg razumevanja i uvida, može Vam doneti promenu kojoj težite. To možete postići literaturom namenjenoj samopomoći ili u radu sa terapeutom.
Srdačan pozdrav,
Uroš Rajaković
psiholog, psihoterapeut
Pregledajte odgovore po oblastima