Imam 28 godina i profesorka sam jezika. Rođena sam u Bosni i tamo sam živela do svoje 14. godine, kada smo otišli u Nemačku. Dve i po godine provela sam u užasnom ratu u centru Sarajeva, ali kada sam došla u Nemačku, to je ostalo iza mene, kao neki ružan san. Sada živim u Beogradu i radim. Veoma sam uspešna u svom poslu, dosta radim, treniram i zadovoljna sam sobom. Sebe mogu da nazovem veoma uspešnom i ambicioznom ženom. Međutim, imam jedan problem za koji sam se nadala da će da prođe vremenom, ali on i dalje postoji i ne jenjava. Naime, moj dečko mnogo želi da mi imamo dete, ali ja ne. Jednostovno ne želim decu. Kada vidim decu sva se nakostrešim i ne mogu sebe da zamislim u toj situaciji nečije mame. U školi i privatno imam dobar odnos sa mladima i vole me, kao i ja njih, ali da ja imam dete - to nikako. Kolica, plač, pelene, to mi izgleda kao noćna mora i plače mi se kada samo pomislim na to. Kada vidim decu kako se igraju i galame obuzme me jeza, strah i ljutnja sve odjednom. Na osnovu ovoga mislim da sa mnom nešto nije u redu. Skoro je jedna moja bliska prijateljica dobila bebu. Kada je zatrudnela, ja kao da sam bila ljuta na nju što je to sebi dozvolila, a ima tek 28 godina. Sada kada ima bebu, zaobilazim je u velikom krugu, a kada se vidimo smorim se užasno i odmah sutra organizujem neki izlazak sa društvom da se povratim u život. Ako imate bilo kakav odgovor ili sugestiju, odgovorite mi.
Iako se smatra da je materinski nagon po definiciji prisutan kod svake zrele žene, dešava se da zbog raznovrsnih faktora tokom razvoja i istorije života, ova želja za decom bude izrazito oslabljena, pa čak i pretvorena u otpor da se bude roditelj. Često u tom otporu ima mnogo straha od neizvesnih okolnosti koje nosi roditeljstvo, ograničenja slobodnom životu koje podrazumeva posvećenost potomstvu, nesigurnost da li ćemo i dalje moći da se uspešno bavimo svojom profesijom, hobijem ili bilo kojom aktivnošću koja nam pričinjava zadovoljstvo pre nego što se dete rodi. I to onda može biti značajan problem ukoliko, kao kod Vas, u partnerskom odnosu postoji neusaglašenost u željama i očekivanjima partnera u odnosu na planiranje porodice. Očigledno da jedno od vas dvoje mora napraviti kompromis ukoliko imate u planu da ovu sadašnju vezu zadržite - ili da on prestane da planira decu, ili da se Vi ipak prelomite i da zbog održanja veze i eventualnog braka bar pokušate da mislite o proširenju porodice u perspektivi. Nije loše da se javite nekom psihoterapeutu koji će pokušati da, zajedno sa Vama, pronikne u korene ovakvog Vašeg otpora i pokuša da ga ublaži, kako biste se lakše uklapali u "standardna" očekivanja okoline, ali svakako ne znači da morate po svaku cenu biti majka, čak i ako svi oko Vas to žele. Bitno je da Vi uspete da sebe zamislite u toj ulozi. Nije iznenađujuće da se tek u toku trudnoće žene, koje do tada nisu imale posebnu želju za detetom i prihvatile su ulogu majke pre svega di bi ugodile partneru, osete pravu i snažnu materinsku želju koja se tokom trudnoće i nakon prođaja još povećava, pa nije isključeno da bi se to moglo desiti i Vama. Ipak, sigurnije je da svoje otpore pokušate da razrešite pre donošenja bilo kakve odluke, jer je takođe moguće da zbog ovakvog sadašnjeg stava ne dođe do bitne promene kasnije. U svakom slučaju, ovo je bitna odluka, koja samim tim što podrazumeva značajne promene u strukturi života, podrazumeva pripremu i iskreno suočavanje sa prednostima i manama promena. Zato mislim da su iskren razgovor sa partnerom, a i stručna pomoć u suočavanju sa sobom, potrebne i poželjne mere kako biste se Vi osećali bolje i bili spremni da se suočite sa odlukama koje ćete, ipak, morati da donesete.
Devojka ne želi decu
Imam 28 godina i profesorka sam jezika. Rođena sam u Bosni i tamo sam živela do svoje 14. godine, kada smo otišli u Nemačku. Dve i po godine provela sam u užasnom ratu u centru Sarajeva, ali kada sam došla u Nemačku, to je ostalo iza mene, kao neki ružan san. Sada živim u Beogradu i radim. Veoma sam uspešna u svom poslu, dosta radim, treniram i zadovoljna sam sobom. Sebe mogu da nazovem veoma uspešnom i ambicioznom ženom. Međutim, imam jedan problem za koji sam se nadala da će da prođe vremenom, ali on i dalje postoji i ne jenjava. Naime, moj dečko mnogo želi da mi imamo dete, ali ja ne. Jednostovno ne želim decu. Kada vidim decu sva se nakostrešim i ne mogu sebe da zamislim u toj situaciji nečije mame. U školi i privatno imam dobar odnos sa mladima i vole me, kao i ja njih, ali da ja imam dete - to nikako. Kolica, plač, pelene, to mi izgleda kao noćna mora i plače mi se kada samo pomislim na to. Kada vidim decu kako se igraju i galame obuzme me jeza, strah i ljutnja sve odjednom. Na osnovu ovoga mislim da sa mnom nešto nije u redu. Skoro je jedna moja bliska prijateljica dobila bebu. Kada je zatrudnela, ja kao da sam bila ljuta na nju što je to sebi dozvolila, a ima tek 28 godina. Sada kada ima bebu, zaobilazim je u velikom krugu, a kada se vidimo smorim se užasno i odmah sutra organizujem neki izlazak sa društvom da se povratim u život. Ako imate bilo kakav odgovor ili sugestiju, odgovorite mi.
Odgovoreno: 02. 04. 2008.Iako se smatra da je materinski nagon po definiciji prisutan kod svake zrele žene, dešava se da zbog raznovrsnih faktora tokom razvoja i istorije života, ova želja za decom bude izrazito oslabljena, pa čak i pretvorena u otpor da se bude roditelj. Često u tom otporu ima mnogo straha od neizvesnih okolnosti koje nosi roditeljstvo, ograničenja slobodnom životu koje podrazumeva posvećenost potomstvu, nesigurnost da li ćemo i dalje moći da se uspešno bavimo svojom profesijom, hobijem ili bilo kojom aktivnošću koja nam pričinjava zadovoljstvo pre nego što se dete rodi. I to onda može biti značajan problem ukoliko, kao kod Vas, u partnerskom odnosu postoji neusaglašenost u željama i očekivanjima partnera u odnosu na planiranje porodice. Očigledno da jedno od vas dvoje mora napraviti kompromis ukoliko imate u planu da ovu sadašnju vezu zadržite - ili da on prestane da planira decu, ili da se Vi ipak prelomite i da zbog održanja veze i eventualnog braka bar pokušate da mislite o proširenju porodice u perspektivi. Nije loše da se javite nekom psihoterapeutu koji će pokušati da, zajedno sa Vama, pronikne u korene ovakvog Vašeg otpora i pokuša da ga ublaži, kako biste se lakše uklapali u "standardna" očekivanja okoline, ali svakako ne znači da morate po svaku cenu biti majka, čak i ako svi oko Vas to žele. Bitno je da Vi uspete da sebe zamislite u toj ulozi. Nije iznenađujuće da se tek u toku trudnoće žene, koje do tada nisu imale posebnu želju za detetom i prihvatile su ulogu majke pre svega di bi ugodile partneru, osete pravu i snažnu materinsku želju koja se tokom trudnoće i nakon prođaja još povećava, pa nije isključeno da bi se to moglo desiti i Vama. Ipak, sigurnije je da svoje otpore pokušate da razrešite pre donošenja bilo kakve odluke, jer je takođe moguće da zbog ovakvog sadašnjeg stava ne dođe do bitne promene kasnije. U svakom slučaju, ovo je bitna odluka, koja samim tim što podrazumeva značajne promene u strukturi života, podrazumeva pripremu i iskreno suočavanje sa prednostima i manama promena. Zato mislim da su iskren razgovor sa partnerom, a i stručna pomoć u suočavanju sa sobom, potrebne i poželjne mere kako biste se Vi osećali bolje i bili spremni da se suočite sa odlukama koje ćete, ipak, morati da donesete.
Pregledajte odgovore po oblastima